Pri­re­dio:Ve­se­lin La­za­re­vić


Ne­ko­li­ko de­se­ti­na me­ta­ra da­lje, bi­la je če­sma. Svi ti objek­ti su bi­li u sre­di­ni gu­ste bu­ko­ve šu­me. U toj cr­kvi su slu­ži­li po­po­vi Vu­ji­no­vi­ći. Cr­kvu brv­na­ru je ne­ka­da, vr­lo dav­no za­tr­pa­la usov sa Pa­no­sa. Osta­li su, ipak, vi­dlji­vi tra­go­vi gro­blja i ka­me­ne ogra­de oko nje­ga. Oni po­sto­je i sa­da. Na­ža­lost, ni­ko ni­je vr­šio ot­ko­pa­va­nja ni is­tra­ži­va­nja ovog lo­ka­li­te­ta iz na­še dav­ne pro­šlo­sti. Če­sma ni­je za­tr­pa­na, ta­ko da je i sa­da u upo­tre­bi. Iako je pro­šlo ve­o­ma pu­no vre­me­na (...). Mo­žda bi se i sa­da mo­gli pro­na­ći osta­ci vri­jed­ni za da­va­nje od­go­vo­ra na pi­ta­nje ko­ja se od­no­se na Vu­ji­no­vi­će.
Pri­li­kom iz­grad­nje Piv­skog ma­na­sti­ra tre­ba­lo je obez­bi­je­di­ti zna­čaj­na sred­stva. To u on­da­šnjim pri­li­ka­ma ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko. Po­što su Vu­ji­no­vi­ći bi­li bo­ga­ti, a uz to u svo­jim re­do­vi­ma su ima­li sve­šte­ni­ke, pop Vu­jim je, na­vod­no, obe­ćao da će Vu­ji­no­vi­ći pla­ća­ti Piv­skom ma­na­sti­ru ne­ka­kve da­žbi­ne sve do de­ve­tog ko­lje­na. Na­da­lje, po pre­da­nju, na vr­hu Pa­no­sa bi­la su po­sta­vlje­na dva ve­li­ka zvo­na, či­ja na­mje­na ni­je bi­la sa­mo vjer­ske pri­ro­de, ne­go su slu­ži­la i za da­va­nje abe­ra o pri­je­te­ćoj opa­sno­sti, kad bi tur­ska voj­ska iz­bi­la na Rav­no. Za­i­sta, u vri­je­me tur­ske vla­da­vi­ne ovim kra­je­vi­ma, Tur­ci su br­do Pa­nos zva­li po ime­nu Aber­dar, ma­da ima pre­da­nja da je Pa­nos ime do­bio po bo­gu Pa­nu, za­štit­ni­ku šu­ma i li­va­da. Zvo­na su, kad je sa­gra­đen Piv­ski ma­na­stir od­ne­se­na u ma­na­stir ra­di osve­će­nja i ta­mo su, pre­ma pre­da­nju, osta­la.
Pred kraj 16. vi­je­ka u Pi­vi su na­sta­la te­ška vre­me­na: tur­ski zu­lu­mi i pljač­ke su bi­li sve ve­ći, uz to na­stu­pi­le su i ne­rod­ne go­di­ne. Vu­ji­no­vi­ći ni­su bi­li u mo­guć­no­sti da iz­vr­ša­va­ju svo­je oba­ve­ze, ko­je je pre­u­zeo pop Vu­jin, pre­ma Piv­skom ma­na­sti­ru. Zbog to­ga, kra­jem 16. ili po­čet­kom 17. vi­je­ka u Gu­je do­đe ne­ki vla­di­ka, ili ne­ki dru­gi vi­so­ki cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­nik, u prat­nji vi­še kne­zo­va i sve­šte­ni­ka, da na­pla­ti dug od Vu­ji­no­vi­ća (...). Ru­čak je ser­vi­ran u dr­ve­nim po­su­da­ma i sa dr­ve­nim ka­ši­ka­ma, jer dru­gog po­su­đa ni­je­su ima­li. To ne bi po vo­lji vla­di­ci, pa će re­ći: „Bu­ko­vi lju­di, bu­ko­vi im su­di, ko će s nji­ma na kraj iza­ći“! uvri­je­đen ovim ri­je­či­ma, pop Si­me­un zgra­bi jed­nu od dr­ve­nih po­su­da i njom sna­žno uda­ri vla­di­ku po gla­vi, ta­ko da je ovaj pao u ne­svi­jest. Na­sta­la je ve­li­ka po­met­nja. Ka­da je vla­di­ka do­šao k se­bi, re­če: „Auh, ka­ko me uda­ri kao to­pu­zom“. Po to­me je, pre­ma pre­da­nju, jed­na gra­na Jo­vo­vi­ća do­bi­la na­di­mak To­pu­zi, što se odr­ža­lo do da­na da­na­šnjeg.
