PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sve ma­te­ri­ja­le sa ove kon­fe­ren­ci­je Ti­to je od­mah pro­sli­je­dio Ko­min­ter­ni; po­seb­no je na­gla­sio da će on is­pu­nja­va­ti su­ge­sti­je „in­ter­na­ci­o­nal­nog or­ga­ni­za­ci­o­nog se­kre­ta­ra”, tj. V.N. Sa­ku­na. Nje­go­va ko­mu­ni­ka­ci­ja sa Ko­min­ter­nom bi­la je do­sta sa­mo­u­vje­ren gest za jed­nog još uvi­jek lo­kal­nog par­tij­skog ru­ko­vo­di­o­ca, ali je za tu sa­mo­stal­nu ini­ci­ja­ti­vu od­mah na­gra­đen. Do­du­še, vje­ro­vat­no je već ra­ni­je imao po­dr­šku iz vr­ha par­ti­je, mo­žda i iz sa­me Ko­min­ter­ne. U „otvo­re­nom pi­smu” ko­je je Ko­min­ter­na za­tim upu­ti­la svim ko­mu­ni­sti­ma Ju­go­sla­vi­je, je­di­no je za­gre­bač­ka or­ga­ni­za­ci­ja is­tak­nu­ta kao pri­mjer ko­ji tre­ba sli­je­di­ti, za­to što ima zdra­vo član­stvo ko­je zna „čvr­stom rad­nič­kom ru­kom da za­ve­de red u par­ti­ji”. Od­re­đen je za čla­na Za­me­nič­kog bi­roa CK KPJ (u slu­ča­ju hap­še­nja čla­no­va Po­lit­bi­roa, on bi bio or­ga­ni­za­ci­o­ni se­kre­tar) 20. ju­na, dra­ma­tič­nog da­tu­ma ju­go­slo­ven­ske isto­ri­je. Ta­da je Pu­ni­ša Ra­čić, „na­ci­o­nal­ni rad­nik” iz Me­to­hi­je – pu­cao u be­o­grad­skoj Na­rod­noj skup­šti­ni i po­bio hr­vat­ske po­li­tič­ke pr­va­ke. Tim tra­gič­nim či­nom za­vr­ši­la se jed­na ina­če ve­o­ma na­sil­na par­la­men­tar­na se­zo­na, u ko­joj su se po­sla­ni­ci vri­je­đa­li i tu­kli me­đu so­bom, ali i sa mi­ni­stri­ma. Tog 20. ju­na, je­dan hr­vat­ski po­sla­nik po­mi­njao je pljač­ku ne­ke ze­mlje ko­ju je Ra­čić do­bio kao ko­mi­ta. Isto ve­če u Za­gre­bu iz­bi­ja­ju de­mon­stra­ci­je pro­tiv re­ži­ma. Broz pot­pi­su­je svoj pr­vi jav­ni pro­glas, kao se­kre­tar mje­snog ko­mi­te­ta, u ko­me se po­zi­va na od­luč­nu bor­bu pro­tiv ve­li­ko­srp­skog he­ge­mo­ni­stič­kog re­ži­ma. Ko­mu­ni­sti su htje­li da se do­go­vo­re sa „ra­di­ćev­ci­ma” oko pre­u­zi­ma­nja vla­sti. Jed­nom svje­do­ku se uči­ni­lo da je Broz pu­cao na po­li­ci­ju iz pi­što­lja (za­ni­mlji­vo, ova epi­zo­da se po­mi­nje sa­mo u De­di­je­ro­vim Pri­lo­zi­ma iz pe­de­se­tih). Na­kon de­mon­stra­ci­ja, naš ju­nak iz­u­zet­no vje­što iz­bje­ga­va po­li­cij­ske po­tje­re (je­dan­put ka­že da u pro­sto­ri­ji ne­ma Bro­za, dru­gi put ska­če sa pro­zo­ra nu­žni­ka na krov šu­pe). Da bi 2. av­gu­sta bio od­re­đen za se­kre­ta­ra po­kra­jin­skog ru­ko­vod­stva KPJ za Hr­vat­sku. Ali dva da­na ka­sni­je bi­va uhap­šen.
