U Be­ču (3. ok­to­bra 1918), na sjed­ni­ci Ca­re­vin­skog vi­je­ća, ju­go­slo­ven­ski po­sla­ni­ci zva­nič­no su iz­ja­vi­li: naš na­rod od­u­zi­ma Austri­ji nad­le­žno vla­sto­dr­štvo, pre­sta­je nje­no go­spo­da­re­nje; Slo­ven­ci, Hr­va­ti i Sr­bi su slo­bod­ni.
U Za­gre­bu, za tro­dnev­nog sa­vje­to­va­nja (5, 6. i 8. ok­to­bra 1918), obra­zo­va­no je Na­rod­no vi­je­će Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba, od naj­i­stak­nu­ti­jih pri­pad­ni­ka po­li­tič­kih stra­na­ka i iz­vje­snih struč­nih sa­ve­za, ukup­no – 80 lič­no­sti; pred­sjed­nik je Slo­ve­nac, a dvo­ji­ca pot­pred­sjed­ni­ka su Hr­vat i Sr­bin; pod nji­ho­vim pr­ven­stvom tri­de­set lič­no­sti sa­sta­vi­lo je Sre­di­šnji od­bor Na­rod­nog vi­je­ća, opu­no­mo­ćen da bu­de uprav­ni ob­je­di­ni­lac iz­vr­šne vla­sti u po­kra­ji­na­ma.
Na­rod­no vi­je­će pro­gla­som je ob­ja­vi­lo (19. ok­to­bra 1918) da je ono je­di­no pred­stav­ni­štvo gra­đa­na i zah­ti­je­va­lo: cje­lo­ku­pan na­rod Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba, na či­ta­vom pro­stran­stvu svo­je na­se­lje­no­sti, tre­ba da se uje­di­ni u jed­nu je­din­stve­nu, pot­pu­no sa­mo­stal­nu dr­ža­vu.
Od­ra­ni­je po­sto­je­ći Sa­bor Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je, na sjed­ni­ci u Za­gre­bu (29. ok­to­bra 1918), usvo­jio je za­klju­čak: razrješavaju se svi do­ta­da­šnji od­no­si i ve­ze iz­me­đu Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je i Dal­ma­ci­je, s jed­ne, te Ugar­ske i Austri­je, s dru­ge stra­ne. Sa­bor je pri­znao Na­rod­nom vi­je­ću Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba vr­hov­nu vlast i ban im je na­zna­čio pod­ruč­nim usta­no­ve iz­vr­šne upra­ve.
I od­mah su sa­sta­vlje­ne po­kra­jin­ske vla­de, ime­no­va­njem po­vje­re­ni­ka za struč­ne slu­žbe: u Za­gre­bu (29. ok­to­bra 1918), pod pred­sjed­ni­štvom do­ta­da­šnjeg ba­na, za Hr­vat­sku i Sla­vo­ni­ju; u Lju­blja­ni (31. ok­to­bra 1918) za Slo­ve­ni­ju; u Sa­ra­je­vu (1. no­vem­bra 1918) za Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu; u Spli­tu (2. no­vem­bra 1918) za Dal­ma­ci­ju.
Pred­sjed­ni­štvo Na­rod­nog vi­je­ća (31. ok­to­bra 1918. i sle­de­ćih da­na) oba­vi­je­sti­lo je vla­de Sa­ve­zni­ka (An­tan­te) da su ju­go­slo­ven­ske po­kra­ji­ne, iz­la­ze­ći iz ras­pad­nu­te Austro­u­gar­ske, na­či­ni­le sop­stve­nu po­li­tič­ku za­jed­ni­cu, na­zva­nu Dr­ža­va Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba.
Ulo­gu i smjer Na­rod­nog vi­je­ća Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba pod­ra­zu­mi­je­va­ju pre­ga­o­ci u Voj­vo­di­ni po­volj­nim i za sop­stve­no po­li­tič­ko dje­la­nje; osno­va­li su Od­bor Bu­nje­va­ca u Su­bo­ti­ci (20. ok­to­bra 1918) i Srp­ski na­rod­ni od­bor u No­vom Sa­du (3. no­vem­bra 1918). I pre­ma pro­gla­su Srp­skog na­rod­nog od­bo­ra (11. no­vem­bra 1918) iza­bra­ni su pred­stav­ni­ci Sr­ba, Hr­va­ta, Bu­nje­va­ca, Slo­va­ka i Ru­si­na u Ba­na­tu, Bač­koj i Ba­ra­nji da oku­pom obra­zu­ju na­rod­nu skup­šti­nu.
