U svo­jem sa­sta­vu Srp­ski od­red u Za­gre­bu (puk) je imao če­ti­ri ba­ta­ljo­na, ba­te­ri­ju to­po­va, eska­dron ko­nji­ce; u 2. ba­ta­ljo­nu su i dvi­je če­te cr­no­gor­ske.
U Za­gre­bu, 25. pje­ša­dij­ski puk bio je u slu­žbi bez­bjed­no­sti, vr­šio voj­nič­ke iz­vid­ni­ce, ču­vao zgra­de dr­žav­ne vla­sti, šti­tio i ne­ka za­dru­žna pred­u­ze­ća, šti­tio obje že­lje­znič­ke sta­ni­ce i ne­ko­li­ko skla­di­šta.
Do­la­skom u Za­greb, 2. ba­ta­ljon 7. pje­ša­dij­skog pu­ka Du­nav­ske di­vi­zi­je za­te­kao je, ov­dje već na­či­njen, bez­bjed­no­sni ras­po­red glav­ni­ne 25. pje­ša­dij­skog pu­ka.
Iz­vid­ni­ce srp­ske voj­ske su iz Za­gre­ba po­sla­te (do kra­ja no­vem­bra 1918) u Ba­nju Lu­ku, Pri­je­dor, Bo­san­sku Gra­di­šku, Si­sak, Bje­lo­var, Kar­lo­vac, Ri­je­ku.
Oja­čan ba­ta­ljon iz 25. pje­ša­dij­skog pu­ka oti­šao je u Me­đu­mur­je, gdje se pri­dru­žio hr­vat­skim ba­ta­ljo­ni­ma i slo­ve­nač­kim do­bro­volj­ci­ma, da oda­tle (do 24. de­cem­bra 1918) is­ti­snu ma­đar­ske voj­ne sna­ge. Po­tom se štab ba­ta­ljo­na sa tri če­te i po­lo­vi­nom ko­njič­kog eska­dro­na na­la­zio u mje­stu Ča­ko­vec, još s oja­ča­nom če­tom i na po­lo­ža­ju Do­nji Kra­lje­vec – Ko­to­ri­ba.
Na obra­ća­nje Na­rod­ne vla­de iz Lju­blja­ne, ko­ja je mo­li­la za po­moć voj­ske da bi bra­ni­la slo­ve­nač­ku gra­ni­cu pre­ma Austri­ji, od­go­vo­ri­lo je (11. no­vem­bra 1918) Pred­sjed­ni­štvo Na­rod­nog vi­je­ća iz Za­gre­ba, ka­ko je već za­tra­že­no da srp­ska voj­ska po­sjed­ne slo­ve­nač­ku gra­ni­cu u Šta­jer­skoj i Ko­ru­škoj, i da spre­ča­va ita­li­jan­sko osva­ja­nje pred­je­la Slo­ve­ni­je. (…)
Na kon­fe­ren­ci­ji iza­sla­ni­ka Mje­snog na­rod­nog od­bo­ra Sre­ma, u va­ro­ši Ru­ma (24. no­vem­bra 1918), usvo­je­na je od­lu­ka o pri­klju­če­nju Sre­ma Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji.
Na sjed­ni­ci u No­vom Sa­du (25. no­vem­bra 1918), u pri­su­stvu 757 u po­kra­ji­ni iza­bra­nih po­sla­ni­ka, Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na usvo­ji­la je dvi­je re­zo­lu­ci­je: pr­vom mol­ba vla­di Sr­bi­je da na pred­sto­je­ćoj Kon­fe­ren­ci­ji mi­ra za­stu­pa Voj­vo­di­nu; dru­gom je od­re­đe­no da se Ba­nat, Bač­ka i Ba­ra­nja, u gra­ni­ca­ma ko­je po­vu­če poj­bed­nič­ka voj­ska An­tan­te – zna­či, do li­ni­je Or­ša­va, Arad, Se­ge­din, Ba­ja, Pe­čuj, Barč – pro­gla­ša­va­ju u sva­kom po­gle­du ot­ci­je­plje­ni od Ugar­ske. Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na že­li, re­če­no je, da vla­da Sr­bi­je i Na­rod­no vi­je­će uje­di­ne Sr­be, Hr­va­te i Slo­ven­ce u dr­ža­vi s vla­dar­stvom srp­ske di­na­sti­je. Pred­stav­nik Sr­ba i pred­stav­nik Bu­nje­va­ca do­ći će u Be­o­grad (26. no­vem­bra 1918), tu srp­skoj vla­di pre­da­ti do­slov­nu od­lu­ku i po­ru­ku Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne.
