Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Čla­nak aka­de­mi­ka La­ki­ća na­šao se u ovom dje­lu u odjelj­ku: Dru­gi o dr No­vi­ci Ra­ko­če­vi­ću. Pro­fe­sor La­kić je čla­nak ob­ja­vio u Isto­rij­skim za­pi­si­ma, br.1–2,1998. go­di­ne, pod na­slo­vom: Ne­pro­la­zne vri­jed­no­sti na­uč­nog dje­la ( dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić 1927–1998) , u kom iz­me­đu osta­log ka­že:
„Još je­dan od ugled­nih cr­no­gor­skih isto­ri­ča­ra pre­se­lio se u vječ­nost. U ju­nu 1998. go­di­ne umro je dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić, na­uč­ni sa­vjet­nik Isto­rij­skog in­sti­tu­ta Cr­ne Go­re u Pod­go­ri­ci. Ti­me se pri­dru­žio ple­ja­di isto­ri­ča­ra ko­jih vi­še ne­ma: Di­ma Vu­jo­vi­ća, Bran­ka Pe­tra­no­vi­ća, Jo­va­na Bo­jo­vi­ća, Mi­ša Le­ko­vi­ća, Žar­ka Šće­pa­no­vi­ća, Eju­pa Mu­šo­vi­ća i dru­gih, či­ji je spi­sak mno­go du­ži. A svi su umr­li u po­sled­njih 5–6 go­di­na, da ne ka­že­mo u go­di­na­ma eska­la­ci­je naj­no­vi­je ju­go­slo­ven­ske kri­ze, što, sva­ka­ko, ni­je ko­in­ci­den­ci­ja.
Svi su oni, i No­vi­ca Ra­ko­če­vić me­đu nji­ma, gra­di­li svo­je na­uč­no dje­lo upor­no i si­ste­mat­ski, ka­ko to do­li­ku­je pri­zna­tim i po­zna­tim na­uč­nim rad­ni­ci­ma. I svi su oni bi­li spe­ci­ja­li­sti za od­re­đe­ne pe­ri­o­de isto­rij­ske pro­šlo­sti, pr­vi u svo­joj stru­ci, u stva­ri, uskoj spe­ci­jal­no­sti. Za­to nji­ho­vo sve­u­kup­no dje­lo pred­sta­vlja osno­vu isto­ri­je Cr­ne Go­re a di­je­lom i Ju­go­sla­vi­je i Bal­ka­na, ako ne, mo­žda, i pot­pu­nu isto­ri­ju Cr­ne Go­re. Za­to je nji­ho­vim ne­stan­kom mno­go iz­gu­bi­la isto­rij­ska na­u­ka i to se već vi­di, pla­šim se da će se to – go­di­ne od­mi­ču – još vi­še vi­dje­ti. Mno­go je te­ško stvo­ri­ti ta­kve struč­nja­ke ko­je je svi­jet vi­so­ko ci­je­nio svu­da gdje je do­pi­ra­la nji­ho­va ri­ječ – član­kom ili knji­gom, na­uč­nom tri­bi­nom.
A svi su oni bez­ma­lo pri­pa­da­li is­toj ge­ne­ra­ci­ji. Svi su se ško­lo­va­li na ju­go­slo­ven­skim uni­ver­zi­te­ti­ma kod pro­fe­so­ra ko­je je do sko­ro po­li­ti­ka kva­li­fi­ko­va­la „gra­đan­skom ško­lom“, što je ima­lo ne­ga­tiv­no zna­če­nje. I ne­ki od njih ka­da bi, zbog svo­jih na­uč­nih sta­vo­va, do­la­zi­li u su­kob sa zva­nič­nom ali uvi­jek sve­moć­nom po­li­ti­kom, bi­li bi „dis­kre­di­to­va­ni“ „opo­me­nom“ ili čak „kri­ti­kom“ da pri­pa­da­ju „gra­đan­skoj ško­li“ isto­ri­ča­ra. Za dr No­vi­cu Ra­ko­če­vi­ća, či­ni se, to je po­na­vlja­no vi­še pu­ta, na­ro­či­to ka­da bi pi­sao o cr­no­gor­skoj na­ci­o­nal­noj svi­je­sti kroz isto­ri­ju, o Cr­noj Go­ri i ulo­zi nje­ne di­na­sti­je i u Pr­vom svjet­skom ra­tu, o uje­di­nje­nju ju­go­slo­ven­skih na­ro­da i ze­ma­lja. Po­li­ti­ka je, kao i uvi­jek, na­sto­ja­la da „upu­ti“ isto­ri­ča­re ka­ko pi­sa­ti, na­ro­či­to o de­li­kat­nim te­ma­ma. Dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić u prin­ci­pu ni­je slu­šao ta­kva „uput­stva“, jer je vi­še vje­ro­vao ar­hiv­skoj gra­đi za ko­jom je tra­gao „po bi­je­lom svi­je­tu“.
