Pi­še:Mi­li­ca Kralj


Naj­po­roč­ni­ja djevojčica Fran­cu­ske, šar­mant­ni ma­li mon­strum – ta ču­de­sna ne­po­no­vlji­va Fran­so­az Sa­gan! Sve je pro­ba­la. Sve doživjela. Svu­da je bi­la. Pi­sa­nje je sva­ka­ko bi­lo na nezamjenljivom pr­vom mjestu nje­ne li­ste ži­vot­nog lu­di­la:
„Ot­kri­la sam da ni­ka­da ne sti­že­mo, da ću uvi­jek sti­za­ti sa­mo do po­la pu­ta, do po­lo­vi­ne uspo­na, do hi­lja­di­tog di­je­la pu­ta­nje ko­ju bih vo­lje­la da sa­vla­dam; ot­kri­la sam da ljud­sko bi­će ko­je za­mje­nju­je Bo­ga, ili ga ne za­mje­nju­je, ko­je je do­stoj­no po­vje­re­nja ili ne vri­je­di ni­šta, ko­je je tek pra­ši­na i či­ja je sa­vjest sve­o­bu­hvat­na, ot­kri­la sam da je to ljud­sko bi­će mo­ja je­di­na lo­vi­na, je­di­na ko­ju ni­ka­da ne­ću us­pje­ti da do­stig­nem, ali ko­ju sam vje­ro­va­la da mo­gu da do­tak­nem po­ne­kad, u tre­nu­ci­ma ve­li­ke sre­će što ih pru­ža spo­sob­nost pi­sa­nja. Ot­krih isto ta­ko či­ta­ju­ći Pru­sta, ot­kri­va­ju­ći to ču­de­sno lu­di­lo pi­sa­nja, tu ne­sa­vla­di­vu strast uvi­jek sa­vla­đi­va­nu, ot­krih da pi­sa­ti ni­je tek pra­zna ri­ječ, da to ni­je jed­no­stav­no.“
Ži­vje­la je u skla­du sa sop­stve­nim na­če­li­ma: „Sa­ču­vaj me, Bo­že, fi­zič­kih pat­nji, za mo­ral­ne ću se sa­ma po­bri­nu­ti.(...) Do­bra je stvar bi­ti uspje­šan dok si mlad. Ta­da mo­žeš iska­ka­ti iz dru­štve­nih okvi­ra. Dru­štvo je za me­ne bi­lo sa­mo de­kor. Ni­ka­da ni­sam mo­ra­la da se bo­rim!“
Svjet­ski po­zna­ti best­se­ler „Do­bar dan, tu­go“ na­pi­sa­la je sa osam­na­est go­di­na i ste­kla ogrom­nu sla­vu. Osvo­ji­la je ne sa­mo Pa­riz, već naj­ši­ru či­ta­lač­ku pu­bli­ku i to na sa­mom po­čet­ku knji­žev­ne ka­ri­je­re.
U na­red­nim go­di­na­ma, je­dan za dru­gim, re­đa­li su se ro­ma­ni: „Vo­li­te li Bram­sa“, „Iz­vje­stan osmi­jeh“, „Mo­dri­ce na du­ši“, „Raz­ba­ca­na po­ste­lja“, „Za­mak u Šved­skoj“, „Ma­lo sun­ca u hlad­noj vo­di“, „Za me­sec, za go­di­nu“, „Uli­zi­ca“, Ču­de­sni obla­ci, „Raz­vod­nje­na krv“, „Mo­dri­ce na du­ši.“
Osim ro­ma­na pi­sa­la je i ro­man­si­ra­ne bi­o­gra­fi­je po­zna­tih že­na, po­zo­ri­šne sce­na­ri­je, šan­so­ne, me­mo­a­re...
Knji­žev­na kri­ti­ka joj je za­mje­ra­la da je či­ta­vog ži­vo­ta pi­sa­la jed­nu te istu knji­gu, knji­gu o evrop­skom džet-se­tu, sa ju­na­ci­ma či­je se lju­ba­vi za­vr­ša­va­ju tra­gič­no. U stva­ri, ono o če­mu je Fran­so­az Sa­gan pi­sa­la bi­la je usa­mlje­nost, da stra­ho­vi­ta sa­mo­ća ko­ju je is­pu­nja­va­la pi­sa­njem.
„Pi­sa­ti s ve­li­kom la­ko­ćom, a uvi­jek ima­ti po­tre­bu za ogorm­nim su­ma­ma nov­ca – ta kom­bi­na­ci­ja ne do­no­si ni­šta do­bro – go­vi­ri­la je o is­ku­stvu že­ne ko­ja se no­si­la i sa la­ko­ćom stva­ra­lač­kog isuk­stva ali i sa ve­li­kim ko­li­či­na­ma nov­ca ko­ji od­vo­de u ži­vot­ni ha­zard.
Fra­no­saz Sa­gan, mi­lje­ni­ca fran­cu­ske či­ta­lač­ke jav­no­sti, ro­đe­na je 1935. go­di­ne na ju­gu Fran­cu­ske, kao naj­mla­đa od tro­je dje­ce u po­ro­di­ci Ko­a­re­zo­vih.
Bi­la je im­pul­siv­no i svo­je­volj­no di­je­te ko­je je ra­no po­če­lo da pi­še. Pre­zi­me Sa­gan joj se sa­mo na­met­nu­lo po­sle iš­či­ta­va­nja dje­la Mar­se­la Pru­sta, jed­no­stav­no „po­zaj­mi­la“ ga je od Pru­sto­ve omi­lje­ne spi­sa­te­lji­ce i ju­na­ki­nje – prin­ce­ze de Sa­gan.
Uspje­la je da ostva­ri svo­je sno­ve već po­sle pr­vog ro­ma­na „Do­bar dan, tu­go“: oti­šla je u Pa­riz, ot­kri­la ba­ro­ve, ka­fee, bi­o­sko­pe, al­ko­hol, dro­gu, br­za ko­la, koc­kar­ni­ce; mi­je­nja­la je lju­bav­ni­ke ne­vje­ro­vat­nom br­zi­nom osta­ju­ći do­sled­no ne­vjer­na dvo­ji­ci mu­ška­ra­ca sa ko­ji­ma je bi­la u bra­ku. U dru­gom bra­ku do­bi­la je si­na. U ka­zi­ni­ma je uvi­jek igra­la na svoj sre­ćan broj 8 i 1958. go­di­ne do­bi­la je 80 000 fra­na­ka za ko­je je dan ka­sni­je ku­pi­la za­mak. Go­vo­ri­la je da se „nov­cem ne ku­pu­je sre­ća, ali ra­di­je bih pla­ka­la u ja­gu­a­ru ne­go u auto­bu­su.“
Ot­kri­la je ma­lo ri­bar­sko se­o­ce Sen Tro­pe na Azur­noj oba­li, ko­je je za­hva­lju­ju­ći njoj i nje­nim pri­ja­te­lji­ma, kao što su Ro­že Va­dim, Bri­žit Bar­do, Ži­li­jet Gre­ko, Fran­soa Mi­te­ran, Žan Pol Sar­tr,Si­mon de Bo­vo­ar... po­sta­lo mon­den­sko le­to­va­li­šte.
(Na­sta­vi­će se)