PIŠE: MILICA KRALj


Sve što joj se de­ša­va­lo u ži­vo­tu: hap­še­nje i vi­še­go­di­šnje lo­go­ro­va­nje si­na i stri­je­lja­nja dva mu­ža, ne­ra­zu­mi­je­va­nje, osu­de, za­bra­nje­ne lju­ba­vi, dru­štve­ni po­tre­si (re­vo­lu­ci­ja i rat) pre­o­bra­zi­la je u moć­nu stra­snu i ne­za­u­sta­vlji­vi pje­snič­ki us­klik:
„Za po­men se opet pri­mi­če čas./Ja vi­dim, ja ču­jem, ja ose­ćam vas:/I ono što pa­da na ko­ra­ka dva/ I tu, što osta­vi ze­malj­ski prah, /Onu što odah­nu u bo­lu svom, /Pa re­če: „Tu do­la­zim ko u svoj dom”, / Ja bih po ime­nu sva­ku do njih/Al spi­sak mi uze­še – lak­še no stih./ Za njih sad tkam po­krov, da bu­de što ve­ći, /Sa usa­na nji­nih si­ro­ma­šnom re­či/U du­ši ih imam, ma gde i ma ka­da, /Pam­ti­ću ih več­no i za no­va ja­da...”
Ana Ah­ma­to­va je­dan je od naj­ve­ćih pje­sni­ka dva­de­se­tog vi­je­ka. Nje­no pra­vo ime je Ana Go­ren­ko, ro­đe­na 11. ju­na 1889. go­di­ne kod Ode­se, u po­ro­di­ci oca in­že­nje­ra-me­ha­ni­ča­ra u pen­zi­ji. Kao jed­no­go­di­šnju be­bu od­ve­li su je u Car­sko se­lo gdje je ži­vje­la sve do še­sna­e­ste go­di­ne. Pr­vu pje­smu pi­še sa je­da­na­est go­di­na. Uči­la je u Žen­skoj gim­na­zi­ji u Car­skom se­lu, ro­di­te­lji su joj se 1905. raz­ve­li i ona je sa maj­kom ot­pu­to­va­la na jug.
Ana se 1910. uda­la za pje­sni­ka Ni­ko­la­ja Ste­pa­no­vi­ča Gu­mi­ljo­va. Mje­sec da­na pro­ve­li su na brač­nom pu­to­va­nju u Pa­riz. Te go­di­ne, ka­ko pi­še, iz­bi­la je kri­za sim­bo­li­zma i mla­di pje­sni­ci ni­su vi­še išli tim prav­cem. Jed­ni su se opre­di­je­li­li za fu­tu­ri­zam, a dru­gi za ak­me­i­zam, za­jed­no sa Man­delj­šta­mom, Zen­ke­vi­čem, Nor­bu­tom Ana je oda­bra­la ak­me­i­zam. Pr­va zbir­ka pje­sa­ma ob­ja­vlje­na joj je 1912. pod na­slo­vom „Ve­če” u ti­ra­žu od 300 pri­mje­ra­ka. Kri­ti­ka je vr­lo bla­go­na­klo­no i po­hval­no pi­sa­la o njoj. Iste go­di­ne 1. ok­to­bra ro­đen je i Anin sin je­di­nac Lav. Mar­ta 1914. iza­šla je i dru­ga knji­ga „Bro­ja­ni­ce”,a „Be­lo ja­to” 1917. go­di­ne. Po­sli­je Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je ob­ja­vlje­na joj je zbir­ka pe­sa­ma „Bo­kvi­ca”,a 1922. knji­ga „An­no Do­mi­ni”.
Ba­ve­ći se Pu­ški­nom i nje­go­vom po­e­zi­jom ob­ja­vlju­je tri ese­ja: „O zlat­nom pe­tli­ću”, „Alek­san­dri­na” i „Pu­škin i nev­sko po­mor­je”.
Od sre­di­ne dva­de­se­tih go­di­na mo­je no­ve pje­sme, svje­do­či Ana, go­to­vo da su pre­sta­le da se štam­pa­ju, a ni sta­re ni­su po­no­vo štam­pa­ne.
„Ni­ka­da ni­sam pre­sta­la da pi­šem pje­sme. One su za me­ne – mo­ja ve­za sa vre­me­nom, sa no­vim ži­vo­tom mo­ga na­ro­da. Kad sam ih pi­sa­la ži­vje­la sam ovim rit­mo­vi­ma ko­ji su od­je­ki­va­li u he­roj­skoj isto­ri­ji mo­je ze­mlje. Sreć­na sam što sam ži­vje­la ovih go­di­na i što sam vi­dje­la do­ga­đa­je ko­ji­ma ni­gdje ne­ma rav­nih. Pro­za mi je uvi­jek dje­lo­va­la i kao taj­na i kao sa­bla­zan. Od po­čet­ka o sti­ho­vi­ma zna­la sam sve – o pro­zi ni­sam zna­la ni­šta. Ka­sni­je, po­sli­je si­no­vlje­vog hap­še­nja, spa­li­la sam do­sta svo­jih ra­do­va”.
Ono što ni­je osta­vi­la u za­pi­si­ma a što je njen ži­vot is­pu­ni­lo zeb­njom, pro­go­ni­ma i osu­da­ma, ne­ma­šti­nom i smr­ću mu­ža, pje­sni­ka Gu­mi­ljo­va, stri­je­ljan je za­jed­no sa gru­pom od 60 in­te­lek­tu­a­la­ca pod op­tu­žbom za kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nu za­vje­ru 1923. go­di­ne, na­se­li­la je dra­ma­tič­nim osje­ća­nji­ma u svo­je pje­sme.
(Na­sta­vi­će se)