Pri­re­dio:Ve­se­lin La­za­re­vić


U tim je­di­ni­ca­ma bi­lo je i Jo­vo­vi­ća. Ko­man­dant je, sko­ro ci­je­lo vri­je­me, bio Jan­ko Ta­dić, a po­li­tič­ki ko­me­sar tog sek­to­ra Ta­di­ja Ta­dić, sve do nje­go­vog hap­še­nja i ka­sni­jeg stri­je­lja­nja.
U po­zna­tom na­pa­du na Plje­vlja, 1. de­cem­bra 1941. go­di­ne, uče­stvo­vao je i je­dan kom­bi­no­va­ni ba­ta­ljon iz Pi­ve. U nje­mu je bi­lo vi­še Jo­vo­vi­ća ( Jo­van La­za­rev, Mi­ha­i­lo Mi­li­sa­vov, Rat­ko Ra­dov... Svi sa Za­br­đa i iz Ba­jo­vog Po­lja. Po­čet­kom ja­nu­a­ra 1942, po na­lo­gu Vr­hov­nog šta­ba, for­mi­ran je Dur­mi­tor­ski od­red „Voj­vo­da Mom­či­lo“, či­ji je ko­man­dant bio Ob­rad Cic­mil. Piv­ski ba­ta­ljon no­sio je ime „Ba­jo Pi­vlja­nin“, a nje­go­vo ru­ko­vod­stvo su či­ni­li: Mi­tar Ke­co­je­vić, ko­man­dant i dr Ob­rad Bla­go­je­vić, po­li­tič­ki ko­me­sar. Od­red je dje­lo­vao na sek­to­ru Fo­če, Us­ti­pra­če, Go­ra­žda i Ro­ga­ti­ce, i ta­mo se za­dr­žao vi­še od dva mje­se­ca. I u ovoj je­di­ni­ci bi­lo je ne­ko­li­ko Jo­vo­vi­ća, a Jo­van La­za­rev Jo­vo­vić je bio ko­man­dir če­te (...)
U pr­voj po­lo­vi­ni ju­na 1942. go­di­ne re­la­tiv­no ma­lo­broj­ne, sla­bo na­o­ru­ža­ne i du­go­traj­nim bor­ba­ma is­cr­plje­ne par­ti­zan­ske je­di­ni­ce, ko­je su ima­le i ve­li­ki broj ra­nje­ni­ka, pod sna­žnim na­le­tom ne­pri­ja­te­lja, mo­ra­le su pri­vre­me­no da na­pu­ste Cr­nu Go­ru, i da se pre­ba­ce u za­pad­nu Bo­snu. Ta­mo su se br­zo pre­gru­pi­sa­le, po­pu­ni­le svo­je re­do­ve i na­sta­vi­le sa broj­nim uspje­šnim ak­ci­ja­ma pro­tiv oku­pa­to­ra i usta­ša. (...).
U Pi­vi, oso­bi­to u Žu­pi piv­skoj, ve­o­ma do­bro su ko­ri­šće­ne gre­ške par­ti­zan­ske vla­sti za an­ti­par­ti­zan­sku i an­ti­ko­mu­ni­stič­ku pro­pa­gan­du. Po­čeo je pra­vi „lov na vje­šti­ce“ ta­li­jan­skog oku­pa­to­ra i čet­ni­ka (...) Iz brat­stva Jo­vo­vi­ća po­seb­no je bi­lo na ta­pe­tu pet-šest po­ro­di­ca, ma­da se taj broj ti­me ne is­cr­plju­je. Na Za­br­đu to su bi­le po­ro­di­ce La­za­ra, Kr­sta i Beć­ka Jo­vo­vi­ća, a u Ba­jo­vom Po­lju: Mi­ja, Đo­ka i Pe­tra Jo­vo­vi­ća (...).
U dru­goj po­lo­vi­ni Pru­gog svjet­skog ra­ta, od 1943. go­di­ne, na­rod u Cr­noj Go­ri, pa ta­ko i u Pi­vi, u ogrom­noj ve­ći­ni se po­no­vo opre­di­je­lio za Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki po­kret. Na ta­kvo nji­ho­vo opre­dje­lje­nje je uti­ca­lo ne­ko­li­ko fak­to­ra. Pri­je sve­ga, ru­ko­vod­stvo NOP je iz­vu­klo od­go­va­ra­ju­će po­u­ke iz pred­hod­nog pe­ri­o­da.
Čet­nič­ka pri­vre­me­na vlast je po­ka­za­la da je sve što je ra­di­la u ko­la­bo­ra­ci­ji sa oku­pa­to­rom, či­ni­la je slič­ne gre­ške kao i par­ti­za­ni 1941/1942. stri­je­ljav­ši vi­še sto­ti­na lju­di (sa­mo u Ko­la­ši­nu pre­ko 500 ko­mu­ni­sta i ro­do­lju­ba), ta­ko da je pot­pu­no iz­gu­bi­la pr­vo­bit­no ste­če­no po­vje­re­nje na­ro­da.
