Pi­še: Novo Vujošević


Fa­ti­ma Iva­na Ra­bre­na je bi­la se­stra stra­šnih Tu­ra­ka Ša­ko­vi­ća ko­ji su bi­li po­zna­ti kao mu­či­te­lji ra­je. Oni su na­pu­sti­li svo­ju srp­sku vje­ru i pri­hva­ti­li tur­sku. Fa­ti­ma je bi­la nji­ho­va su­šta su­prot­nost. Ona se pred Tur­ci­ma for­mal­no is­ka­zi­va­la kao Tur­ki­nja, a u du­ši je bi­la Srp­ki­nja.
Fa­ti­ma je bi­la zgod­na i zor­na dje­voj­ka. Pro­si­li su je sa svih stra­na. Pr­ven­stve­no su je pro­si­li age i be­go­vi. Ona ih je sve od­bi­ja­la. Nje­no sr­ce je pri­ra­slo za sr­ce Iva­na Ra­bre­na, ju­na­ka iz se­la Trep­če.
Ivan je, u stva­ri, bio haj­duk ko­ji se ju­nač­ki bo­rio pro­tiv Tu­ra­ka i šti­tio ugro­že­ne Sr­be. To­li­ko je za­vo­lje­la Iva­na da je jed­nog da­na po­šla u go­ru da ga po­tra­ži. Na­šla ga je i otvo­re­no mu re­kla:
„Iva­ne, ju­na­če i gor­ski haj­du­če evo ti me­ne, Fa­ti­me, se­stre stra­šne bra­će Ša­ho­vi­ća, ja ho­ću i ja že­lim da bu­dem tvo­ja vjer­na sa­put­ni­ca i dru­ga­ri­ca i u zlu i u do­bru. Te­be žu­di mo­je sr­ce, u ko­me se tvo­ja sli­ka na­la­zi od pr­vog da­na kad sam te vi­dje­la”. (ist, str. 82).
Na Fa­ti­mi­ne ri­je­či, Ivan je re­kao:
„O, da ve­li­kog ču­da, je­si li đe­voj­ko pri se­bi kad ta­ko go­vo­riš, znaš li šta ra­diš? Znaš li ka­ko se pro­da­ješ. Da li mo­žeš za­mi­sli­ti mu­ke i ne­vo­lje ko­je te če­ka­ju ka­da bi se mo­ja na­zva­la?
Znaš li da osta­vljaš svoj ču­ve­ni rod, pu­nu ku­ću, ve­se­lo dru­štvo, do­ma­ći mir i red, lju­bav svo­jih ro­di­te­lja i pa­žnju svo­je bra­će, ko­ji se to­bom po­no­se? Oka­ni se to­ga i vra­ti se ku­ći u za­gr­ljaj svo­jih ro­di­te­lja, a osta­vi me­ne da se i da­lje bo­rim pro­tiv ne­lju­di ko­ji sa­ti­ru moj srp­ski na­rod.” (ist, str. 82).
Fa­ti­ma je bi­la upor­na i od­luč­na:
– Ju­na­če, re­ći će Fa­ti­ma, me­ne mu­če mu­ke mo­je i tvo­je bra­će Sr­ba; ja sam po ime­nu Tur­ki­nja, a po sr­cu i du­ši pra­vo­slav­na Srp­ki­nja; ja ne vje­ru­jem u Mu­ha­me­da, ne­go u Hri­sta. Sav je svi­jet za me­ne bez te­be pra­zan; ti si go­spo­dar mo­je sre­će, i moj po­nos. Idi, tra­ži po­pa da se vjen­ča­mo. U stra­da­nju sa to­bom ja ću na­ći svo­ju sre­ću” (ist, str.83).
Ivan je pre­kr­stio Fa­ti­mu i sa njom se vjen­čao.
Pri­mjer Fa­ti­mi­ne vjer­ne i sna­žne ilu­stri­je na­la­zi­mo i u na­rod­noj po­slo­vi­ci: „Ni­je bla­go ni sre­bro, ni zla­to, već je bla­go što je sr­cu dra­go”.
(Na­sta­vi­će se)


Po­lju­bio mje­sto gdje mu se ro­di­la maj­ka

An­đu­ša, maj­ka Pe­tra I, ju­na­ka i sve­ca, pro­ču­lo se kao iz­ra­zi­to mo­ral­na, čoj­stve­na. Nje­no he­roj­stvo i mi­lo­sr­đe je do­šlo do iz­ra­ža­ja za vri­je­me ra­ta sa Fran­cu­zi­ma. Ona je na­i­šla na ra­nje­nog fran­cu­skog ofi­ci­ra. Ona je pre­vi­la ra­ne ne­pri­ja­te­lju i da­la mu po­nu­de go­vo­re­ći: „Idi, ju­na­če, u svo­ju ze­mlju i ka­ži da si bio u jed­noj ma­loj, ču­de­snoj ze­mlji ko­ja ne za­ro­blja­va dru­go­ga ni­ti se da za­ro­bi­ti”.
Vla­di­ka Pe­tar I je bio us­hi­ćen čoj­stvom i mo­ra­lom svo­je maj­ke. Na­kon nje­ne smr­ti oti­šao je u svo­ju uj­če­vi­nu i za­mo­lio uku­ća­ne da mu po­ka­žu mje­sto gdje je ro­đe­na nje­go­va maj­ka. Na vla­di­či­nu za­mol­ni­cu je­dan tu pri­sut­ni sta­rac je od­go­vo­rio i kuc­nuo šta­pom po­red og­nji­šta:
„Evo, na ovom mje­stu, sve­ti Vla­di­ko, tu se baš ro­di­la ba­ba An­đu­ša. Ta­da je vla­di­ka Pe­tar ustao sa sto­li­ce, pao na ko­lje­na, di­gao ru­ke k ne­bu i re­kao:
„Hva­la ti, sve­vi­šnji Bo­že, što si mi dao ova­kvu maj­ku. Hva­la ti, jer kad god se Te­bi obra­ćam, ja vi­dim da se tvo­ja du­ša po­ja­vlju­je na mom pu­tu. Za ovim se sa­gnuo i po­lju­biomje­sto đe mu se maj­ka ro­di­la”. (ist, str.68).