PIŠE: MILICA KRALj


Očaj­na, u je­znoj ne­iz­vije­sno­sti i stra­hu zbog uhap­še­nih kće­ri i mu­ža, pi­še tri pi­sma, jed­no Sta­lji­nu, dru­ga dva La­vren­ti­ju Be­ri­ji.
Mno­go­po­što­va­ni dru­že Sta­ljin,
Ja sam spi­sa­te­lji­ca, Ma­ri­na Iva­nov­na Cve­ta­je­va. Ne znam zbog če­ga je or­ki­vljen moj muž, ali znam da on ni­je spo­so­ban ni za ka­kvu iz­da­ju, dvo­lič­nost i vje­ro­lom­stvo. Ja ga po­zna­jem oko 30 go­di­na, ali ono što znam o nje­mu, znam od pr­vog da­na: to je čo­vjek iz­u­zet­ne či­sto­te (po­žr­tvo­va­nja i od­go­vor­no­sti). Za nje­ga će to isto re­ći i pri­ja­te­lji i ne­pri­ja­te­lji, čak i po­li­cij­ski agen­ti ko­ji su vr­ši­li pre­tres kod nas bi­li su iz­ne­na­đe­ni si­ro­ma­štvom na­šeg sta­na i tvr­do­ćom Efro­no­vog kre­ve­ta („Ka­ko je go­spo­din Efron spa­vao na tom kre­ve­tu“ – go­vo­ri­li su o nje­mu s po­što­va­njem...) Pi­smo za­vr­ša­vam s pri­zi­va­njem pra­vič­no­sti.
Dru­ga dva pi­sma ša­lje La­vren­ti­ju Be­ri­ji.
„Dru­že Be­ri­ja, obra­ćam vam se u ve­zi s pred­me­tom mo­ga mu­ža Ser­ge­ja Ja­ko­vlje­vi­ča Efro­na- An­dre­je­va i mo­je kće­ri Ari­jad­ne Ser­ge­jev­ne Efron, uhap­še­nih: kćer –27. av­gu­sta 1939, muž 10. ok­to­bra 1939.
Od­go­vor ko­me se na­da­la ni­je do­bi­la. Umje­sto to­ga: Efron je strije­ljan 26. ok­to­bra 1941; sin Mur je ne­stao na ra­ti­štu 7. ju­la 1941, a kćer Ari­jad­na umr­la je 26. ju­la 1975. go­di­ne.
Na­pi­sa­će još jed­no pi­smo to 26. av­gu­sta upu­će­no Sa­vje­tu Lit­fon­da: „Mo­lim da me pri­mi­te na po­sao kao su­do­pe­ru u men­zi ko­ji otva­ra Lit­fond.“ Da su je pri­mi­li u Sa­vez knji­žev­ni­ka kao pe­ra­či­cu su­do­va pre­šla bi u Ka­zan gdje su bi­li eva­ku­i­sa­no osta­li pi­sci, o ko­ji­ma se vo­di­la bri­ga i o smje­šta­ju i hra­ni. Ali, po­sao pe­ra­či­ce su­do­va u Sa­ve­zu knji­žev­ni­ka ni­je do­bi­la.
U Je­la­bu­gi je ži­vje­la de­se­tak da­na pri­je ne­go što je pro­na­šla ko­nač­ni iz­laz: om­ču ko­ju je po­put naj­sku­po­cje­ni­je ogr­li­ce sta­vi­la na gr­lo: „Ni­sam htje­la da ži­vim. Htje­la sam da bu­dem. Ro­đe­na tu­žna mi­mo svih, sa ogrom­nom bez­mjer­no­šću u svi­je­tu mje­re ni­sam htje­la da umrem. Htje­la sam da ne bu­dem. Pre­sta­la sam da osje­ćam vje­ru u pi­sa­nje i po­če­la da vre­bam smrt. Po­zna­to je da stva­ri ko­je su u na­šoj bli­zi­ni če­sto ugle­da­mo ka­sno. I ta­ko mi je tre­ba­la go­di­na da­na da spa­zim ko­no­pac ko­ji mi je Pa­ster­nak jed­nom pri­li­kom dao da nji­me po­ve­žem svoj ras­pa­li ko­fer. Je­dva sam na­šla po­god­no mje­sto. Ni­gdje ni­ka­ka­ve ku­ke! Svi­jet je pro­pao. Pa u ku­ća­ma čak vi­še ne­ma ni lu­ste­ra. A on­da sam po­zva­la svog Or­fe­ja da me pri­mi za ru­ku i ot­pra­ti ka­ko i pri­li­či. On se zvao Ser­gej Efron. Mo­je ime je Ma­ri­na Cve­ta­je­va.“
Ni­ko ni­je tr­pio kao Ma­ri­na „za­da­nu mje­ru svo­jih da­na ta­vo­re­ći na ro­bi­ji ži­vo­ta“ (ka­ko pi­še Eren­burg) i ni­ko­me ni­je ma­nje ne­go njoj po­treb­na ona tri­ča­va po­sli­je­rat­na ze­malj­ska sla­va.“
