PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Si­mo Šo­ba­jić (1878–1916) je bio knji­žev­nik, pu­bli­ci­sta, no­vi­nar i je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih po­li­tič­kih lič­no­sti ne sa­mo Nik­ši­ća, ne­go i Cr­ne Go­re s po­čet­ka 20. vi­je­ka. Kao mla­dić od ne­pu­nih 19 go­di­na bio je (za­jed­no sa bra­tom Bran­kom) član pr­vog ho­ra Pje­vač­kog dru­štva „Za­hu­mlje”. Je­dan je od osni­va­ča Za­na­tlij­sko-rad­nič­kog udru­že­nja, a u okvi­ru nje­ga i još jed­nog po­zo­ri­šta (po­red onog ko­je je dje­lo­va­lo u okvi­ru Pje­vač­kog dru­štva „Za­hu­mlje”), ko­je je iz­ve­lo ve­ći broj po­zo­ri­šnih pred­sta­va i iza­zva­lo ve­li­ko in­te­re­so­va­nje i pri­jem kod po­zo­ri­šne pu­bli­ke.
U Nik­ši­ću je 3. sep­tem­bra 1906. go­di­ne po­kre­nut opo­zi­ci­o­ni list „Na­rod­na mi­sao”, kao or­gan Na­rod­ne stran­ke i nje­nih broj­nih pri­sta­li­ca klu­ba­ša. Je­dan od osni­va­ča i član re­dak­ci­je li­sta „Na­rod­na mi­sao” bio je Si­mo Šo­ba­jić. Jed­no vri­je­me bio je i njen glav­ni ured­nik. Sa­ra­đi­vao je u vi­še li­sto­va i ča­so­pi­sa – „Po­li­ti­ka”, „Pi­je­mont” i dr. „Na­rod­na mi­sao” se za­la­ga­la za po­što­va­nje naj­ve­ćih do­stig­nu­ća u funk­ci­o­ni­sa­nju cr­no­gor­skog dru­štva ko­je se za­sni­va na slo­bo­di po­je­din­ca i jed­na­ko­sti pred pred za­ko­nom, slo­bo­du iz­go­vo­re­ne ri­je­či, vladavinu za­ko­na, a ne vla­sto­dr­žač­kih po­je­di­na­ca ko­ji bi se sta­vi­li iz­nad za­ko­na i usta­va kao naj­vi­šeg prav­nog ak­ta. Ta­ko u pr­vom bro­ju ovog li­sta je pi­sa­lo: „U DO­BRI ČAS! Ci­je­lom Evro­pom za­ta­la­sao se je po­kret za rav­no­prav­nost. Taj po­kret za­ku­cao je i na na­ša vra­ta...Naš na­rod na­la­zi se da­nas pred otvo­re­nim vra­ti­ma; on je eto sti­gao do od­re­đe­ne me­te sva­ko­ga na­ro­da – USTA­VOM ZA­GA­RAN­TO­VA­NE SLO­BO­DE. Do tog lo­gič­kog i ko­ri­snog shva­ta­nja do­ćić­mo tek on­da ka­da bu­de u naj­ši­rim slo­je­vi­ma na­še­ga na­ro­da iz­vi­ra­la USTAV­NA SVI­JEST...Naš na­rod je bio pre­stao mi­sli­ti i osje­ća­ti, jer se je ma­hi­nal­no oso­bi­tim stra­ho­po­što­va­njem pod­re­đi­vao vo­lji „oda­bra­ni­ka”. Ta­kve pri­li­ke iza­zi­va­le su po­dlost, pu­že­nje, fa­ri­sej­stvo, špi­ju­na­žu, la­ži, pre­va­ru, mr­žnju itd. Tre­ba naš na­rod trg­nu­ti iz tog mr­tvi­la; pro­bu­di­ti u nje­mu svi­jest i iza­zva­ti u nje­mu onaj ple­me­ni­ti po­nos, ko­ji pro­iz­i­la­zi iz mo­ral­nih prin­ci­pa... Za­to evo nas, pa svi oni ko­ji jed­na­ko mi­sle i osje­ća­ju, ne­ka se sku­pe u jed­no ko­lo, te se naj­e­ner­gič­ni­je bo­re USTAV­NIM PU­TEM pro­tiv sve­ga ono­ga, što bi po­re­me­ti­lo ovaj po­re­dak i do­no­si­lo šte­tu na­ro­du i dr­ža­vi”. Na ovim de­mo­krat­skim prin­ci­pi­ma sta­jao je i je­dan od po­kre­ta­ča „Na­rod­ne mi­sli” Si­mo Šo­ba­jić.
