PIŠE: MILICA KRALj


Na po­čet­ku 1910. go­di­ne, da­kle če­ti­ri go­di­ne pri­je ne­go što će buk­nu­ti ve­li­ki rat, nje­mač­ki pje­snik Ernst Šta­dler, u pred­o­sje­ća­nju do­la­ze­ćih uža­sa, uz­vi­ku­je: „Ja sam sa­mo pla­men, žeđ i krik i po­žar“. Ras­pad do­ta­da­šnjeg zna­nog svi­je­ta se si­lo­vi­to ras­ta­če kroz sli­ke uža­sa, raz­grd­nje, kroz pot­pu­no ne­sta­ja­nje ljud­sko­sti u sve­op­štem svjet­skom ra­su­lu. Pje­snik po­put pro­ro­ka pred­o­sje­ća­njem bu­duć­no­stim ek­sta­tič­nim rit­mom i po­vi­še­nom ener­gi­jom upo­zo­ra­va, is­ka­zu­je, va­pi. Po­et­ske eks­pre­siv­ne sli­ke go­vo­re su­šti­nu stva­ri:
„Pje­snik ob­li­ku­je sa­mo jed­no: vi­zi­ju ko­ja po­sto­ji od po­čet­ka. Esk­pre­si­o­ni­sti ni­su po­sma­tra­li, oni su sa­gle­da­va­li, oni ni­su fo­to­gra­fi­sa­li, oni su ima­li pri­vi­đe­nja. Umje­sto mo­men­ta te­ži­li su dej­stvu u vre­me­nu. Ta­ko cje­lo­ku­pan pro­stor eks­pre­si­o­ni­stič­kog umjet­ni­ka po­sta­je vi­zi­ja. On ne sli­ka, on do­ži­vlja­va. On ne re­pro­du­ku­je, on ob­li­ku­je. On ne uzi­ma, on tra­ži. Sda ne po­sto­ji vi­še la­nac či­nje­ni­ca. Sad po­sto­ji nji­ho­va vi­zi­ja. Či­nje­ni­ce ima­ju zna­ča­ja sa­mo uto­li­ko uko­li­ko ru­ka umjet­ni­ka, pro­la­ze­ći kroz njih, hva­ta ono što se na­la­zi iza njih. Otu­da se raz­vi­ja­ju i ne­ko­li­ka osnov­na, dje­li­mič­no i pro­ti­vr­ječ­na, idej­na obi­ljež­ja eks­pre­si­o­ni­zma: kraj­nji su­bjek­ti­vi­zam i anar­hi­zam, za­la­ga­nje za so­cij­lnu re­vo­lu­ci­ju, an­ti­mi­li­ta­ri­zam i pa­ci­fi­zam, uto­pij­ski hu­ma­ni­zam i in­ten­ziv­na re­li­gi­o­znost. U Nje­mač­koj, gdje je i imao naj­vi­še pri­sta­li­ca, već u sa­mom star­tu do­ži­vio je osu­du pr­vo od stra­ne na­ci­sta kao „iz­ro­đe­na bolj­še­vič­ko-je­vrej­ska umjet­nost“, ta­ko i od stra­ne mark­si­stič­kih kri­ti­ča­ra ko­ji su u nje­mu vi­de­li po­kret anar­ho­id­nih ma­lo­gra­đan­skih in­te­lek­tu­a­la­ca, pa­su ga op­tu­ži­va­li da je sa svo­je stra­ne do­pri­nio po­ja­vi fa­ši­zma. Naj­va­žni­ji ča­so­pi­si oko ko­jih se oku­plja­ju eks­pre­si­o­ni­sti su „Der Sturm“ (1910–1924) i „Die Ak­tion“ (1911–1925), „Das ne­ue pat­hos“ (1913-1919) i „Die re­vo­lu­tion“ (1913–1914).
Po­da­ci o jed­noj od naj­a­na­ga­žo­va­ni­jih pred­stav­ni­ca eks­pre­si­o­ni­zma El­zi La­sker Ši­ler u po­li­cij­skom do­ku­men­tu od 14. ju­la 1939. go­di­ne, upu­će­nom še­fu nje­mač­ke po­li­ci­je i mi­ni­stru Raj­ha u Ber­li­nu, ka­žu sle­de­će: „El­za La­sker Ši­ler, je­vrej­ski emi­grant, po­sje­du­je nje­mač­ko dr­ža­vljan­stvo i mo­li za pro­du­že­nje istog...“
Mol­bu da pro­du­ži dr­ža­vljan­stvo i pre­ži­vi ge­no­cid­nu haj­ku na svo­je su­na­rod­ni­ke i se­be upu­ću­je oni­ma ko­ji naj­do­sled­ni­je i naj­svi­re­pi­je spro­vo­de či­šće­nje nje­mač­ke ra­se i u kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re za­tva­ra­ju Je­vre­je.
El­za La­sker – Ši­ler, naj­ve­ća pje­sni­ki­nja ko­ju je Nje­mač­ka ikad ima­la, ro­đe­na je 1869. go­di­ne u bo­ga­toj je­vrej­skoj po­ro­di­ci ban­ka­ra i ar­hi­tek­te, u Vu­per­ta­lu – El­be­r­svel­du. Dva pu­ta uda­va­na, iz­u­zet­no za­lju­blji­ve pri­ro­de, po­sje­du­je nje­mač­ko dr­ža­vljan­stvo. Ona je ti­pič­ni pri­mjer eman­ci­po­va­ne že­ne ro­đe­ne po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta.
U po­li­cij­skim do­ku­men­ti­ma me­đu­tim na­pi­sa­no je i upo­zo­re­nje rav­no smrt­noj pre­su­di: „El­za La­sker Ši­ler ima na­mje­ru da uma­nji mo­ral i duh nje­mač­ke že­ne i s tim ci­ljem ona na­sta­vlja svo­je knji­žev­ne ak­tiv­no­sti ob­ja­vlju­ju­ći knji­žev­ne ra­do­ve ko­ji su na­ve­de­ni na li­sti sram­nih knji­ga. Iz tih raz­lo­ga od­bi­jen je pro­du­že­tak nje­nog dr­ža­vljan­stva...“
Neo­bič­nog iz­gle­da, krup­nih pla­vih oči­ju, du­ge va­lo­vi­te ko­se bo­je zre­le ra­ži (ko­ju je is­traj­no far­ba­la), El­za od­va­žno po­bi­ja sve kon­ven­ci­je, obla­či mu­ško odi­je­lo, pi­še pje­sme i stal­no je u dru­štvu pje­sni­ka i sli­ka­ra. Pje­sni­ki­nja in­ten­ziv­no ži­vi bo­em­skim slo­bod­nim ži­vo­tom u umjet­nič­kim kru­go­vi­ma ko­ji sa­či­nja­va­ju Got­frid Ben i Ge­org Trakl, sli­ka­ri Fr­anc Mar­so, Va­si­lij Kan­din­ski, Oskar Ko­ko­ška, Her­vart Val­ke­den, osni­vač i iz­da­vač ča­so­pi­sa „Olu­ja“ i njen dru­gi muž. Me­đu eks­pre­si­o­ni­sti­ma i El­za na­la­zi duh i dah istin­skog pra­vog ži­vo­ta ali i duh svo­je umjet­no­sti ko­ji je vo­di po ber­lin­skim ka­fa­na­ma.
(Na­sta­vi­će se)