PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Po­red tr­go­vi­ne Šo­ba­ji­ći su se ba­vi­li i dru­gim dje­lat­no­sti­ma i bi­li ve­o­ma uspje­šni, sti­ču­ći do­bre pri­ho­de. Od to­ga oni su zna­čaj­ni dio iz­dva­ja­li za do­bro na­ro­da po­ma­žu­ći po­je­din­ce, do­ni­ra­li cr­kva­ma, ško­la­ma, či­ta­o­ni­ca­ma, po­zo­ri­štu, o če­mu u Brd­skoj slo­bo­di pi­še: „Ni­gdje to­li­kog po­vje­re­nja jed­ne ku­će kod na­ro­da ne vi­đoh. Naj­vi­še po­ma­ga­še svo­je ro­đa­ke s ra­ču­nom i bez ra­ču­na: uda­li su i ne­ko­li­ke si­ro­te dje­voj­ke. Pri­la­ga­še i na pro­svje­tu, na ško­le, cr­kve, či­ta­o­ni­ce, po­zo­ri­šte, op­šti­nu itd. Osim dru­gih stva­ri i knji­ga što po­kla­nja­še sva­ke go­di­ne sko­ro po 40-60 ko­ma­da ra­znih dje­la – ško­la­ma, đa­ci­ma bo­ljim, ku­pi­li su nik­šić­koj ško­li zvo­no đač­ko, no po­što ga je ne­ko ras­pr­snuo pri­je go­di­ne iz za­vi­sti, Šo­ba­ji­ći ku­pe dru­go is­toj ško­li”.
Kao obra­zo­va­ni lju­di, Šo­ba­ji­ći su ima­li sklo­no­sti za kul­tur­nim stva­ra­la­štvom iz raz­li­či­tih nje­nih sfe­ra, pa su ute­me­lji­li vi­še kul­tur­nih usta­no­va. Ta­ko su 1881. go­di­ne ini­ci­ra­li i sa svo­jim sa­rad­ni­ci­ma ofor­mi­li či­ta­o­ni­cu u Nik­ši­ću sa ci­ljem kul­tur­no obra­zov­nog uz­di­za­nja nje­go­vih ži­te­lja. Upra­va i čla­no­vi či­ta­o­ni­ce iza­bra­li su jed­no­du­šno za nje­nog upra­vi­te­lja Mak­si­ma Šo­ba­ji­ća, a za pred­sjed­ni­ka bra­ta mu Be­ki­cu. Za for­mi­ra­nje i funk­ci­o­ni­sa­nje nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce Šo­ba­ji­ći su iz­dvo­ji­li od svo­ga imet­ka zna­čaj­na sred­stva. Po­red Mak­si­ma Šo­ba­ji­ća od njih je ta­da bio naj­ak­tiv­ni­ji na po­lji­ma raz­vo­ja kul­tu­re, pro­svje­te i dr. dje­lat­no­sti Be­ki­ca Šo­ba­jić, ko­ji je osam­de­se­tih go­di­ma 19. vi­je­ka bio po­red pred­sjed­ni­ka či­ta­o­ni­ce i pred­sjed­nik op­štin­skog su­da, po­zo­ri­šta, nad­zor­nik ško­le, tu­tor cr­kve i sl.
Po­red po­me­nu­tih Šo­ba­ji­ća i ve­ći­na od nji­ho­ve po­ro­di­ce su po­red pri­vat­nih pred­u­zet­nič­kih dje­lat­no­sti po­ma­ga­li i uče­stvo­va­li u na­ve­de­nim po­slo­vi­ma, o če­mu će bi­ti op­šir­ni­je na­ve­de­no u da­ljem opi­su ove ču­ve­ne, bla­go­rod­ne, na­da­re­ne po­ro­di­ce.
