Li­ša­va­njem cr­no­gor­skog kra­lja zva­nja i mo­ći za­vr­ša­va se dvo­vje­kov­na vla­da­vi­na (1697–1918. go­di­ne) di­na­sti­je Pe­tro­vić Nje­goš, nje­no du­hov­no i vla­da­lač­ko pred­vo­đe­nje Cr­ne Go­re u usta­nič­kom i rat­nič­kom oslo­bo­di­la­štvu, u dr­ža­vo­tvor­stvu, sa­vre­me­nom pro­svje­ći­va­nju na­ro­da i pri­vred­nom una­pre­đi­va­nju ze­mlje, sti­ca­nju me­đu­na­rod­nih pri­zna­nja, do­se­gu isto­rij­ske zna­me­ni­to­sti.
Sa­mo­stal­no, Bo­ka ko­tor­ska se iz­ja­sni­la (9. no­vem­bra 1918) za uje­di­nje­nje sa Sr­bi­jom i tu ri­je­še­nost je po­tvr­di­la (27. no­vem­bra 1918) iz­ja­vom da kra­lja Sr­bi­je pri­zna­je za svo­jeg vla­da­ra.
Ze­malj­ska vla­da za Dal­ma­ci­ju, sna­že­na ro­do­lju­bljem, a pro­cje­nju­ju­ći za­di­ra­nje ita­li­jan­ske voj­ske kroz obal­ni po­jas iz­me­đu Ši­be­ni­ka i Za­dra i du­blje u pla­nin­sku kra­ji­nu, zva­nič­no je pred­lo­ži­la (16. no­vem­bra 1918) da se Dr­ža­va Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba bez od­la­ga­nja uje­di­ni sa Sr­bi­jom i Cr­nom Go­rom. Po­kra­jin­ske vla­de su bi­le sa­gla­sne da se sa­zo­ve sjed­ni­ca Sre­di­šnjeg od­bo­ra Na­rod­nog vi­je­ća, ka­ko uka­zu­je dal­ma­tin­ski pred­log.
U Za­gre­bu, za dvo­dnev­nog vi­je­ća­nja (23. i 24. no­vem­bra 1918), na tre­ćoj sjed­ni­ci Sre­di­šnjeg od­bo­ra, iza­bra­no je 28 čla­no­va da ot­pu­tu­ju u Be­o­grad kao de­le­ga­ci­ja Na­rod­nog vi­je­ća, sa srp­skom vla­dom ugo­vo­re i iz­vr­še uje­di­nje­nje Dr­ža­ve Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba sa Sr­bi­jom i Cr­nom Go­rom; za to do­bi­će zva­ne „na­put­ke za de­le­ga­te” sa bit­nim za­htje­vom: Usta­vo­tvor­na skup­šti­na će od­re­di­ti ob­lik i ključ­ne zglo­bo­ve ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve. U Za­gre­bu, na svo­joj kon­fe­ren­ci­ji (od 27. do 29. no­vem­bra 1918), ri­mo­ka­to­lič­ki bi­sku­pi iz Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je, Dal­ma­ci­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, usvo­ji­li su iz­ja­vu, ko­jom, re­če­no je, ra­do­sno po­zdra­vlja­ju „uje­di­nje­nje svih Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba u jed­nu ne­za­vi­snu dr­ža­vu”; bi­sku­pi pri­zna­ju Na­rod­no vi­je­će kao vr­hov­nu pri­vre­me­nu vlast, i pri­zna­će, ve­le, i „onu de­fi­ni­tiv­nu vlast ko­ju će stvo­ri­ti vo­lja na­ro­da po Kon­sti­tu­an­ti”.