Na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma za na­rod­ne po­sla­ni­ke skup­šti­ne Cr­ne Go­re iz Nik­ši­ća je iza­bran Si­mo Šo­ba­jić. Iz­bo­ri su odr­ža­ni 14. sep­tem­bra u Nik­ši­ću, a pri­ja­vi­lo se 16 kan­di­da­ta. Pre­ma pro­po­zi­ci­ja­ma iz­bo­ra u uži iz­bor išla su dva kan­di­da­ta ko­ja su do­bi­la naj­vi­še gla­so­va, a to su na ovim iz­bo­ri­ma bi­li Si­mo Šo­ba­jić i dr Jo­van Ku­ja­čić. Po­tom su bi­ra­či bi­ra­li za po­sla­ni­ka jed­nog od njih i na taj na­čin je Si­mo Šo­ba­jić do­bio ve­ći­nu gla­so­va i iza­bran je za na­rod­nog po­sla­ni­ka. De­set da­na ka­si­je (24. sep­tem­bra) bi­ra­no je 12 od­bor­ni­ka za op­štin­sku skup­šti­nu Nik­ši­ća. Od ve­li­kog bro­ja kan­di­da­ta za od­bor­ni­ka je iza­bran i Si­mov stric Be­ki­ca Šo­ba­jić.
Kao na­rod­ni po­sla­nik u Cr­no­gor­skoj skup­šti­ni Si­mo je bio ve­o­ma ak­ti­van i kon­struk­ti­van, pa je u iz­vje­šta­ji­ma o ra­du po­sla­ni­ka za nje­ga na­ve­de­no da je „do­bar go­vor­nik, mlad, bi­star i ak­ti­van”. Ka­ko je knjaz Ni­ko­la, kao ap­so­lu­ti­sta na­ro­du „da­ri­vao Ustav” i omo­gu­ćio iz­bo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka za na­rod­nu skup­šti­nu Cr­ne Go­re, to je on ura­dio sa­mo da bi bio u sa­gla­sju sa mo­der­nim stre­mlje­nji­ma ure­đe­nja dru­štve­nih od­no­sa kroz prin­ci­pe par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je. Me­đu­tim, knja­zu Ni­ko­li je to bi­la sa­mo po­li­tič­ka mi­mi­kri­ja da se za­kla­nja iza vo­lje na­ro­da, a u stva­ri skup­šti­na mu je bi­la sa­mo ne­ko sa­vje­to­dav­no ti­je­lo či­je od­lu­ke ni­je mo­rao da po­štu­je, pa je sve od­lu­ke do­no­sio sam ili sa naj­o­da­ni­jim sa­rad­ni­ci­ma. To je kod jed­nog zna­čaj­nog bro­ja na­rod­nih po­sla­ni­ka de­mo­krat­ske pro­vi­ni­jen­ci­je iza­zi­va­lo re­volt, jer su oni že­lje­li i na­sto­ja­li da se iz­gra­di de­mo­krat­sko dru­štvo, u ko­me će bi­ti po­di­je­lje­na za­ko­no­dav­na, iz­vr­šna i sud­ska vlast, a da knjaz bu­de u slu­žbi tih mo­der­nih de­mo­krat­skih pro­mje­na u op­šte­dru­štve­nom in­te­re­su, a ne kao do ta­da i in­te­re­su se­bi kao vla­da­o­cu i svo­joj ka­ma­ri­li. Za­to su u skup­šti­ni i for­mi­ra­li klub po­sla­ni­ka Na­rod­ne stran­ke, na­zvan „Klu­ba­ši”, ko­ji je kod vla­sti na­i­šao na „nož”, pa su na sve na­či­ne gle­da­li da ga raz­bi­ju i to pri­jet­nja­ma, ucje­na­ma, pri­mi­tiv­nim, la­žnim agi­ta­ci­ja­ma u na­ro­du, sa ci­ljem da im omr­znu one po­sla­ni­ke ko­ji ih za­stu­pa­ju. Za­to je kralj i nje­gov dvor mon­ti­ra­li pro­ces pro­tiv pr­va­ka „Klu­ba­ša” kra­jem 1907. go­di­ne zbog tzv. „Bom­ba­ške afe­re”, op­tu­žu­ju­ći ih da su pla­ni­ra­li te­ro­ri­zam pro­tiv njih. Ka­da su po­če­la hap­še­nja zbog „ve­le­i­zda­je” Si­mo Šo­ba­jić i jed­na gru­pa iz vođ­stva „Klu­ba­ša” su iz­bje­gli u Sr­bi­ju. Ta­mo je na­i­šao na po­dr­šku i po­moć od bra­ta od uja­ka Jo­va­na Cvi­ji­ća, ko­ji je na nje­ga i uti­cao da ob­ja­vi dio svo­jih isto­rij­sko-so­ci­o­lo­ških i knji­žev­nih is­tra­ži­va­nja i sl., pa je ta­ko ob­ja­vio dvi­je knji­ge „Cr­no­gor­ci” 1910. go­di­ne i zbir­ku pri­po­vi­je­da­ka „Iz kr­šnog za­vi­ča­ja” 1912. go­di­ne. Nje­gov da­lji plo­do­no­sni rad i stva­ra­la­štvo pre­ki­nu­la je smrt u 38. go­di­ni ži­vo­ta 1916. go­di­ne. Da Si­ma Šo­ba­ji­ća rod­ni Nik­šić ni­je za­bo­ra­vio svje­do­či i to da jed­na uli­ca u gra­du no­si nje­go­vo ime.
(Na­sta­vi­će se)