Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ce­ro­vo je jed­no od naj­ve­ćih i naj­ljep­ših pje­ši­vač­kih se­la. Po ka­me­ni­toj do­li­ni po­red ma­gi­stral­nog pu­ta Pod­go­ri­ca–Nik­šić i mje­snog cen­tra Bo­ge­ti­ći, na po­gled ostro­škoj sve­ti­nji, pro­su­le se ku­će. Uglav­nom ka­me­ne, no­ve ili ob­no­vlje­ne sta­ro­vrem­ske, ali pre­te­žno opu­stje­le i tek nad gdje­ko­jom se sva­kog ju­tra iz­vi­je dim.
U jed­noj od tih ku­ća pen­zi­o­ner­ske da­ne bro­ji se­dam­de­set­tro­go­di­šnji Ra­do­man Ma­gov­če­vić, po­zna­ti vo­zač nik­šić­kog rud­ni­ka bok­si­ta, i nje­go­va su­pru­ga Sen­ka sa ko­jom će idu­će go­di­ne pro­sla­vi­ti po­la vi­je­ka bra­ka. Ovaj ti­hi, raz­dra­ga­ni čo­vjek, ko­ji je cio rad­ni vi­jek pro­veo za vo­la­nom te­ških ru­dar­skih ka­mi­o­na, ko­ji ni­je znao za umor – i da­nas se pre­pri­ča­va ka­ko je iz cr­ve­nih bok­sit­nih ru­do­ko­pa uda­lje­nih če­tr­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Nik­ši­ća znao mje­seč­no da spu­sti i po 120 tu­ra ru­de, uglav­nom opa­snim ma­ka­da­mi­ma – po­vu­kao se u rod­no se­lo da na mi­ru, u pra­dje­dov­skoj ku­ći pro­ve­de je­sen ži­vo­ta.
Tu do­če­ku­je si­no­ve i unu­ke, ne­bro­je­ne pri­ja­te­lje i po­zna­ni­ke, va­zda ve­seo i oran za pri­ču i ša­lu, iako nje­go­va ži­vot­na pri­ča, pri­ča o nje­go­voj po­ro­di­ci, ni­je ni­ma­lo ve­se­la:
– Ce­ro­vo je po­stoj­bi­na nas Ma­gov­če­vi­ća ko­ji po pre­da­nju, kao i svi Pje­šiv­ci, vu­če­mo ko­ri­jen od Ko­sov­ca Bog­da­na Po­to­li­ća. Svi, iz­u­zev Šku­le­ti­ća i Man­da­li­ća. Oni su, po pri­li­ci, sta­ro­sje­di­o­ci ko­je je taj naš pra­pre­dak iz­gle­da za­te­kao kad je do­se­lio ov­dje.
Moj ču­kun­đed Bog­dan Šu­ša – Ma­gov­če­vić, bio je bar­jak­tar i po­gi­nuo je u bo­ju sa Tur­ci­ma u Gor­njoj Mo­ra­či za­jed­no sa ser­da­rom Mr­ko­jem Mi­ju­ško­vi­ćem iz Po­vi­je. Imao je sa­mo si­na Aći­ma i u na­šem brat­stvu se za­du­go sve vi­lo na jed­noj „svi­je­ći“. Tek će Aćim do­bi­ti dva si­na – Bog­da­na i Ni­ko­lu, ali od njih opet bi­la sa­mo po jed­na mu­ška gla­va – od Ni­ko­le Mi­lan, a od Bog­da­na moj djed An­dri­ja.
An­dri­ja se ro­dio 1877. go­di­ne, ta­man kad je Nik­šić ko­nač­no oslo­bo­đen od Tu­ra­ka. Kad je pri­sta­sao ože­nio se Mi­li­com, bi­la ro­dom od Đu­ra­či­ća tu iz su­sjed­nog za­se­o­ka. Do­bi­li če­ti­ri si­na – Lju­bo­ja, Mi­tra, Ni­ko­lu i Ra­do­mi­ra, i ćer­ku Sta­nu. Naj­sta­ri­ji Lju­bo­je bio je 1906. go­di­šte. Moj otac Mi­tar bio je dvi­je go­di­ne mla­đi, a Ni­ko­la čak šest. Osta­li su se ro­di­li tek po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta po­što djed An­dri­ja pu­nih šest go­di­na, od 1912. do 1918. ni­je od­la­gao oruž­je. Pr­vo bal­kan­ski ra­to­vi, Ska­dar i Bre­gal­ni­ca gdje je bio i te­ško ra­njen, a po­sli­je pre­ko gla­ve pre­tu­rio i sve mu­ke Pr­vog svjet­skog ra­ta.
Sju­tra: DOK JE RA­TO­VA­NjA,
NE­MA TU­GO­VA­NjA


Ju­nak iz pje­sme

Ču­ve­ni Boj na Mo­ra­či Gor­njoj opje­van je i u na­rod­noj pje­smi ko­ju je Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš uvr­stio u svo­je „Ogle­da­lo srp­sko“. U ve­li­koj po­bje­di nad ne­mjer­lji­vo broj­ni­jom tur­skom voj­skom, ko­ju su Cr­no­gor­ci slo­mi­li u vr­le­ti­ma se­la Lje­vi­šta i na od ta­da ozlo­gla­še­noj Rza­či, po­gi­nu­li su, po­red osta­lih, ser­dar Mr­ko­je Mi­ju­ško­vić iz Po­vi­je i bar­jak­tar Bog­dan – Šu­ša Ma­gov­če­vić iz Ce­ro­va:
No đe sre­ća tu je i ne­sre­ća,
pu­če bum­ba a pu­če lu­bar­da,
ubi bum­ba Mr­ko­ja ser­da­ra,
a lu­bar­da Šu­šu bar­jak­ta­ra...