Mno­gi lju­di, ko­ji su bi­li „za­ve­de­ni“, uklju­či­li su se u je­di­ni­ce NOV Ju­go­sla­vi­je, a ne­ki su po­sta­li i ru­ko­vo­de­ći ka­dro­vi. Naj­zad, NOVJ je iz­ra­sla u re­spek­tiv­nu oru­ža­nu si­lu, ko­ju su pri­zna­li sa­ve­zni­ci i pru­ža­li joj po­moć u na­o­ru­ža­nju, odje­ći i dru­goj opre­mi. Ta­ko­đe je bi­lo iz­vje­sno da se rat bli­ži kra­ju i da je ne­mi­no­van po­raz fa­ši­zma. Sve je to, ra­zu­mi­je se, ima­lo uti­ca­ja na ši­re­nje i ja­ča­nje ba­ze Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta u Pi­vi i uop­šte.
Uče­šće Jo­vo­vi­ća u po­sled­nje dvi­je go­di­ne Dru­gog svjet­skog ra­ta, uzev­ši u cje­li­ni, bi­lo je im­po­zant­no. U je­di­ni­ca­ma NOV bo­ri­lo se oko 30 Jo­vo­vi­ća, a ne­ko­li­ko njih su iz­gu­bi­li ži­vo­te u bor­ba­ma pro­tiv ne­pri­ja­te­lja. Nji­hov spi­sak dat je u pri­lo­gu mo­no­gra­fi­je. Je­dan broj je, ta­ko­đe, bio te­ško ra­njen ili vi­še pu­ta ozle­đi­van. Na pri­mjer, Du­šan Ob­ra­dov Jo­vo­vić je po­stao te­ški rat­ni voj­ni in­va­lid. Mi­lo­rad La­za­rev je ra­nja­van če­ti­ri pu­ta. Šće­pan Mi­li­sa­vov je te­ško ra­njen, pa je bio pre­ba­čen na li­je­če­nje u Ita­li­ju. Ra­do­mir Pe­trov je, isto ta­ko, po­stao te­žak rat­ni voj­ni in­va­lid. Bi­lo je, na­rav­no, još slu­ča­je­va ra­nja­va­nja, ali za sve ne ras­po­la­že­mo po­da­ci­ma.
Ka­da je, ko­nač­no, za­vr­šen Dru­gi svjet­ski rat bi­lo je de­se­tak Jo­vo­vi­ća ko­ji su ima­li ofi­cir­ske či­no­ve. To su Jo­vo­vić Mi­lu­ti­na Lu­ka, Jo­vo­vić Va­sa Mi­lo­van, Jo­vo­vić La­za­ra Vu­ka­šin, Jo­vo­vić Ga­la Ni­ko­la, Jo­vo­vić Pe­tra Ra­do­mir, Jo­vo­vić Đo­ka Vla­do (ofi­cir mi­li­ci­je), svi iz Ba­jo­va Po­lja.
Sa Za­br­đa či­no­ve ofi­ci­ra ta­da su ima­li: Jo­vo­vić La­za­ra Jo­van, Jo­vo­vić La­za­ra Mi­lo­rad, Jo­vo­vić Ob­ra­da Du­šan, Jo­vo­vić Mi­li­sa­va Šće­pan (ofi­cir OZN-e). Vje­ro­vat­no je ovaj broj i ve­ći, ali su ovo po­da­ci ko­ji su za ovu pri­li­ku bi­li do­stup­ni. Ne­ki od po­me­nu­tih su se ubr­zo po­sle ra­ta de­mo­bi­li­sa­li i pre­šli u ci­vil­ne struk­tu­re, ne­ki su oti­šli u pen­zi­ju, a ne­ko­li­ci­na je na­sta­vi­la slu­žbu u JNA, od­no­sno slu­žbu dr­žav­ne bez­bjed­no­sti (...).
Da­kle, Jo­vo­vi­ći su da­li zna­ča­jan do­pri­nos NOB-i, ne sa­mo na fron­tu, ne­go i u po­za­di­ni. Ve­li­ki broj njih (te­ško utvr­di­ti) du­že ili kra­će vri­je­me oba­vlja­li su du­žno­sti se­o­skih od­bor­ni­ka, što u rat­nim pri­li­ka­ma ni­je ni­ma­lo jed­no­sta­van po­sao. U broj­nim ak­ci­ja­ma oko pre­no­sa i skla­nja­nja ra­nje­ni­ka, na­ro­či­to u pro­lje­će 1942. go­di­ne, za vri­je­me Pe­te ne­pri­ja­telj­ske ofan­zi­ve, 1943. i u je­sen 1944. ka­da je or­ga­ni­zo­va­no nji­ho­vo pre­ba­ci­va­nje sa im­pro­vi­zo­va­nog aero­dro­ma u Bre­zni­ma u Ita­li­ju, uče­stvo­va­li su omla­di­na, že­ne, pa i sta­ri­ji Pi­vlja­ni (...)
(Kraj)