Pi­še:Mi­li­ca Kralj


Ono što pred­sta­vlja ra­di­kal­ni za­hvat rav­na­ju­ći se sa anar­hi­stič­kim i ru­ši­lač­kim iza­zo­vom- Vir­dži­ni­ja Vulf je iz­re­kla u „Sop­stve­noj so­bi” . Tvr­di­la je da je že­ni ko­ja ho­će da po­sta­ne pi­sac po­treb­na vla­sti­ta so­ba i go­di­šnji pri­hod, kao i ubi­stvo vi­le – za­štit­ni­ce kuć­nog og­nji­šta (od­no­sno svih onih zam­ki i zam­či­ca oli­če­nih u brač­nim, kuć­nim, po­ro­dič­nim i svim dru­gim oba­ve­za­ma.)
„ Šta je že­na? Uve­ra­vam vas da ne znam. Ne ve­ru­jem da to iko mo­že zna­ti pe ne­go što do­đe do iz­ra­ža­ja u svim obla­sti­ma umet­no­sti i svim po­zi­vi­ma ko­ji se nu­de ljud­skoj in­te­li­gen­ci­ji. Is­ku­stvo ko­je je za­jed­nič­ko svim že­na­ma pi­sci­ma. One se ustru­ča­va­ju zbog kraj­nje kon­ven­ci­o­nal­no­sti mu­škog po­la.”
Ese­ji­stič­ka raz­mi­ša­nja i sta­vo­vi u „Sop­stve­noj so­bi” ne­ka­da su se pro­da­va­li u ti­ra­žu od 1.500 pri­mje­ra­ka da bi de­ce­ni­ja­ma do­spje­li do 30.000 pro­da­tih pri­mje­ra­ka go­di­šnje.
Uda­ja za Le­o­nar­da Vul­fa, Je­vre­ja, bi­la je, ka­ko je go­vo­ri­la „naj­pa­met­ni­ja od­lu­ka u nje­nom ži­vo­tu”. Le­o­nar­do je taj ko­ji bdi­je nad njom u sva­kom tre­nut­ku, po­seb­no u sve če­šćim tre­nu­ci­ma ner­vnih kri­za, dok ma­nič­no-de­pre­siv­na psi­ho­za pra­ti tok nje­ne bo­le­sti. On vo­di pre­pi­sku s iz­da­va­či­ma, od­re­đu­je joj ri­tam ra­da, šet­nju, obro­ke, ču­va je od ne­že­lje­nih po­sje­ti­la­ca, bri­ne da se re­dov­no hra­ni, na pr­vi znak gla­vo­bo­lje tje­rao ju je u kre­vet, či­tao Froj­do­ve stu­di­je ka­ko bi joj po­mo­gao. I sve to či­ni sa ogrom­nom lju­ba­vlju i oda­no­šću. Ta nje­go­va po­sve­će­nost je ko­li­ko-to­li­ko vra­ća u nor­ma­lan ži­vot. Maj­čin­ska za­šti­ta, ka­ko je sa­ma za­pi­sa­la u dnev­ni­ku, to je bi­lo ono što je ona tra­ži­la od Le­o­nar­da, ali i od se­sta­ra Vi­te i Va­ne­se.
Na­ža­lost, mi­sao o sa­mo­u­bi­stvu ne na­pu­šta je ni za tre­nu­tak. Ona je za­hval­na mu­žu ko­ji joj je pru­žio „naj­ve­ću sre­ću”, jer ka­ko pri­zna­je „sve sam iz­gu­bi­la sem po­uz­da­nja u tvo­ju do­bo­ro­tu”, ali nje­no bi­će se du­go već su­o­ča­va sa sjen­ka­ma noć­nih lep­ti­ri­ca, sa nji­ho­vim cr­nim kri­li­ma u či­jem joj je po­drh­ta­va­nju pro­šao ci­je­li ži­vot. Ti ne-svje­sni pa­do­vi s onu stra­nu uma Vir­dži­ni­je Vulf, Šek­spi­ro­ve se­stre po sna­zi pe­ra, po si­li­ni umjet­nič­kog do­ži­vlja­va­nja ko­jim je obo­ji­la dva­de­se­ti vi­jek i eru no­vog ro­ma­na, pri­je ne­go što će za­ga­zi­ti u re­ku, po­sta­vi­la je i ovo pi­ta­nje:
„Za­što ne­ma ot­kri­ća u ži­vo­tu? Ne­čeg na što bi­smo mo­gli po­lo­ži­ti ru­ke i ka­za­ti:To je ono!”
Sto­ti­ne stra­ni­ca dnev­ni­ka, sa­fi­stič­ka pri­ja­telj­stva, sup­til­ni i sna­žno iz­ra­že­ni fe­mi­ni­zam, sve to go­vo­ri o jed­noj iz­van­red­noj lu­cid­no­sti neo­bič­ne žen­ske sud­bi­ne, o knji­žev­ni­ci ko­ja do da­na­šnjih da­na iza­zi­va ve­li­ko in­te­re­so­va­nje.
S mi­šlju da do­bri Bog i ne mo­že sti­ći da po­bro­ji sve žen­ske su­ze, Vir­dži­ni­ja Vulf je is­ko­ra­čiv­ši iz svog ži­vo­ta, i iz se­be, kao kroz in­di­go-pa­pir umet­nut iz­među stvar­no­sti i že­lja- za­ga­zi­la ri­je­ku Ouz, sje­di­ni­la po­če­tak i kraj, i za­vr­ši­la pro­pe­ti luk tra­ja­nja na­glim po­ni­ra­njem u vr­tlo­žnu rječ­nu ma­ti­cu.
Nje­nu ro­man­si­rau bi­o­gra­fi­ju ob­ja­vio je Kven­tin Bel, ali i Har­tvor­tov ka­len­dar za 1982. go­di­nu na ko­me se mo­gu na­ći krat­ki ci­ta­ti iz nje­nih dje­la, ali i va­žni da­tu­mi, npr., po­ku­ša­ja nje­nog pr­vog sa­mo­u­bi­stva.
(Na­sta­vi­će se)