PIŠE: MILICA KRALj

Očaj­na zbog ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi sko­či­la je sa Le­u­ka­de, sti­je­ne sa ko­je su naj­te­ži osu­đe­ni­ci ba­ca­ni u mo­re. Na­glim sko­kom pre­ki­nu­la je lju­bav­ne mu­ke.
Sap­fi­no ime po­da­re­no je na­zi­vu za sa­fi­zam, isto­pol­nu žen­sku lju­bav. Ta­kvim le­gen­da­ma na ru­ku su išle i žar­ke lju­bav­ne iz­ja­ve, pu­te­nost, pri­vlač­nost i po­žu­da ko­ja u nje­nim sti­ho­vi­ma pra­te dje­vo­jač­ka ime­na ko­ja da­na­šnjem či­ta­o­cu li­če na naj­ljep­šu uspo­me­nu iz dav­ni­ne.
An­tič­ka pje­sni­ki­nja Sap­afo pje­va­la je o ap­so­lut­noj sa­vr­še­noj lju­ba­vi sa­vr­še­nim ver­som. Osje­ća­nje i po­i­ma­nje lju­bav­nog za­no­sa ostva­ri­lo je u nje­nim sti­ho­vi­ma ko­smič­ki prin­cip vjen­ča­va­nja ti­je­la i du­še, uz­vi­si­va­nje či­ste tje­le­sno­sti i pot­pu­nog su­dje­lo­va­nja u ra­do­sti po­da­va­nja, znak jed­na­ko­sti iz­me­đu kr­vi i stra­sti i apo­lo­nij­skog shva­ta­nja pje­sni­štva.
Ka­da se u Sta­roj Grč­koj go­vo­ri­lo „pje­snik” i „pje­sni­ki­nja” zna­lo se da su to sa­mo Ho­mer i Sap­fo, ni­je bi­lo po­treb­no da se ka­zu­ju i nji­ho­va ime­na.
Ho­ra­ci­je je u svo­jim lir­skim pje­sma­ma za­pi­sao: „I sve ljup­ke pje­sme što ih stvo­ri ne­kad/Ana­kre­on­to­va li­ra/iz­bri­sa­lo vri­je­me ni­je./ Još uvi­jek žar i lju­bav na­ša sr­ca di­ra,/ što ih s pje­sma­ma/eoljan­ka, dje­voj­ka Sap­fo,/po­vje­ri­la zvu­ci­ma har­fe”.
Pla­ton je u njoj vi­dio de­se­tu Mu­zu, zbog sti­ho­va ta­ko bli­sta­vih da za­slu­žu­ju n ve­ću po­hva­lu ži­vo­ta prot­ka­nog po­e­zi­jom: „Pri­ča­ju ne­ki da de­vet po­sto­ji Mu­za; /Ko­li­ko gri­je­še-/ Zar Le­zbljan­ka Sap­fo ni­je de­se­ta Mu­za?!”
Al­kej, pje­snik me­li­ke, na­zi­va je sve­tom, Plu­tarh čed­nom, a go­vor­nik De­me­tri­je bo­žan­skom.
Le­gen­dom o Sap­fi, se­stri noć­ni­ci – oča­ra­ni su i sa­vre­me­ni pje­sni­ci; Šarl Bo­dler je na­pi­sao po­e­mu Le­zbos: „Šta nas se ti­če za­kon, šta kri­vo a šta pra­vo?/Va­ša je vje­ra sve­ta kao i sva­ka dru­ga,/dje­vi­ce sr­ca či­sta, ostr­vlja ovog sla­vo,/ a lju­bav se i Pa­klu i Ne­be­si­ma ru­ga!(...)Mu­žev­ne Sap­fe, že­ne i pje­sni­ki­nje stra­sne, /ljep­še i od Ve­ne­re mut­nim blje­di­lom pu­ti!/ – Ustuk­nu oko pla­vo pred okom ko­je ga­sne/u ma­gle­no­me kru­gu tka­nom od pat­nji lju­tih/...
Baj­ron o njoj ima ne­ko­li­ko sti­ho­va u dje­lu „Čajld Ha­rold”: I na­pred vi­đen bri­jeg, ne­za­bo­ra­van,/lju­bav­ni­ka pri­bje­ži­šte i le­zbij­ke grob./Cr­na Sap­fo! Zar sti­ho­vi be­smrt­ni ne mo­go­še da sa­ču­va­ju/te gru­di na­po­je­ne ta­ko be­smrt­nom va­trom?”; dok Odi­sej Eli­tis, grč­ki pje­snik, pi­še sle­de­će: „Ta­kvo bi­će, isto­vre­me­no osje­tlji­vo i hra­bro, ne do­la­zi če­sto na svi­jet. Ma­la, cr­na dje­voj­ka ko­ja je do­ka­za­la da je jed­na­ko spo­sob­na da za­ro­bi ru­žin cvi­jet, iz­ve­de poj sla­vu­ja i ka­že „vo­lim te” ta­ko da se tro­ne svi­jet”.