Oslo­ba­đa­nje dje­lo­tvor­no ali ne­spo­koj­stvu plit­ko ot­por­no, pri­jet­nje mi­ru i bez­bjed­no­sti dru­štva ši­rom u na­po­nu. Austro­u­gar­ska voj­ska, već klo­nu­la na fron­to­vi­ma, ru­ši­lač­ki za­di­re ku­da pro­la­zi, dok od­ra­ni­je od­met­nu­to ljud­stvo, zva­no ze­le­ni ka­dar, oko­lo lu­ta, pljač­ka u se­li­ma, ra­zor­stvom op­ko­lja­va ne­ke gra­do­ve.
Sla­va i po­nos po­bjed­ni­ka, no go­le­mo i nu­žno da se uokvi­re i šti­te mi­ru pre­da­ti ko­nač­ni is­ho­di du­go­traj­nog ra­to­va­nja.
U cje­lo­kup­nom na­pre­do­va­nju sa­ve­znič­kih voj­ski sa So­lun­skog fron­ta, srp­ska voj­ska oslo­ba­đa Otadž­bi­nu. U go­nje­nju ne­pri­ja­te­lja ona će na­stu­pi­ti i kroz ju­go­slo­ven­ske kra­je­ve sa dvo­ja­kim ci­ljem: da se spo­ji sa na­rod­nim po­kre­tom u po­du­hva­tu ju­go­slo­ven­skog uje­di­nja­va­nja, da iz­vr­ši svoj udio i ulo­gu u ostva­ri­va­nju od­red­be Vr­hov­nog sa­vje­ta An­tan­te o za­vr­šet­ku ra­ta sa­ve­znič­kom po­bje­dom nad Cen­tral­nim si­la­ma.
Odi­sta, gdje­što ugro­že­nu a već­ma ome­ta­nu Dr­ža­vu Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba, da bi pre­u­ze­la usta­no­ve vla­sti i sa­zda­la sop­stven po­re­dak, ko­li­ko omo­gu­ća­va sa­mo­po­u­zda­nje, upo­re­do oxrabruje i oče­ki­va­nje na­mah za­tra­že­ne po­mo­ći Sr­bi­je, pri­je sve­ga voj­skom za od­bra­nu cje­lo­sti na­rod­nih po­kra­ji­na, jer osva­jač­ki upa­da­ju od­re­di ita­li­jan­ske voj­ske i dru­ži­ne austrij­skih na­ci­o­na­li­sta.
Fran­cu­ski ge­ne­ral, ko­man­dant sa­ve­znič­kih voj­ski na ju­go­i­sto­ku Evro­pe, po­ru­čio je (30. ok­to­bra 1918) vr­hov­noj ko­man­di srp­ske voj­ske: bi­lo bi ko­ri­sno da po­je­di­na odje­lje­nja srp­ske voj­ske pre­đu Du­nav, Sa­vu i Dri­nu, pa re­do­van iz­vje­štaj o ra­to­va­nju ogla­si njen pro­dor na ze­mlji­šte Austro­u­gar­ske.
Na­čel­nik šta­ba vr­hov­ne ko­man­de na­re­dio je (3. no­vem­bra 1918) da 1. ar­mi­ja di­je­lom svo­jih je­di­ni­ca pre­đe Du­nav i Sa­vu, u Ba­nat i Srem, a 2. ar­mi­ja da upu­ti od­red u Bo­snu.
Vr­hov­na ko­man­da pri­mi­la je (5. no­vem­bra 1918) u Ni­šu, po­sla­nu iz So­lu­na (3. no­vem­bra 1918), po­ru­ku ko­man­dan­ta sa­ve­znič­kih voj­ski: srp­ska voj­ska da se spo­ji sa ju­go­slo­ven­skim na­ci­o­nal­nim po­kre­tom u Austro­u­gar­skoj ra­di sa­dej­stva pro­tiv Cen­tral­nih si­la; upra­vo, da je­di­ni­ce kre­nu i po­đu u Ba­nat i Bač­ku, Hr­vat­sku, Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu i dru­gdje u ju­go­slo­ven­ske obla­sti.(NA­STA­VI­ĆE SE)

Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