Ma­lo ko­ji grad je za ta­ko krat­ko vri­je­me kao Nik­šić za­po­čeo ubr­za­ni pri­vred­ni, dru­štve­ni, kul­tur­no-pro­svjet­ni uspon kao Nik­šić. Na to je uti­ca­lo što se po­sli­je oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka 1877. go­di­ne u grad do­se­lio ve­li­ki broj, li­stom sta­nov­ni­ka mla­đe ži­vot­ne do­bi iz sta­re Cr­ne Go­re (naj­vi­še iz Ka­tun­ske na­hi­je), iz su­sjed­nih Her­ce­go­vač­kih sre­zo­va, Bo­ke, sta­re Sr­bi­je (tj. sta­ro­ga Ra­sa) i iz dru­gih kra­je­va, ko­ji su, iako svi et­nič­ki Sr­bi, ži­vje­li na raz­li­či­tim pro­sto­ri­ma i u dru­ga­či­jim okol­no­sti­ma i for­mi­ra­li svo­je spe­ci­fič­ne ka­rak­ter­ne i dru­ge ka­rak­te­ri­sti­ke, ko­je su pre­ni­je­li u no­voj sre­di­ni, na­sto­je­ći da u njoj is­po­lje od to­ga ono što je naj­vred­ni­je, a ta je ra­zno­li­kost sa­mo da­la kva­li­tet i bo­gat­stvo ži­vo­tu Nik­ši­ća, pa ta­ko i na po­lju kul­tur­no-umjet­nič­kog stva­ra­la­štva po­naj­vi­še. Ta­ko je od­mah po za­vr­šet­ku Ve­ljeg ra­ta 1878. go­di­ne u Nik­ši­ću otvo­re­na osnov­na ško­la, Dru­štvo nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce 1881, Po­zo­ri­šno dru­štvo 1884. go­di­ne i mno­ge dru­ge usta­no­ve iz obla­sti kul­tu­re, pro­svje­te, umjet­no­sti itd. Ove i slič­ne dje­lat­no­sti još br­že bi se raz­vi­ja­le i ši­ri­le da ni­je bi­lo nji­ho­vog gu­še­nja i spre­ča­va­nja od stra­ne nik­šić­kih vla­sto­dr­ža­ca, uglav­nom iz Ka­tun­ske na­hi­je, ko­ji­ma je knjaz Ni­ko­la dao ta­pi­ju nad Nik­ši­ćem.
Ne­po­čin­stva ko­ja je knjaz Ni­ko­la sa svo­jim po­kli­sa­ri­ma po­či­nio po­sle Ve­ljeg ra­ta de­talj­no je opi­sao Mar­ko Bac­ko­vić „Cr­na Go­ra, pri kra­ju 19. vi­je­ka”, is­ti­ču­ći ka­ko je od Cr­ne Go­re stvo­rio lič­ne spa­hi­lu­ke, kao i ne­po­ti­stič­ki za se­be i svo­je naj­bli­že, ta­zbi­nu, ka­tun­ske gla­va­re i za je­dan broj naj­o­da­ni­jih se­i­za, gra­bio naj­bo­lju ze­mlju i dru­gu imo­vi­nu. A od ve­ći­ne osta­lih je na­pra­vio ro­bo­ve be­ze­mlja­še, ko­ji su tra­ži­li „hlje­ba go­spo­da­re” ili ne htjev­ši se po­ni­ža­va­ti je­dva su pre­ži­vlja­va­li ili umi­ra­li od gla­di, dok je je­dan broj na­pu­stio ze­mlju i po­šao te­ška sr­ca „tr­bu­hom za kru­hom” u ne­iz­vje­snost u da­le­ki svi­jet: „Kad ju­nač­ka mi­ši­ca cr­no­gor­ski­jeh ju­na­ka pr­o­ši­ri me­đe svo­je do­mo­vi­ne, ko je mo­gao mi­sli­ti da će baš ta­da na­rod osje­ti­ti glad i osku­di­cu?! I baš ta­da ka­da se na­rod ra­do­va­še i mi­šlja­še da će ima­ti ko­ru le­ba, ko­ju je svo­jom kr­vlju pla­tio, ti stvo­ri od Cr­ne Go­re ne­ko­li­ko spa­hi­lu­ka, a ne znaš da su se Cr­no­gor­ci pet kr­va­vih vje­ko­va bo­ri­li, da ne do­đu pod no­ge spa­hi­ja i da­hi­ja! Ti Vi­so­čan­stvo stvo­ri od div ju­na­ka cr­no­gor­skog ro­ba, stvo­ri ra­ju...Tvo­ji slav­ni pret­ci va­zda su si­ro­ti­nju za­šti­ći­va­li. Te­be ne ide u ra­čun da pod­po­ma­žeš si­ro­ti­nju, za­to što sva­ki čo­vjek što vi­še ima tim je ne­za­vi­sni­ji i sa­mo­stal­ni­ji, a ti ta­kve ne­ćeš, oćeš ro­bo­ve, za to se da­nas i odo­ma­ći­la ri­ječ: ‘Ko­me go­spo­dar, to­me i Bog’. Vi­diš ka­ko te na­rod ka­rak­te­ri­še u svo­joj na­iv­no­sti?!”
Ta­ko su ce­tinj­ski gla­va­ri za se­be po­di­je­li­li i Nik­šić i od nje­ga stvo­ri­li aga­luk, a naj­ve­ći dio ono­ga što je ima­lo ma­te­ri­jal­nu vri­jed­nost pri­gra­bi­li su za se­be, kao što je ogrom­na ze­mlja ko­ju su za­po­sje­li po­sle oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka. Oni ni­je­su ima­li ob­zi­ra za na­rod ko­ji je kr­vlju pla­tio slo­bo­du i od njih su stvo­ri­li si­ro­ma­he, a ne da su ima­li afi­ni­te­ta za kul­tur­no-umjet­nič­ke sa­dr­ža­je i nji­ho­vo po­sto­ja­nje.
(Na­sta­vi­će se)