U Cr­noj Go­ri je obra­zo­van Cen­tral­ni iz­vr­šni od­bor, ko­ji se od­mah (6. no­vem­bra 1918) obra­tio sta­nov­ni­štvu pro­gla­som: sva­ka ka­pe­ta­ni­ja ne­ka iza­be­re dvo­ji­cu lič­no­sti, sve­ga ih – 168, za po­tre­bu i pra­vo da od­lu­če o uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Ta­ko se Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri sa­sta­la u Pod­go­ri­ci (24. no­vem­bra 1918) – na­zva­na Pod­go­rič­ka skup­šti­na – pri­su­stvom 160 po­sla­ni­ka.
Sa­slu­šav­ši na­čel­nu be­sje­du o isto­rij­skom po­lo­ža­ju i mo­ral­noj vi­si­ni Cr­ne Go­re u Srp­stvu, te po­tre­be da se uje­di­ni sa Sr­bi­jom, po­sla­ni­ci su iza­bra­li od­bor ko­ji će iz­ra­di­ti na­crt pre­sud­ne od­lu­ke Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne. U pod­ne (26. no­vem­bra 1918) po­sla­ni­ci­ma je pro­či­tan na­pis od­bo­ra, pa su svi pri­sut­ni po­i­me­nič­no pot­pi­sa­li glav­nu od­lu­ku; na­i­me: srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri „jed­ne je kr­vi, je­zi­ka i te­žnje, jed­ne vje­re i obi­ča­ja s na­ro­dom ko­ji ži­vi u Sr­bi­ji i dru­gim srp­skim kra­je­vi­ma”, za­to od­lu­ču­je da se di­na­sti­ja Pe­tro­vić Nje­goš uklo­ni s pre­sto­la, a Cr­na Go­ra s brat­skom Sr­bi­jom uje­di­ni „u jed­nu je­di­nu dr­ža­vu pod di­na­sti­jom Ka­ra­đor­đe­vi­ća, te ta­ko uje­di­nje­ne stu­pe u za­jed­nič­ku Otadž­bi­nu na­šeg tro­i­me­nog na­ro­da Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca”.
Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na je iza­bra­la (27. no­vem­bra 1918) Iz­vr­šni na­rod­ni od­bor, ko­jem je po­vje­re­no da se sta­ra o jav­nom re­du, po­li­cij­skoj slu­žbi, sud­stvu, ob­no­vi sa­o­bra­ća­ja, ure­đe­nju na­sta­ve u ško­la­ma, sve do­sled­no uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re sa Sr­bi­jom.
Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na je iza­bra­la 18 po­sla­ni­ka, na­zva­nih de­pu­ta­ci­ja, iz­da­la im (29. no­vem­bra 1918) na­ro­či­to uput­stvo, pu­no­moć­je, da po­đu u Be­o­grad i po­zdra­ve vla­du i vla­da­ra i zva­nič­no oba­vi­je­ste o uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re sa Sr­bi­jom. De­pu­ta­ci­ja je do­šla u Be­o­grad (9. de­cem­bra 1918) i pre­sto­lo­na­sled­ni­ku pre­da­la (17. de­cem­bra 1918) od­lu­ku Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne.
De­pu­ta­ci­ja je po­sje­ti­la i pred­stav­ni­štva sa­ve­znič­kih vla­da (An­tan­te) u Be­o­gra­du i nji­ma pre­da­la pre­pis od­lu­ke Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne.
Iz Be­o­gra­da (20. de­cem­bra 1918), de­pu­ta­ci­ja je iz­vi­je­sti­la cr­no­gor­skog kra­lja (na­la­zio se ta­da u Fran­cu­skoj) da se Cr­na Go­ra uje­di­ni­la sa Sr­bi­jom, a on li­šen pre­sto­la.(NA­STA­VI­ĆE SE)

Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