U pot­pu­no­sti je bi­la pre­da­na po­slu za ko­ji je bi­la oda­bra­na vo­ljom Sve­vi­šnjeg: da­no­noć­nom ne­pre­kid­nom pi­sa­nju: Ako bi pre­sta­la da pi­še to bi zna­či­lo su­o­ča­va­nje sa go­lim li­cem uža­sa: si­ro­ma­štvom, hlad­no­ćom, gla­đu, po­ni­že­nji­ma, mr­žnjom, ne­shva­ta­njem, tje­le­snim i du­ov­nim pat­nja­ma, mu­kom naj­ro­đe­ni­jih. Zbog to­ga ona pi­še „u ga­lo­pu“, ne is­pra­vlja­ju­ći le­đa, pu­stiv­ši da je no­se za­mah, strast, gor­lji­vost, ve­žba­ju­ći svog unu­u­tra­šnjeg go­ni­ča ro­bo­va da joj ne do­pu­sti do­mor ni­ti pre­dah. Re­dov­no sva­kog ju­tra, bez ob­zi­ra na sve, pri­la­zi pi­sa­ćem sto­lu kao rad­nik svo­joj ma­ši­ni (po svje­do­če­nju nje­ne kće­ri Ari­jad­ne Efron). Po­tom se ot­ki­da i po­put mi­sti­ka leb­di­o­ca usred­sre­đu­je se na onu mit­sku ne­vi­dlji­vu bo­gi­nju Ištar, ko­ja spa­ja ne­bo i zme­lju i pod­zem­ni svi­jet, i osvje­tlja­va nji­ho­ve drev­ne taj­ne, sta­re ko­li­ko i sam svi­jet.
U naj­ve­ćim svo­jim dje­li­ma uspje­la je da do­stig­ne kva­li­tet ko­ji je od­luč­no tra­ži­la u umjet­no­sti dru­gih: iz­u­zet­nost, sa­mo­stal­nu vri­jed­nost i ne­po­no­vlji­vost.
Stro­go je raz­dva­ja­la ži­vot od pi­sa­nja, njen pi­sa­ći sto bio je naj­stro­že ogle­da­lo. Ni od ko­ga ni­je tra­ži­la ra­zu­mi­je­va­nje iz­van stva­ra­la­štva, go­vo­re­ći: „Kao što gr­ba­vac pla­ća za svo­ju gr­bu na ze­mlji, ta­ko an­đeo pla­ća za svo­ja kri­la na ne­bu.“
„Po­ko­ra­vam se ne­če­mu što u me­ni ne­pre­kid­no, ali ne i rav­no­mje­r­no zvu­či, ne­čem što me čas upu­ću­je, čas mi na­re­đu­je. Ka­da me upu­ću­je – on­da spo­rim, ka­da na­re­đu­je – po­vi­nu­jem se.“
Ono što na­re­đu­je to je pr­vi, ne­iz­mjen­lji­vi i ne­za­mjen­lji­vi stih, su­šti­na ko­ja se ja­vlja u sti­hu (naj­če­šće kao po­sled­nji di­stih, za ko­ji ka­sni­je pri­ra­sta osta­lo.) Ono što upu­ću­je – to je ver­si­fi­ka­tor­ski put ka sti­lu. Ču­jem me­lo­di­ju, ne ču­jem ri­je­či, ri­je­či tra­žim.
Za­što pi­šem? Pi­šem za­to što ne mo­gu da ne pi­šem. Na pi­ta­nje o ci­lju – od­go­va­ram o uzro­ku, dru­gog od­go­vo­ra ne mo­že bi­ti.
Cje­lo­kup­no stva­ra­la­štvo Cve­ta­je­ve is­pu­nja­va kri­te­ri­jum na­pe­te mje­re. To je naj­vi­še što od stva­ra­nja mo­že­mo tra­ži­ti. I to je­di­no i je­ste umjet­nost: ni­gdje la­ba­vo, opu­šte­no, kri­vu­da­vo, ne­pri­čvr­šće­no i ne­sta­bil­no. Cve­ta­je­va se­bi ne do­pu­šta ovla­šno­sti ni­ti pri­sta­je na ozna­ku „le­pa po­e­zi­ja“ , na­zi­va­ju­ći to „ ocje­nom po­et­ske ne­pi­sme­no­sti.“
Nje­na po­e­zi­ja je zah­tev­na, vi­so­ko­or­ga­ni­zo­va­na, od­bi­ja da bu­de u slu­žbi li­je­nih či­ta­la­ca, u slu­žbi tre­nut­nog vre­me­na i po­vr­šnog kri­ti­čar­skog uku­sa. Od či­ta­o­ca tra­ži bud­nost, br­ze re­flek­se, pro­stran duh. Osje­ćaj za su­šti­nu i for­mu , isto­vre­me­no, jer je ne­dje­lji­vost su­šti­ne i for­me – pje­snik!
(Na­sta­vi­će se)