Čla­no­vi de­le­ga­ci­je Na­rod­nog vi­je­ća do­pu­to­va­li su u Be­o­grad (28. no­vem­bra 1918, pri­je pod­ne) i uve­če, usled od­su­stva pred­sjed­ni­ka vla­de ko­ji se tad na­la­zio u Fran­cu­skoj pred po­la­zak u otadž­bi­nu, nje­go­vom za­stup­ni­ku pre­da­li za­klju­čak Sre­di­šnjeg od­bo­ra i „na­put­ke za de­le­ga­te”. Za­jed­no sa srp­skim mi­ni­stri­ma, oni su sa­sta­vi­li (30. no­vem­bra 1918) dva spi­sa, kao je­din­stve­nu Po­ve­lju o uje­di­nje­nju, upra­vo, Adre­su Na­rod­nog vi­je­ća i Od­go­vor na Adre­su re­gen­ta Sr­bi­je (na pre­sto­lu vla­da­ra kao na­sled­nik svog oca od 24. ju­na 1914).
U Be­o­gra­du, na Te­ra­zi­ja­ma, u ku­ći Kr­sma­no­vi­ća, u svom pri­vre­me­nom dvo­ru, re­gent je, u pri­su­stvu mi­ni­sta­ra, pri­mio de­le­ga­ci­ju Na­rod­nog vi­je­ća (u ne­dje­lju 1. de­cem­bra 1918, u osam sa­ti uve­če).
Pot­pred­sjed­nik Na­rod­nog vi­je­ća, Hr­vat, pro­či­tao je Adre­su Na­rod­nog vi­je­ća o uje­di­nje­nju Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca dr­ža­vom ko­ja će ima­ti je­din­stve­nu vla­du, nad­le­žnu sa­mo­u­prav­nim vla­sti­ma u po­kra­ji­na­ma i du­žnu da pri­pre­mi iz­bo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka za Usta­vo­tvor­nu skup­šti­nu, zna­či s di­na­sti­jom iz Sr­bi­je na pre­sto­lu.
Od­go­va­ra­ju­ći na Adre­su, re­gent je pro­gla­sio „uje­di­nje­nje Sr­bi­je sa ze­mlja­ma ne­za­vi­sne dr­ža­ve Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba u je­din­stve­no Kra­ljev­stvo Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca”.
Na­rod­no vi­je­će Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba okon­ča­va (3. de­cem­bra 1918) svo­je po­zva­nje i po­sto­ja­nje.
Po­tom dva­na­est čla­no­va Na­rod­nog vi­je­ća i pet dr­žav­ni­ka Sr­bi­je usa­gla­si­li su ime­no­va­nje mi­ni­sta­ra za vla­du Kra­ljev­stva Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, pod pred­sjed­ni­štvom Sr­bi­na, is­tak­nu­te lič­no­sti u vođ­stvu Na­rod­ne ra­di­kal­ne stran­ke; re­gent je uka­zom (20. de­cem­bra 1918) po­tvr­dio sa­stav Mi­ni­star­skog sa­vje­ta (vla­de); u svo­jem sa­sta­vu ima 18 re­so­ra.
U Na­rod­noj skup­šti­ni Sr­bi­je, u Be­o­gra­du (29. de­cem­bra 1918), svi po­sla­ni­ci su ve­se­lo po­zdra­vi­li pri­mlje­no sa­op­šte­nje Mi­ni­star­skog sa­vje­ta o pro­gla­še­nju Kra­ljev­stva Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Na­rod­na skup­šti­na Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je odr­ža­će (3. ja­nu­a­ra 1919) svo­ju po­sled­nju sed­ni­cu; od tog da­na ona je zna­me­ni­ta isto­rij­ska ve­li­či­na u za­ko­no­dav­stvu i usta­vo­tvor­stvu.
U Vr­hov­noj ko­man­di srp­ske voj­ske za­vr­šen je (27. de­cem­bra 1918) pro­je­kat o voj­sci Kra­ljev­stva Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, te pred­vi­đe­no: u Sr­bi­ji da osta­nu po­sto­je­će di­vi­zij­ske obla­sti, u po­kra­ji­na­ma ju­go­slo­ven­skim da se uglav­nom za­dr­ži po­dje­la ko­ja je po­sto­ja­la u Austro­u­gar­skoj.(NA­STA­VI­ĆE SE)

Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