Na nju su se ugle­da­li po­to­nji he­le­ni­stič­ki i rim­ski li­ri­ča­ri. Svo­jom po­e­zi­jom vr­ši­la je i uti­caj i na ka­sni­je evrop­ske pje­sni­ke. Sap­fi se pri­pi­su­ju de­vet knji­ga pje­sa­ma ko­je se di­je­le na lju­bav­ne, him­ne i epi­ta­la­mi­je, od če­ga su sa­ču­va­ne sa­mo dvi­je pje­sme ci­je­le i ve­ći broj frag­me­na­ta. Epi­ta­la­mi­je su pje­sme ko­je su se pje­va­le pred lo­žni­com mla­de­na­ca i pred­sta­vlja­ju ob­ra­du na­rod­nih svad­be­nih pje­sa­ma ko­ji­ma se sla­vi­la tje­le­sna lju­bav.
Sap­fi­na lju­bav­na po­e­zi­ja je pri­sna, to­pla, sa­njar­ska, erot­ska, u njoj iz­no­si lič­na i oš­šta, ve­se­la i sjet­na osje­ća­nja, dok u him­na­ma sla­vi mu­ze, Ha­ri­te (li­je­pe i sjaj­ne bo­gi­nje dra­ži, mi­li­ne i ljup­ko­sti) i Afro­di­tu, či­ji je kult bio po­seb­no ci­je­njen na Le­zbu. Osim to­ga, Sap­fo opje­va i mit­ske lju­ba­vi iz­me­đu He­ra­klea (naj­ve­ćeg na­ci­o­nal­nog grč­kog ju­na­ka, si­na Zev­so­vog) i Te­be (Pro­me­te­je­va kći), Te­ze­ja (Ege­jev sin ko­ji si­la­zi u do­lje svje­to­ve) i ne­sret­ne Ari­jad­ne. Pje­va­ju­ći o žen­skoj lju­ba­vi, o žen­skom če­žnji­vom bi­ću bez gra­ni­ca u do­se­za­nju lju­bav­nih uži­ta­ka i lju­bav­ne sre­će Sap­fo je u do­bu u kom je pi­sa­la, za­po­če­la bor­bu za iz­jed­na­ča­va­njem mu­škog i žen­skog po­la u lju­ba­vi, sla­ve­ći ve­li­čan­stve­ni za­nos ero­sa, a iz­nad sve­ga te­že­ći za kul­tom sa­vr­še­ne lje­po­te u lir­skom is­ka­zu. Po njoj se stro­fa od tri je­da­na­e­ster­ca i za­vr­šnog ado­ni­ja (zad­njeg sti­ha ko­ji se sa­sto­ji od dak­ti­la i tro­he­ja) na­zi­va Sap­fi­na stro­fa. Sap­fi se pri­pi­su­je i izum mik­so­li­dij­ske lje­stvi­ce. Plu­tarh o to­me ka­že: „Ari­sto­ken ka­že da je mik­so­li­dij­ksu ska­lu pr­va pro­na­šla Sap­fa, a da su je od nje na­u­či­li tra­gi­ča­ri”.
I kao u pre­ci­znom ma­te­ma­tič­koj ne­jed­na­či­ni: na­spram neo­stva­ri­vog lič­nog lju­bav­nog sna na­šao se za­ma­ni vrh Le­u­ka­de, sko­kom u po­nor ukr­stiv­ši u tom bes­kraj­nom pa­da­ju­ćem uz­le­tu u ni­šta pje­snič­ku i lju­bav­nu be­smrt­nost.
Pu­tu­ju­ći He­la­dom po­sli­je nje­ne smr­ti epi­gra­ma­ti­čar Tu­li­je La­u­rea na­i­šao je na Sap­fi­nu sta­tu­eu i na­pi­sao ovaj epi­gram: „Stran­če, ko­ji pro­la­ziš po­red ovog eol­skog gro­ba, ne re­ci umr­la da sam ja, mi­ti­len­ska pje­snik­nja. Sta­tuu ovu ljud­ske stvo­ri­še ru­ke; smrt­ni­ka dje­la k`o što je ovo, u za­bo­rav br­zo ti pad­nu.
Lju­bi­mi­com Mu­za, ako me sma­traš, me­ne što sva­ko bo­žan­stvo u De­vet­ku mo­ju po­sa­di cij­vet. Bit će ti vid­no da sje­ne iz­bje­goh Ha­da i da će lir­ki­nju Sap­fu spo­mi­nja­ti sva­ko”.
(Na­sta­vi­će se)