PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U će­li­ja­ma su ima­li špo­ret, a ne­dje­ljom su do­bi­ja­li pa­sulj s me­som. Me­so bi ču­va­li za uve­če, „to je ban­ket bio sva­ku ve­čer”, ve­li sam Ti­to. Sva­ke ne­dje­lje su pje­va­li re­vo­lu­ci­o­nar­ne pje­sme. Do­sta je, ra­di kon­di­ci­je, ra­dio i ne­ku vr­stu gim­na­sti­ke – Mi­le­ro­ve vje­žbe. U Le­po­gla­vi se upo­znao sa Mo­šom Pi­ja­de, u Ma­ri­bo­ru sa Ro­do­lju­bom Čo­la­ko­vi­ćem. Ma­ri­bor je bio mno­go stro­ži, ali su po­sli­je štraj­ka gla­đu po­li­tič­ki za­tvo­re­ni­ci do­bi­li pra­vo da bu­du za­jed­no u so­ba­ma po osmo­ri­ca, da ne idu na fi­zič­ki rad na­po­lju i da im ne ga­se svi­je­tlo do po­no­ći. Ova­ko po­tan­ko pri­ča­mo o ro­bi­ja­škim uslo­vi­ma sa­mo da bi is­ta­kli kon­trast sa ka­sni­jim obič­nim za­tvo­ri­ma u so­ci­ja­li­zmu (a tu raz­li­ku je de­talj­no opi­sao Mi­lo­van Đi­las), i ne po­mi­šlja­ju­ći da Le­po­gla­vu i Ma­ri­bor po­re­di­mo sa Go­lim oto­kom. Sam Broz ka­že za svo­je ro­bi­ja­nje: „Da­kle, to je bio ži­vot na ro­bi­ji ko­ji se mo­gao pod­no­si­ti... Ta­ko da ja mo­ram da ka­žem da je to bio uni­ver­zi­tet. Jer ni na jed­nom uni­ver­zi­te­tu se ta­ko in­ten­ziv­no ni­je uči­lo kao ta­mo... I čud­no, čo­vjek se pot­pu­no pro­mi­je­ni. Ne­ka­ko te ob­u­zme ne­ka te­žnja da sve vi­še znaš itd. To je za me­ne bi­la od­lič­na stvar ta­mo”.
Za­ni­mlji­va je Bro­zo­va čvr­sti­na pre­ma vla­sti­ma. U do­ba omek­ša­va­nja dik­ta­tu­re, 1932. go­di­ne, mo­gao je da tra­ži uslov­ni ot­pust, ali je to od­bio: „Cilj uslov­nog ot­pu­sta je­ste da se uslov­no ot­pu­šte­ni osu­đe­nik po­pra­vi, od­no­sno da bar po­ka­že vo­lju da se po­pra­vi. Ja se pak svog po­li­tič­kog uvje­re­nja ne mo­gu od­re­ći, usled če­ga ni­ti ne mo­lim za uslov­ni ot­pust”.
I tre­će, ne naj­ma­nje va­žno, nje­go­vi naj­va­žni­ji sa­rad­ni­ci bi­će re­gru­to­va­ni iz re­do­va ro­bi­ja­ša, ka­ko Pi­ja­de i Čo­la­ko­vić, ko­je je lič­no upo­znao na ro­bi­ji, ta­ko i Kar­delj, Ran­ko­vić i Đi­las, ko­ji su se pre­po­ru­či­li svo­jim do­brim dr­ža­njem u za­tvo­ru.
Po­sli­je iz­dr­ža­ne ro­bi­je, Ti­to je ne­ko vri­je­me bo­ra­vio u Be­ču, a 11. ju­la 1934. go­di­ne ko­op­ti­ran je u Po­lit­bi­ro CK KPJ. Ta­da uzi­ma ime „Ti­to”, ma­da je u Ko­min­ter­ni ko­ri­stio ime Val­ter. U fe­bru­a­ru 1935. sti­gao je u Mo­skvu, pod ime­nom „Fri­drih Val­ter”. Od­mah je po­čeo da ra­di u Pro­fin­ter­ni, svjet­skoj sin­di­kal­noj cen­tra­li, a vr­lo br­zo se, na pre­po­ru­ku ta­da­šnjeg vo­đe par­ti­je Mi­la­na Gor­ki­ća, ko­ji je na­pi­sao da se „ni­ko ne smi­je pre­ma nje­mu od­no­si­ti kao prema ne­kom sit­nom či­nov­ni­ku”, ob­reo u Ko­min­ter­ni, u nje­nom Bal­kan­skom se­kre­ta­ri­ja­tu i od­mah je ot­po­čeo in­ten­ziv­nu sa­rad­nju sa dvo­ji­com po­vjer­lji­vih age­na­ta NKVD-a ko­ji su pri­ku­plja­li po­dat­ke o ju­go­slo­ven­skim ko­mu­ni­sti­ma. On im je iz da­na u dan sa­op­šta­vao sve što zna o lju­di­ma za ko­je je bio pi­tan. Je­dan od njih je bio bu­gar­ski ko­mu­ni­sta Ivan Ka­ra­i­va­nov, ko­ji je ka­sni­je ga­ran­to­vao da Ti­to „u po­li­tič­kom smi­slu za­slu­žu­je po­vje­re­nje”. Ti­to ga je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta do­veo u Ju­go­sla­vi­ju i po­sta­vio za čla­na CK KPJ i po­sla­ni­ka u Sa­ve­znoj skup­šti­ni.
