Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Še­strem od tog do­ži­vlja­ja do­la­zi do su­bli­ma­ci­je, pa ova kon­kret­na si­tu­a­ci­ja u ko­joj dra­ma br­zo ide ka fi­na­lu i do­bi­ja i sim­bo­lič­nost i uni­ver­zal­nost. Psi­ho­lo­ško pro­du­blji­va­nje ak­ci­je oba­vlje­no je bes­pre­kor­no i oda­tle se ne mo­že po­bje­ći – nu­žna je hra­brost da bi se iz­dr­ža­lo u ovom oča­ja­nju ka­da bun­tov­nik i nje­go­va vo­lje­na po­sta­ju svje­sni da su su­vi­še ne­moć­ni, ma­li i sa­mi pred sti­hi­jom i svi­je­tom, ko­ji se ta­ko bez­ob­zir­no ustre­mio na ono što je još osta­lo od nji­ho­ve sre­će. Oni po­ku­ša­va­ju da se bo­re, ali ih umor i na­po­ri ko­ji su sve vid­ni­ji de­mo­ra­li­šu. Ipak, oni se od­u­pi­ru do po­sled­njeg ča­sa, dok ih ne za­gu­ši taj su­ro­vi sni­jeg ko­ji na­va­lju­je na njih svom svo­jom oluj­nom si­li­nom. Še­strem je tu ve­o­ma ja­san – da bi ži­vio, čo­vje­ku su po­treb­ni pro­stor, at­mos­fe­ra i oko­li­na u ko­joj će na­ći ra­zu­mi­je­va­nje. Ka­da sve­ga to­ga ne­ma, nje­mu ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go do da mi­sli na go­lu eg­zi­sten­ci­ju i da bra­ni svoj unu­tra­šnji in­te­gri­tet sve dok je to mo­gu­će. Spolj­ni svi­jet pred­sta­vljen ov­dje kroz sa­mu pri­ro­du, mno­go je sna­žni­ji od sva­kog po­je­din­ca.
Ti bi sim­bo­li tre­ba­lo da ob­ja­sne re­al­nu ži­vot­nu si­tu­a­ci­ju i sto­ga Še­strem ne gle­da u pri­ro­di sa­mo li­je­pe sli­ke, ni­ti svo­jom ka­me­rom tra­ži neo­bič­ne uti­ske. On je do­ži­vlja­va kao sa­svim ži­vu i pri­sut­nu ma­te­ri­ju, pra­ti nje­ne rit­mo­ve, po­na­ša­nje, tu neo­sje­tlji­vost pre­ma ljud­skoj sud­bi­ni i is­ti­če je kao ne­za­vi­sne si­le. Tač­ni­je, čo­vjek je pod­re­đe­ni­ji tim si­la­ma pri­ro­de ne­go što se one upra­vlja­ju po nje­go­vim že­lja­ma ili po­tre­ba­ma. Re­di­te­lju to omo­gu­ća­va da, uz ovu sa­svim jed­no­stav­nu i do­sta uop­šte­nu fa­bu­lu, is­tra­žu­je ras­po­lo­že­nja Ej­vin­da i nje­go­ve že­ne, da ih kon­fron­ti­ra sa po­na­šnjem pri­ro­de, da hva­ta im­pul­se ve­za­ne za mo­ti­ve ove bor­be, uka­zu­je na nji­ho­ve strep­nje, ogra­ni­če­nost sna­ge i sve ono što bi mo­glo da bu­de od ko­ri­sti za ra­zu­mi­je­va­nje sa­me dra­me. Čo­vjek je ostao sam – i ono što mu se či­ni da je ide­al, ov­dje po­sta­je ne­stvar­no. Oni že­le sre­ću, ali ka­ko je ostva­ri­ti ka­da su sve da­lje, ne sa­mo od nje već i od istin­skog spo­koj­stva. Še­strem upra­vo uka­zu­je na to ka­ko i pri­ro­da mo­že da bu­de u funk­ci­ji čo­vje­ka ili pro­tiv nje­ga, uosta­lom kao i sa­mo dru­štvo, već pre­ma to­me šta že­li­mo da ka­že­mo ili po­stig­ne­mo.
Za nje­ga su to sve či­nje­ni­ce ko­je sa­me se­be objek­ti­vi­ra­ju i ko­je mo­gu da do­bi­ju mno­go­broj­na zna­če­nja. On se, me­đu­tim, ne upu­šta u bli­že de­fi­ni­sa­nje svih ovih raz­lo­ga ko­ji uti­ču na sa­mu dra­mu a po­go­to­vo je da­le­ko od sva­kog so­ci­jal­nog raz­ma­tra­nja sa­mog kon­flik­ta te sto­ga dra­ma­ti­ku pre­o­bra­ža­va u po­et­ski do­ži­vljaj. Čo­vjek i pri­ro­da su za nje­ga jed­no, ma ka­ko ov­dje bi­li iz­ra­že­ni kao su­prot­no­sti. Film mo­ra da ima pod­jed­na­ke od­no­se i da tra­ži svoj iz­raz isto­vre­me­no i u spolj­nim stva­ri­ma i unu­tra­šnjim na­go­vje­šta­ji­ma. Sve što je unu­tar to­ga je ži­vot ko­ji film pri­ka­zu­je. Otud on ne­ma po­tre­be za in­si­sti­ra­njem na su­vi­še ja­kim efek­ti­ma ni­ti na­tu­ra­li­stič­kim pri­zo­ri­ma. Film se pro­ti­vi sva­koj bu­kval­no­sti, že­lio bi da se što vi­še pri­bli­ži sim­bo­lič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji i za­to ve­o­ma for­si­ra fo­to­gra­fi­ju.
Ali ni ona ne osta­je van iz­ra­za ko­ji po­sti­že – s jed­ne stra­ne je iz­u­zet­na jed­no­stav­nost ko­ja po­ne­kad ide do upro­šće­no­sti, a s dru­ge emo­ci­o­nal­na pre­či­šće­nost i po­e­tič­nost ko­ja upra­vo pre­o­bra­ža­va i sa­mu pri­ču.
(Na­sta­vi­će se)