PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Mak­sim Šo­ba­jić je u „Brd­skoj Slo­bo­di” is­ta­kao da mu je za­ple­na knji­ge u ru­ko­pi­su „Osve­ta ko­sov­ska” (dru­gi dio), ko­ja je bi­la sprem­na za štam­pa­nje, od stra­ne knja­za Ni­ko­le te­že pa­la: od ra­to­va u ko­ji­ma je ra­nja­van, od na­ve­de­nih na­pa­da na nje­ga i nje­go­vu po­ro­di­cu i broj­nih dru­gih ne­vo­lja i ne­da­ća, o če­mu pi­še: „Dru­gu knji­gu `Osveta kosovska` na­pi­sao sam pre­ko zi­me 1896. go­di­ne. U njoj je pre­ko 30 pje­sa­ma kao i u pr­voj knji­zi, sve o ustan­ci­ma Sr­ba pro­tiv Tur­ske vla­da­vi­ne. 1896. go­di­ne iz­dao sam oglas kroz 9. broj `Glasa Crnogorca` da je knji­ga go­to­va za štam­pu istog lje­ta. Do­znav­ši za to knjaz je za­po­vi­je­dio svom ro­đa­ku voj­vo­di Ša­ku da mu do­ba­vi od me­ne re­če­ni spis, dru­gu knji­gu `Osvete kosovske`, šta je voj­vo­da Ša­ko i ura­dio. Po nje­go­vom pi­smu ka­že da knjaz iska mo­ju dru­gu knji­gu `Osveta kosovska`, da je vi­di pa da je po­vr­ne, no da je od­mah po­šljem, što sam i ura­dio 18. sep­tem­bra 1896. go­di­ne. Tu je i osta­la vo­vje­ka. Ko­pi­ju od nje ni­sam imao, sa­mo ne­ko­li­ko pje­sa­ma. Her­ce­go­vač­ki gla­va­ri, usko­ci, mo­li­še voj­vo­du Ša­ka da im iz­da­du ove pje­sme, bez uspje­ha”.
U dru­goj knji­zi pje­sa­ma „Osve­ta ko­sov­ska” bi­le su za­stu­plje­ne 33 pje­sme u ko­ji­ma je, po­red rat­nog sa­dr­ža­ja opi­sa vo­je­va­nja sa Tur­ci­ma, bi­la na­pi­sa­na i pje­sma u ko­joj je opi­sao i po­me­nu­ti na­pad ka­tun­skih ka­pe­ta­na iz Nik­ši­ća sa voj­skom na nji­ho­vu ku­ću.
Mak­sim Šo­ba­jić je pr­vi ko­ji je pi­sao „ni po ba­bu ni po stri­če­vi­ma”, za raz­li­ku od do­ta­da­šnje prak­se da se o zna­čaj­nim do­ga­đa­ji­ma, uglav­nom rat­ne sa­dr­ži­ne, spo­mi­nju i glo­ri­fi­ku­ju knjaz i Ka­tu­nja­ni, a da se mi­ni­mi­zi­ra­ju udje­la dru­gih, na­ro­či­to Bje­lo­pa­vli­ća ko­ji­ma ovi Pe­tro­vi­ći i Ka­tu­nja­ni ni­je­su bi­li na­klo­nje­ni. To po­tvr­đu­ju i po­me­nu­ti nik­šić­ki ko­man­di­ri ko­ji su po­ku­ša­li da pro­tje­ra­ju Šo­ba­ji­će, kao i fi­zič­ki uklo­ne. Ta­ko je je­dan od njih, ko­man­dir Bo­ško Mar­ti­no­vić, op­tu­žio Šo­ba­ji­ća što je pre­kr­šio do­ta­da­šnje pra­vi­lo i ni­je pje­sme pi­sao na Ce­ti­nje kod knja­za i gla­va­ra, pri če­mu bi sa­mo njih fa­vo­ri­zo­vao i ovje­ko­vje­čio u pje­sma­ma, bez ob­zi­ra na nji­ho­ve za­slu­ge: „Do sad se ni­je­su pje­sme Cr­no­gor­ske sa­sta­vlja­le i pi­sa­le po bu­dža­ci­ma, no ih je pi­sao Go­spo­dar na Ce­ti­nje, s gla­va­ri­ma glav­ni­je­ma, ka što je ra­dio vla­di­ka Ra­de, pa ve­li­ki voj­vo­da Mir­ko, knja­žev otac, a pi­še ih i knjaz”. U istom to­nu go­vo­ri­li su i dru­gi, kao ser­dar Pe­ro Ma­ta­no­vić: „Vu­ci­te se oda­vle jed­ni ni­tko­vi ko­ji ste obr­lja­li obraz ci­je­loj Ka­tun­skoj na­hi­ji, sa va­šim pje­sma­ma u ko­ji­ma ste opje­va­li i ba­be Bje­lo­pa­vlić­ke. Mi će­mo vi se osve­ti­ti, mi od ko­jih se do­sta pu­ta i Stam­bol tre­sao”.