U pri­vat­nom ži­vo­tu, Ti­to se u to­ku 1936. go­di­ne raz­veo od Pe­la­gi­je i vjen­čao sa El­zom Jo­ha­nom Ke­nig, ko­ja je u Mo­skvi ži­vje­la pod ime­nom Lu­ci­ja Ba­u­er, a uda­jom pre­u­ze­la jed­no od Ti­to­vih kon­spi­ra­tiv­nih pre­zi­me­na Val­ter. Ti­to je bio raz­o­ča­ran či­nje­ni­com da Pe­la­gi­ja ni­je zna­la gdje je nji­hov sin Žar­ko, ko­ji je če­sto mi­je­njao dječ­je do­mo­ve u So­vjet­skom Sa­ve­zu.
U to vri­je­me So­vjet­ski Sa­vez je za oko če­ti­ri go­di­ne, od 1935. do 1939, na­či­nio dva pot­pu­na pre­o­kre­ta u svo­joj spolj­noj po­li­ti­ci. Od kra­ja Pr­vog svjet­skog ra­ta Ko­min­ter­na je za naj­ve­će ne­pri­ja­te­lje pro­gla­si­la so­ci­ja­li­stič­ke i so­ci­jal­de­mo­krat­ske par­ti­je ko­je su bi­le za re­for­me, a ne za oru­ža­nu re­vo­lu­ci­ju. Na taj na­čin za­va­di­li su i zbu­ni­li pri­sta­li­ce lje­vi­ce, što je olak­ša­lo iz­bor­ni uspjeh na­ci­sta. Na kra­ju je 1933. go­di­ne u Nje­mač­koj, umje­sto re­vo­lu­ci­je po­bi­je­dio na­ci­zam.
Hi­tler ni­ka­da ni­je krio mr­žnju pre­ma bolj­še­vi­ci­ma i Slo­ve­ni­ma uop­šte. SSSR pra­vi na­gli za­o­kret i na Sed­mom kon­gre­su Ko­min­ter­ne (1935.) pro­gla­še­na je po­li­ti­ka na­rod­nog fron­ta, ko­ja se za­la­ga­la ne sa­mo za je­din­stvo lje­vi­ce, već i za je­din­stvo svih de­mo­krat­skih i an­ti­fa­ši­stič­kih sna­ga. Ova po­li­ti­ka je po­bi­je­di­la na iz­bo­ri­ma u Fran­cu­skoj i Špa­ni­ji 1936. go­di­ne, a pri­vu­kla je ve­li­ki broj lje­vi­ča­r­skih i li­be­ral­nih in­te­lek­tu­a­la­ca u re­do­ve ko­mu­ni­sta. Do­dat­nu po­pu­lar­nost So­vje­ti­ma je do­ni­je­la nji­ho­va po­dr­ška re­pu­bli­kan­skoj Špa­ni­ji u ra­tu, ko­ji je iz­gle­dao kao pro­ba za ve­li­ki ob­ra­čun sa fa­ši­zmom. Za to vri­je­me li­be­ral­ne za­pad­ne de­mo­kra­ti­je su mir­no gle­da­le ka­ko Nje­mač­ka i Ita­li­ja ša­lju hi­lja­de avi­o­na i voj­ni­ka u po­moć Fran­ko­vim fa­lan­gi­sti­ma. Na kra­ju su, bez ika­kvog ot­po­ra, pre­pu­sti­li Hi­tle­ru da ras­ko­ma­da Če­ho­slo­vač­ku. Tek je to ubi­je­di­lo Nje­mač­ku, po­go­to­vo opre­zne ge­ne­ra­le, da je mo­gu­će la­ko po­bi­je­di­ti „de­ka­dent­ne” za­pad­ne de­mo­kra­ti­je. Da stvar bu­de još go­ra po ve­li­ke za­pad­ne si­le, či­ni­lo se da one ni­je­su u sta­nju da iza­đu iz ve­li­ke re­ce­si­je, dok su se u So­vjet­skom Sa­ve­zu za­huk­ta­va­le pe­to­ljet­ke, pla­no­vi mu­nje­vi­te in­du­stri­ja­li­za­ci­je, ko­ji su po br­zi­ni grad­nje no­ve in­du­strij­ske pri­vre­de bi­li bez pre­se­da­na u isto­ri­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)