Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Pro­fe­sor Zo­ran La­kić bo­ra­vio je i u Polj­skoj 2007. go­di­ne, i to u vri­je­me obi­lje­ža­va­nja 750. go­di­ne od osni­va­nja gra­da Kra­ko­va: „Ove go­di­ne i ovih da­na Kra­ko­vo obi­lje­ža­va 750 go­di­na svo­ga po­sto­ja­nja. Ju­bi­lar­na at­mos­fe­ra mo­že se pri­mi­je­ti­ti go­lim okom; grad dje­lu­je sve­ča­no – i da­nju i no­ću. Broj­ni tu­ri­sti ga po­ste­pe­no osva­ja­ju. Oče­ku­ju da će ih ove go­di­ne bi­ti vi­še mi­li­o­na i još vi­še ne­go ika­da do sa­da. Or­ga­ni­zo­va­ni su i broj­ni fe­sti­va­li; je­dan od naj­ra­zno­vr­sni­jih i naj­ma­sov­ni­jih je fe­sti­val polj­skih Je­vre­ja – iz di­ja­spo­re. Me­đu uče­sni­ci­ma smo sre­li gru­pu mla­di­ća iz No­vog Sa­da i dje­ča­ka iz Ba­taj­ni­ce. Po­zo­ri­šni ži­vot sa de­se­tak po­zo­ri­šta ima za­pa­že­nu ulo­gu. Mu­zič­ka sce­na sa ra­znim kon­cer­ti­ma da­je ovom gra­du po­se­ban mu­zič­ki ko­lo­rit. Dje­ca da­ju svo­je­vr­stan do­pri­nos – na tr­gu is­pred grad­ske ga­le­ri­je u ko­joj je otvo­re­na iz­lo­žba nji­ho­vog naj­po­zna­ti­jeg sli­ka­ra, po­ka­zu­ju svo­je li­kov­no umi­je­će. Čo­vjek se mo­ra upi­ta­ti da li su to za­i­sta dječ­ji ra­do­vi. Na­ši lju­ba­zni do­ma­ći­ni – uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri dr Gre­ži­na i dr Ka­zi­mir – Ka­zek Augu­sti­nek – ula­žu ve­li­ki na­por da nam ob­ja­sne „sve što je Kra­kov bio ne­kad i sad“.
U ovoj ju­bi­lar­noj go­di­ni Kra­kov je do­ma­ćin Pr­vog kon­gre­sa ino­stra­nih na­uč­ni­ka ko­ji se ba­ve pro­u­ča­va­njem bo­ga­te isto­rij­ske pro­šlo­sti ovo­ga na­ro­da i ove ze­mlje, ko­ja je da­nas uva­že­ni član Evrop­ske uni­je. Do­šlo je pre­ko 450 uče­sni­ka iz svih kra­je­va svi­jet, čak iz pre­ko 40 ze­ma­lja. Me­đu nji­ma, po ka­zi­va­nju pro­fe­so­ra An­đe­la No­va­ka, jed­nog od va­žnih or­ga­ni­za­to­ra kon­gre­sa, bi­lo je čak 200 aka­de­mi­ka. U sva­kom slu­ča­ju, za­i­sta vr­lo re­pre­zen­ta­tiv­ni na­uč­ni skup. Na­u­ku Cr­ne Go­re pred­sta­vlja­li su prof. dr To­mi­slav Žu­gić sa sa­op­šte­njem – Ju­go­slo­ve­ni u Aušvi­cu (Osven­ći­nu) i aka­de­mik Zo­ran La­kić sa re­fe­ra­tom – Ulo­ga ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra u Nje­mač­koj dr Iva An­dri­ća u spa­sa­va­nju 2.000 vr­hun­skih polj­skih in­te­lek­tu­a­la­ca u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Polj­ska isto­ri­o­gra­fi­ja još ni­je ob­ra­di­la ovu te­mu, a ni ju­go­slo­ven­ska.