U knji­zi „Ko je ko u Cr­noj Go­ri“ ( I iz­da­nje, 1993) či­ta­mo osnov­ne po­dat­ke o nje­mu: „No­vi­ca Ra­ko­če­vić, isto­ri­čar, na­uč­ni sa­vjet­nik u pen­zi­ji; ro­đen u Tre­ba­lje­vu, Ko­la­šin, 15.1.1927. Za­vr­šio Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Za­gre­bu 1952, dok­to­ri­rao na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du 1965. Ože­njen, su­pru­ga Sa­ve­ta, ro­đe­na Pe­ro­vić.
Ra­dio kao pro­fe­sor isto­ri­je u Ko­to­ru, Ko­la­ši­nu, Bi­je­lom Po­lju; od 1959. do pen­zi­o­ni­sa­nja u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu, na­uč­ni sa­vjet­nik. Uče­snik NOR-a od 1943. Spe­ci­ja­li­za­ci­ja u Be­ču 1963. i 1967. Slu­ži se nje­mač­kim i ru­skim je­zi­kom. Pri­zna­nja: Me­da­lja za hra­brost, Or­den za­slu­ga za na­rod III ste­pe­na i Or­den ra­da sa zlat­nim vi­jen­cem. Član Dru­štva isto­ri­ča­ra Cr­ne Go­re. Ob­ja­vio knji­ge: „Cr­na Go­ra u pr­vom svjet­skom ra­tu“,1969; „Po­li­tič­ki od­no­si Cr­ne Go­re i Sr­bi­je 1903–1918“,1981; „Cr­na Go­ra i Austro-Ugar­ska 1903–1914“,1984; „Isto­ri­ja srp­skog na­ro­da“,knj.VI – Cr­na Go­ra 1878–1914“; ko­a­u­tor mo­no­gra­fi­ja o Bi­je­lom Po­lju i Ko­la­ši­nu. Autor vi­še od še­zde­set na­uč­nih ras­pra­va i čla­na­ka. Ne pri­pa­da ni­jed­noj stran­ci...“
Ovoj krat­koj bi­o­gra­fi­ji tre­ba do­da­ti ono što je ta­mo is­pu­šte­no: da je bio ko­a­u­tor i sa­rad­nik u po­seb­nim iz­da­nji­ma – „Cr­na Go­ra“ (Be­o­grad, 1976); „Cr­na Go­ra u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma“ (Ti­to­grad, 1984); „ Le Mon­te­ne­gro dans les re­la­ti­ons in­ter­na­ti­o­na­les“ ( Ti­to­grad, 1984),bio je član Od­bo­ra za isto­rij­ske na­u­ke CA­NU, član or­ga­ni­za­ci­o­nih od­bo­ra na­uč­nih sku­po­va, za­tim du­go­go­di­šnji ru­ko­vo­di­lac Pr­vog odje­lje­nja Isto­rij­skog in­sti­tu­ta Cr­ne Go­re i broj­nih na­uč­nih pro­je­ka­ta, bio je član re­dak­ci­je „Isto­rij­skih za­pi­sa“ – pr­vog isto­rij­skog ča­so­pi­sa u Cr­noj Go­ri i jed­nog od naj­sta­ri­jih ča­so­pi­sa u ze­mlji, onoj Ju­go­sla­vi­ji, še­sto­čla­noj fe­de­ra­ci­ji, vo­dio je pro­jek­te mla­đih na­uč­nih rad­ni­ka ko­ji su kraj nje­ga i uz nje­ga sta­sa­va­li u isto­ri­ča­re, pi­sao je re­cen­zi­je za mno­ge ru­ko­pi­se, re­fe­ra­te za iz­bor u na­uč­na zva­nja, bio član ko­mi­si­je za od­bra­nu ma­gi­star­skih i dok­tor­skih ra­do­va, za sve­u­kup­ni na­uč­ni rad bio je pred­la­gan u član­stvo Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti. Do­bit­nik je Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de.
I u po­sled­njim go­di­na­ma ži­vo­ta obo­ga­tio je svo­ju na­uč­nu bi­o­gra­fi­ju no­vim ostva­re­nji­ma: „ Cr­no­gor­ska na­rod­na skup­šti­na 1906–1914“ (Pod­go­ri­ca, 1997), pri­pre­mio je dio ru­ko­pi­sa o mo­no­gra­fi­ji Cr­ne Go­re (1997) i na­pi­sao još pe­de­se­tak čla­na­ka, ma­njih stu­di­ja, pri­lo­ga, po­le­mič­kih spi­sa, kri­ti­ka i pri­ka­za...“
(Na­sta­vi­će se)