U svo­joj gor­do­sti i sa­mo­lju­blju ova ka­tun­ska vla­sto­dr­žač­ka vr­hu­ška ni­je da­la da se iko osim njih mno­go is­ti­če, pa je stva­ra­la ta­kvo „jav­no mnje­nje” da bez njih ne bi po­sto­ja­lo ni Cr­ne Go­re, ni Brd­skih ple­me­na. U to se ukla­pa­ju i uvre­dlji­ve ri­je­či ko­je je ko­man­dir Ba­ćo Mi­ću­no­vić upu­tio Šo­ba­ji­ći­ma (zbog če­ga ga je Mak­sim Šo­ba­jić po­zi­vao na dvo­boj, ko­ji je Mi­ću­no­vić eski­vi­rao): „Muč­te tu, jed­ni ne­va­ljal­ci i vu­ci­te se iz ovo­ga gra­da, ko­jeg smo mi ote­li od ca­ra, da se unj` ši­re ovi or­lo­vi (Ka­tu­nja­ni, prim. M.S.), ko­ji od Ko­so­va sve­te Ko­so­vo, i sul­tan Oto­ma­no­vić od nas drh­će. A za vas ne zna ni Bog, ni Knjaz, ni na­rod”. Na to je je­dan od Šo­ba­ji­ća, Šće­pan od­go­vo­rio, po­red osta­log Mi­ću­no­vi­ću: „Sve što ste vi Ka­tu­nja­ni ote­li od nas Bje­lo­pa­vli­ća, mi vam od to­ga ne tra­ži­mo di­je­la. Ali vi svi zna­te da je ovaj grad na ju­riš otet, da smo mi pr­vi Bje­lo­pa­vli­ći pre­sko­či­li pre­ko be­de­ma s go­lim ja­ta­ga­ni­ma me­đu Tur­ke”. To je čak i knjaz Ni­ko­la na tom mje­stu pred voj­skom mo­rao i pri­zna­ti, po­hva­liv­ši ih: „Bje­lo­pa­vli­ći, vi ste grad Nik­šić pri­do­bi­li, fa­la vam”.
Pro­la­ze­ći kroz te­ška ži­vot­na is­ku­še­nja u ko­ja ih je uva­li­la sa­mo­vo­lja, oho­lost i dik­ta­tor­ska uvri­je­že­na svi­jest vla­da­ju­će ce­tinj­ske di­na­sti­je i nje­nih po­kli­sa­ra, Šo­ba­ji­ći su kao naj­ljep­ši srp­ski iz­da­nak is­po­lji­li svo­ju hri­šćan­sku tr­pe­lji­vost, de­mo­kra­tič­nost i slo­bo­do­lju­blje, što po­tvr­đu­je i ci­ti­ra­no pi­smo ko­je su upu­ti­li ce­tinj­skom dvo­ru ža­le­ći se na si­le­džij­sko i sa­mo­volj­no po­na­ša­nje po­je­di­nih ka­tun­skih ko­man­di­ra ko­je oni tr­pe od njih, vje­ru­ju­ći u ko­nač­nu po­bje­du isti­ne i prav­de, ali po­ka­zu­ju­ći i sprem­nost da se zlu su­prot­sta­ve: „Je li ovo slo­bod­na Cr­na Go­ra? Je li li ovo lič­na slo­bo­da i si­gur­nost sva­kog gra­đa­ni­na tvo­je dr­ža­ve, đe je iz­op­šte­na na­ša rad­nja i slo­bo­da na­sil­no? Si­la ko­man­dir­ska na­pa­de na­šu ku­ću, ne htjev­ši če­ka­ti na vaš od­go­vor, pa od­stu­pi on­da kad se na oruž­je od­u­pri­je­smo, do prav­de i su­da ko­je sko­ro is­če­ku­je­mo”.
U do­sa­da­šnjem di­je­lu tek­sta is­ta­kli smo ka­ko su Šo­ba­ji­ći upr­kos te­škom vre­me­nu ra­to­va, ži­vot­nih ne­da­ća, ko­je su uzro­ko­va­ne i do­ma­ćom zlo­bom i pa­ko­šću ne sa­mo op­sta­li, već i smo­gli sna­ge da svu svo­ju ener­gi­ju usmje­re na kul­tur­no-pro­svjet­no stva­ra­la­štvo, kao je­di­ni ga­rant op­šte­dru­štve­nog na­pret­ka, o če­mu će­mo de­talj­ni­je pi­sa­ti u na­stav­ku o ovoj po mno­go če­mu iz­u­zet­noj po­ro­di­ci.

(Na­sta­vi­će se)