Ina­če, or­ga­ni­za­ci­jom Pr­vog kon­gre­sa ino­stra­nih na­uč­ni­ka ko­ji se ba­ve pro­u­ča­va­njem isto­ri­je Polj­ske, do­ma­ći­ni su že­lje­li da sa­zna­ju ko­jim se to polj­skim te­ma­ma ba­vi sa­vre­me­na svjet­ska isto­rij­ska na­u­ka. U okvi­ru pa­nel ras­pra­va vo­đen je po­u­čan di­ja­log o te­ma­ma sa­vre­me­nog do­ba: od­nos po­li­ti­ke i na­u­ke, di­ja­log u isto­ri­ji, isto­ri­o­gra­fi­ja u di­ja­lo­gu, za­tim me­di­ji i isto­ri­ja. Po­seb­nu pa­žnju za­slu­žu­je de­ba­ta o evrop­skoj na­u­ci, od­no­sno da li je ta­kva kva­li­fi­ka­ci­ja, u stva­ri, ide­o­lo­gi­za­ci­ja na­u­ke. Evrop­ska isto­ri­ja odav­no po­sto­ji, ali je pi­ta­nje po­sto­ji li sin­te­za evrop­ske isto­ri­o­gra­fi­je ili je to pro­sti zbir na­ci­o­nal­nih isto­ri­o­gra­fi­ja, od­no­sno na­u­ka u cje­li­ni. Pri to­me je sa­svim ja­sno da na­u­ka ne­ma ni otadž­bi­nu, ni­ti do­mo­vi­nu; ona ne­ma gra­ni­ca. Ona pro­sto – je­ste ili ni­je, što za­vi­si od nje­nog od­no­sa pre­ma isti­ni.
Ma­lo zna­ju o na­šim ne­vo­lja­ma u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je, po­seb­no o Cr­noj Go­ri. Iš­ču­đa­va­ju se ka­ko to na na­šim lič­nim kar­ta­ma pi­še da smo iz dr­žav­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­ja – Cr­na Go­ra, a na pa­so­šu iz Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Kad smo če­ki­ra­li avi­on­ske kar­te za Pod­go­ri­cu, na ba­ga­žu su na­pi­sa­li Ti­to­grad. Zna­ju da smo pu­nu go­di­nu da­na ne­za­vi­sna dr­ža­va i mi­sle da nas ima 5-6 mi­li­o­na.
Da­nas Kra­kov ima sta­nov­ni­ka ko­li­ko dvi­je Cr­ne Go­re, ima­li su i voj­vod­stvo or­ga­ni­zo­va­no kao dr­ža­va, ali ne raz­mi­šlja­ju o po­seb­noj dr­ža­vi. Do­bi­li smo apla­uz ka­da smo se pred­sta­vi­li kao ju­go­slo­ven­ski isto­ri­ča­ri iz Cr­ne Go­re. Že­lje­li bi da o sve­mu mno­go vi­še zna­ju. Mo­žda će nas i po­zva­ti da im go­vo­ri­mo na te­mu eks Ju­go­sla­vi­ja – ne­kad i sad... Ra­ni­je smo od­si­je­da­li u luk­su­znim ho­te­li­ma, po­put Kra­ko­vi­je, pi­li sku­pa do­ma­ća i stra­na pi­ća, na­ru­či­va­li bif­te­ke kao glav­no je­lo, sla­di­li se sku­po­cje­nim slat­ki­ši­ma. Sa­da smo za­do­volj­ni i sa će­va­pom – ne­ke vr­ste pa­la­čin­ki sa si­rom – u ka­kvoj ka­fa­ni ko­ju smo ra­ni­je na­zi­va­li pr­čva­ri­com. Te­ško da mo­že­mo iz­dr­ža­ti ci­je­nu ka­fe – ve­ću od dva eura, u pro­tiv­vri­jed­no­sti u zlo­ta­ma. Ne zna­ju šta se to sa na­ma de­si­lo, ali zna­ju ka­ko je kod njih stan­dard da­nas 50 od­sto ve­ći... I oni i mi smo bi­li u tran­zi­ci­ji. Vre­me­na su se pro­mi­je­ni­la. Oni su se sa­bi­ra­li, za­to su i mo­gli or­ga­ni­zo­va­ti re­pre­zen­ta­tiv­ni kon­gres na­uč­ni­ka ko­ji se ba­vi isto­ri­jom Polj­ske. Mi smo se, pak, di­je­li­li. I jed­ni i dru­gi do­ži­vje­li smo pro­mje­ne. Sa­mo oni – na bo­lje, a mi iz eks Ju­go­sla­vi­je na go­re, da go­re za­i­sta ne mo­že bi­ti“, ne bez gor­či­ne za­klju­ču­je aka­de­mik La­kić.