Uhap­šen je sa gru­pom ko­mu­ni­sta, u sta­nu An­dri­je Bo­žič­ko­vi­ća, u ko­me je pro­na­đe­na ve­ća ko­li­či­na oruž­ja. Svi su, na pro­ce­su po­zna­tom kao „Bom­ba­ški”, op­tu­že­ni zbog pri­pa­da­nja ile­gal­noj te­ro­ri­stič­koj or­ga­ni­za­ci­ji, a Ti­to je ozna­čen kao je­dan od glav­nih or­ga­ni­za­to­ra či­ta­ve ak­ci­je ko­joj se na­sto­ja­lo da se po­sli­je do­ga­đa­ja od 20. ju­na „oruž­jem iza­zo­ve za­bu­na ili me­tež, a mo­žda i po­bu­na”. Svoj dar za po­li­tič­ki mar­ke­ting, već na­go­vi­je­šten na Osmoj sjed­ni­ci, maj­stor­ski je upo­tri­je­bio na su­đe­nju u „Bom­ba­škom pro­ce­su”. Za ovaj svoj pr­vi ve­li­ki jav­ni na­stup, Ti­to se pom­no spre­mao. Pr­vo je od­bio zva­nič­nog bra­ni­o­ca i ri­je­šio da se bra­ni sam. On­da je ri­je­šio da od­mah pri­zna da je ko­mu­ni­sta, a do ta­da su uhap­še­ni uglav­nom ne­gi­ra­li svo­je član­stvo u par­ti­ji. Tu je iz­go­vo­rio ču­ve­ne ri­je­či: „Ja se ne ću­tim kri­vim i ako pri­zna­jem ono što me tu­ži D.O., jer ne sma­tram ovaj sud kom­pe­tent­nim, već sa­mo sud par­ti­je. Pri­zna­jem da sam član ile­gal­ne Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je... „Po pi­sa­nju za­gre­bač­kih No­vo­sti, ina­če re­žim­skog li­sta, mo­že se vi­dje­ti ka­ko je po­ste­pe­no, to­kom su­đe­nja, pri­do­bi­jao na­klo­nost jav­no­sti. Te no­vi­ne su u dva da­na pro­mi­je­ni­le ton. Sed­mog no­vem­bra podsmje­šlji­vo pi­šu ka­ko „glav­ni ak­te­ri ve­le pred su­dom ka­ko ne­ma­ju poj­ma šta je Cen­tral­ni ko­mi­tet ko­mu­ni­sti­če par­ti­je, Eg­ze­ku­tiv­ni ko­mi­tet, Sa­vez ko­mu­ni­stič­ke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, itd., a s dru­ge stra­ne je za tu ras­pra­vu mla­đi rad­nič­ki i stu­dent­ski svi­jet po­ka­zao neo­bi­čan in­te­res, na­gu­rav­ši se u sud­ni­cu da se ne mo­že mak­nu­ti! (...) Sju­tra­dan, već je u opi­su Bro­za dru­ga­či­ji ton: „Nje­go­vo li­ce ima ne­što od onih fi­zi­o­no­mi­ja ko­je pod­sje­ća­ju na če­lik. Svi­je­tlim oči­ma gle­da pre­ko cvi­ke­ra, vr­lo hlad­no, ali ener­gič­no i mir­no. Kod nje­ga mo­žda i ne­će bi­ti nje­go­vo dr­ža­nje pred su­dom sa­mo po­za, jer je za­i­sta bio već zbog svog uvje­re­nja do­sta pro­ga­njan i osu­đen na tam­ni­cu. Broj­ni slu­ša­te­lji su oči­to po­zna­va­li ovu ne­po­pu­stlji­vost Bro­zo­vog uvje­re­nja, jer je kod nje­go­vog is­pi­ti­va­nja vla­da­la u sud­ni­ci ve­li­ka šut­nja i pa­žnja”. Po­seb­no je za­ni­mljiv nje­gov otvo­re­ni is­kaz: „Jest, mi sto­ji­mo u pi­sme­noj ve­zi sa Mo­skvom, jer smo mi nji­ho­va or­ga­ni­za­ci­ja”. Osu­đen je na pet go­di­na ro­bi­je.
Pe­to­go­di­šnju ro­bi­ju Broz je po­čeo da slu­ži u Le­po­gla­vi, oko dvi­je go­di­ne, na­red­ne dvi­je go­di­ne pro­veo je u Ma­ri­bo­ru i ne­ko­li­ko mje­se­ci u Ogu­li­nu. Ovom mi­lje­ni­ku sre­će ro­bi­ja je po­mo­gla na ne­ko­li­ko na­či­na.
Pr­vo, iz­bje­gao je su­ro­vi ob­ra­čun re­ži­ma sa ko­mu­ni­sti­ma. Na­i­me, po­sli­je uvo­đe­nja Še­sto­ja­nu­ar­ske dik­ta­tu­re, KPJ je do­šla do po­gre­šnog za­ključ­ka da je vri­je­me za oru­ža­ni usta­nak. U fe­bru­a­ru 1929. go­di­ne, par­tij­sko ru­ko­vod­stvo po­zi­va na oru­ža­ni usta­nak, po­seb­no po­tla­če­ne na­ro­de Hr­vat­ske, Dal­ma­ci­je, Ma­ke­do­ni­je, Cr­ne Go­re i Slo­ve­ni­je. Na­ro­či­to su sko­jev­ci rev­no­sno pri­stu­pi­li oru­ža­noj bor­bi, pa su se­dam se­kre­ta­ra SKOJ-a po­gi­nu­li, ne­ki u oru­ža­noj bor­bi, ne­ki u za­tvo­ru, ne­ki u bjek­stvu. Sa­mo 1929. go­di­ne na sud je iz­ve­de­no dvje­sta dva­de­set ko­mu­ni­sta, a do kra­ja naj­re­pre­siv­ni­je fa­ze dik­ta­tu­re, 1932. go­di­ne, bi­lo je vi­še ko­mu­ni­sta u za­tvo­ri­ma ne­go na­po­lju.
Dru­go, imao je vi­še ne­go po­volj­ne za­tvor­ske uslo­ve. U Le­po­gla­vi je uprav­nik bio Bo­ha­ček, nje­gov drug iz za­ro­blje­nič­kog lo­go­ra u Ru­si­ji. Jo­sip Broz je ra­dio u elek­trič­noj cen­tra­li, slo­bod­no se kre­tao po ci­je­lom mje­stu kao maj­stor-elek­tri­čar, pa se čak sa­sta­jao sa dru­go­vi­ma iz Za­gre­ba. Učio je espe­ran­to i en­gle­ski, a tvr­di da je či­tao i do pet­na­est sa­ti dnev­no mark­si­stič­ku li­te­ra­tu­ru.
(NA­STA­VI­ĆE SE)