O zlo­gla­snoj Dru­goj po­ha­ri Ku­ča se mno­go pi­sa­lo. I sa­da se o tom do­ga­đa­ju vo­de žuč­ne po­le­mi­ke. Bu­ru po­le­mi­ke i ne­go­do­va­nja iza­zi­va­la je na­mje­ra ak­tu­el­ne vla­sti da po­dig­ne spo­me­nik voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću. Ku­či su se oprav­da­no i žuč­no to­me us­pro­ti­vi­li. I ne sa­mo Ku­či, već i svi hu­ma­ni­sti ko­ji osu­đu­ju ne­dje­la ka­kva je uči­nio voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić. To­mo Ora­vac je ve­o­ma pla­stič­no opi­sao ovo dje­lo. U sklo­pu tog do­ga­đa­ja is­ta­kao je lik maj­ke ko­ja neo­do­lji­vo pod­sje­ća na lik maj­ke Spar­tan­ke.
„Za vri­je­me stra­šne po­ha­re Ku­ča (1856) kad je voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić uči­nio pu­stoš, pa­le­ći ku­će, ubi­ja­ju­ći i sta­ro i mla­do, pa čak i ko­lju­ći đe­cu u ko­li­jev­ci, na­le­tio je­dan Cr­no­go­rac, sa no­žem u ru­ci i htio je da za­ko­lje mu­ško di­je­te od tri go­di­ne, ko­je se pa­žlji­vo dr­žao se­stri za skut. No, u tom pri­tr­ča pop Ste­vo Pe­jo­vić, se­na­tor, i uhva­ti Cr­no­gor­ca za ru­ku: Šta? Zar srp­sko di­je­te da za­ko­lješ, crn ti obraz bio. A mi ni­kad ni Tur­sku đe­cu ni­je­smo kla­li!
Pop Ste­vo iz­ba­vi­telj

Pop Ste­vo oteo di­je­te i od­veo, no u to­me sti­gla i dje­ti­nja maj­ka, pa pri­šla voj­vo­di Mir­ku, ko­ji je bio tu u bli­zi­ni, i pi­ta­la ga da li će da­ti vje­ru ne­sre­će­nim po­ro­di­ca­ma kuč­kim da se vra­te na ras­ko­pa­no og­nji­šta.
– Ni­ka­ko – od­go­vo­rio je ovaj – ho­ću trag da im uni­štim.
– Uni­štio si ih, voj­vo­da Mir­ko, da ne mo­žeš cr­nje: po­klao si i sta­ro i mla­do, uni­štio do­mo­ve, što ni­kad Tur­ci ni­je­su ura­di­li!
– Ti že­no kao da tra­žiš vra­ga, pa ćeš ga i nać! – brec­nuo se voj­vo­da.
– Ja ga ne tra­žim, on je sam do­šao, pa kad je sve po­nio, ne­ka no­si i me­ne – od­go­vo­ri že­na u to­me je di­je­te pri­mi­je­ti­lo maj­ku i do­tr­ča k njoj. No, ona ga od­gur­nu od se­be.
Voj­vo­du Mir­ka ovo za­in­te­re­so­va i obra­ti se Ba­ću Dra­go­je­vu ko­ji se tu bio na­šao.
– Po­zna­ješ li ovu že­nu?
– Po­zna­jem, iz mog je kra­ja
– Što joj je ono di­je­te?
– Sin.
– Uzmi že­no, to di­je­te i vo­di ga – okre­nu se voj­vo­da Mir­ko njoj.
– Što da ga vo­dim ? Kad si ubio to­li­ko đe­ce, ubij i ovo – od­go­vo­ri mu že­na.
– Po­kla­njam ti ga!
– Od te­be po­klo­na ne pri­mam. A što bi bi­la sreć­na ja je­di­na iz­me­đu to­li­ko njih ko­je si une­sre­ćio?
Na to pri­sko­či pop Ste­vo: To di­je­te sam ma­lo pri­je spa­sao da ne bu­de po­gu­blje­no i evo ja ti ga vra­ćam.
– Od te­be ga pri­mam iz­ba­vi­te­lju – re­če že­na i po­lju­bi po­pa u ru­ku”. (...str.122).
Ne­da voj­vo­de Dre­ca De­di­ća iz Ora­ho­va
Ha­san beg iz Be­ri­sla­va­ca u Ze­ti, uspio je ot­mi­com i pre­va­rom da do­ve­de u svo­ju ku­ću Ne­du, kćer voj­vo­de Dre­ca De­di­ća. Tu je i pri­pre­ma­na za tur­če­nje i vjen­ča­nje. No, Ne­da se sa tim ni­je mi­ri­la i ni­po­što ni­je htje­la da pro­mi­je­ni svo­ju vje­ru. Ha­san je na Ne­du vr­šio sna­žne pri­ti­ske da bi ostva­rio svoj na­um. Me­đu­tim, Ha­sa­no­va maj­ke je dr­ža­la Ne­di­nu stra­nu i pre­ma njoj je bi­la sa­mi­lo­sna uvi­jek je šti­ti­la i pre­ma njoj ljud­ski po­stu­pi­la.
Na­kon ne­ko­li­ko vre­me­na, voj­vo­da Dre­co uda­ri na Ha­san-be­go­vu ku­ću. Ži­va uhva­ti Ha­san-be­ga i ve­za­nog ga od­ve­de u Ku­če. Na­rav­no, Ne­du oslo­bo­di i sa so­bom od­ve­de u Ku­če. Šta će da bu­de sa Ha­san-be­gom, Ne­da je od­lu­či­la. Ona je, ustva­ri naj­čoj­ski­ju oda­bra­la od­lu­ku u tom mo­men­tu: „Sto ži­vo­ta da ima Ha­san-beg je za­slu­žio da ih iz­gu­bi. Ali, ja ne tra­žim smrt iz dva raz­lo­ga. Tur­ci su ni vi­je­ta­li Bo­ga i Sve­tog Jo­va­na, a Ha­sa­no­va maj­ka Me­ri­ma, bi­la je moj an­đeo ču­var po­red nje­nog si­na zli­kov­ca.
Do­bro­čin­stvo ha­nu­me Me­ri­me i Bog i Sve­ti Jo­van, sa­ču­va­li su gla­vu Ha­san-be­ga Be­ri­slav­ca. Ti­me je Ha­san kao čo­vjek mr­tav, a Ha­san kao sin do­bre maj­ke ne­ka osta­ne živ”. (ist.str. 6).
Ova­kvo raz­bo­ri­to i ljud­sko pre­su­đi­va­nje svi su Ku­či odo­bri­li i Ne­di iz sveg sr­ca če­sti­ta­li.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:
Novo Vujošević