Po­tom je vla­di­ka pro­kleo Vu­ji­no­vi­će da se is­ko­pa­ju, što se sma­tra­lo stra­šnom kle­tvom. Po­što se si­tu­a­ci­ja ne­što smi­ri­la, Vu­ji­no­vi­ći su, uz po­dr­šku vla­di­či­ne prat­nje, za­mo­li­li vla­di­ku da po­vu­če ana­te­mu, uz oba­ve­zu da će iz­mi­ri­ti sve oba­ve­ze pre­ma Piv­skom ma­na­sti­ru. Vla­di­ka po­vu­če ana­te­mu, ali ne u cje­li­ni. Ostao je pri ana­te­mi da iz to­ga brat­stva ni­ka­da vi­še ne mo­gu bi­ti sve­šte­ni­ci, osim onih ko­ji su se za­te­kli. Sa­svim je si­gur­no da iz brat­stva Jo­vo­vi­ća, na­sled­ni­ka Vu­ji­no­vi­ća, ni­ka­da ni­je bio ni­je­dan sve­šte­nik, što ide u pri­log isti­ni­to­sti po­me­nu­tog pre­da­nja.
U za­pi­su o pri­la­ga­nju Ba­ra na Je­zer­ci­ma Piv­skom ma­na­sti­ru od 1673. go­di­ne, ko­je su Vu­ji­no­vi­ći ra­ni­je za­lo­ži­li, po­mi­nju se sta­rac Ra­do­je i pop Du­čić (Du­ka), či­je je pra­vo ime bi­lo Si­me­on, kao i bra­ća Jo­vo, Ivo i dru­gi, a ka­sni­je su im se pri­dru­ži­li De­jan, Jo­sif, Pa­vle i Stje­pan (Ste­van). Po pre­da­nju, pop Du­ka imao je si­no­ve: Ste­va­na, Si­me­u­na tzv. To­pu­za i Sta­no­ja. Pre­da­nje, da­lje, ka­že da su od Vu­ji­no­vi­ća po­sta­li Jo­vo­vi­ći, a po tro­ji­ci po­me­nu­te bra­će na­sta­le su tri gra­ne Jo­vo­vi­ća: Ste­va­no­vi­ći, Sta­no­je­vi­ći i To­pu­zi.
Ova te­za na pr­vi po­gled iz­gle­da pri­hva­tlji­va. Me­đu­tim, ka­da se uzmu u ob­zir i ne­ki dru­gi ele­men­ti, ne­mi­nov­no se na­me­će dru­gi za­klju­čak. Evo o če­mu se ra­di. Jo­vo­vi­ći su, oči­gled­no, po­sto­ja­li mno­go pri­je ne­go što su Vu­ji­no­vi­ći iz­u­mr­li. Ži­vje­li su, kao što je već re­če­no, u Do­njem se­lu, Du­bra­va­ma i na­se­o­bi­na­ma is­pod Pa­no­sa, na nje­go­voj ju­go­i­stoč­noj stra­ni. Kad su Vu­ji­no­vi­ći iz­u­mr­li go­to­vo svi nji­ho­vi po­sje­di pri­pa­li su Jo­vo­vi­ći­ma: na Za­br­đu, u Je­zer­ci­ma i Ko­ri­ti­ma. Ta­di­ći su do­bi­li u mi­raz dio po­sje­da i to: tzv. Raz­bo­ji­ne, na za­pad­noj stra­ni Gu­ja i dio Ni­ko­li­nog do­la u Ko­va­či­ma (pri­pao je jed­noj gra­ni Ta­di­ća, zva­noj Mi­ga­li). Ta­di­ći (gra­na Ša­ro­vi­ći) do­bi­li su ma­lo ze­mlje u sred­njim Gu­ja­ma, ne­što na Gor­njem Za­br­đu i je­dan dio u Ni­ko­li­nom do­lu u Ko­va­či­ma (...).
Jo­vo­vi­ći i Vu­ji­no­vi­ći su bi­li u vi­še­stru­kim rod­bin­skim od­no­si­ma. To zna­či, da su se iz­me­đu se­be že­ni­li i uda­va­li. To mo­že bi­ti je­di­ni pra­vi raz­log zbog če­ga su Jo­vo­vi­ći na­sli­je­di­li naj­ve­ći dio po­sje­da Vu­ji­no­vi­ća. Otu­da i nji­ho­vo na­sto­ja­nje da vra­te ze­mlju (Ba­re) u Je­ze­r­ci­ma, ko­ju su Vu­ji­no­vi­ći naj­pri­je za­lo­ži­li za če­ga su pri­mi­li uzdar­je od Piv­skog ma­na­sti­ra u nov­cu i sto­ci, ko­je ni­su vra­ti­li. Zbog to­ga su Ba­re u Je­zer­ci­ma pri­pa­le Piv­skom ma­na­sti­ru. Jo­vo­vi­ći su du­go vo­di­li taj spor i ko­nač­no ga iz­gu­bi­li pre­su­dom ne­ve­sinj­skog i piv­skog ka­di­je, 9. mar­ta 1805. go­di­ne. Po­sta­vlja se pi­ta­nje za­što je Ta­di­ći­ma pri­pao re­la­tiv­no ma­li dio po­sje­da. Od­go­vor mo­že bi­ti sa­mo je­dan: Vu­ji­no­vi­ći su ima­li, to se zna, dvi­je odi­ve, ko­je su bi­le uda­te za Ta­di­će. Ovaj za­klju­čak je u sa­gla­sno­sti sa pre­da­nji­ma.
(Na­sta­vi­će se)