Piše:dr RADOSLAV T. STANIŠIĆ, filmski i TV reditelj


Dvoj­nost struk­tu­re oči­tu­je se i u iz­mje­ni pro­ta­go­ni­sta: do­bro­na­mjer­na i ve­se­la Zig­fri­da smje­nju­je op­se­siv­na Krim­hil­da, ko­ja je sa­ma po­dvo­jen lik – od že­ne pu­ne lju­ba­vi pre­tva­ra se u ma­ni­pu­la­tiv­nu ru­ši­lač­ku si­lu što se na­sla­nja na lik dr Ma­bu­sea i na­go­vje­štva žen­sku po­dvo­je­nost iz­me­đu do­bra i zla u li­ko­vi­ma Ma­ri­je i ro­bot­ske Ma­ri­je iz Me­tro­po­li­sa, od­no­sno ka­sni­je fa­tal­ne že­ne Lan­go­va ame­rič­kog opu­sa. To ni­je me­ha­nič­ka sin­te­za dru­gih for­mi, već du­blje pro­ži­vlja­va­nje sve­ga po­zna­tog da bi se tra­di­ci­ja uči­ni­la jed­nom od mo­guć­no­sti pre­ko ko­jih se do­la­zi do pot­pu­no su­bjek­tiv­nog i mo­der­nog iz­ra­za. Oni u svom za­no­su kre­i­ra­ju je­dan svi­jet – ali ni­kad, čak i ka­da su im ob­li­ci ta­ko hlad­ni i za­tvo­re­ni kao u „Ni­be­lun­zi­ma”, ne pre­ki­da­ju kon­takt sa svi­je­šću o svo­me vre­me­nu. Oni ve­o­ma po­sve­ću­ju pa­žnju at­mos­fe­ri, na­sto­je da bu­du do­sled­ni u sti­lu, iz­u­zet­no vje­što ba­ra­ta­ju poj­mo­vi­ma, ali se la­ko kre­ću u tom svi­je­tu fan­ta­stič­nog i pri­dr­ža­va­ju su­štin­skih od­no­sa ko­ji omo­gu­ća­va­ju da iz­raz bu­de kraj­nje pre­ci­zan i do­sle­dan u svo­joj eks­pre­si­ji. I ta­mo gdje frag­men­ti dje­lu­ju sa­svim na­iv­no ili pre­skrom­no – ne mo­že se po­re­ći ta pod­re­đe­nost od­re­đe­nim ide­ja­ma i estet­skim shva­ta­nji­ma. Ostva­ri­ti je isto je što i za­do­vo­lji­ti sop­stve­nu po­tre­bu, a Fric Lang sva­ki film re­a­li­zu­je kao jed­nu od mno­go­brojndh svo­jih mo­guć­no­sti.
Me­tod ko­ji je raz­vi­jen u „Ni­be­lun­zi­ma” go­to­vo do sa­vr­šen­stva je tran­sfor­mi­ran u no­ve pod­sti­ca­je ko­ji su na­šli svoj iz­ra­žaj i u fil­mo­vi­ma u ko­ji­ma se Fric Lang ba­vi bu­duć­no­šću ili sa­vre­me­nim do­ga­đa­ji­ma. Iz­me­đu onog ma­gij­skog i re­li­gi­o­znog i teh­no­lo­škog shva­ta­nja svi­je­ta film je ne­gdje na sre­di­ni i na­sto­ji da sve to pod­re­di se­bi ka­ko bi mo­gao da što pot­pu­ni­je pro­nik­ne u ži­vot, a nje­go­va su­šti­na je pod­jed­na­ko u bu­duć­no­sti ko­li­ko i u pro­šlo­sti. Pri­je Pi­te­ra Džek­so­na i nje­go­ve tri­o­lo­gi­je „Go­spo­dar pr­ste­no­va”, pri­je „Is­tre­blji­va­ča zma­ja”, „Ko­na­na” i Haryha­u­se­no­vih fil­mo­va o „Sin­ba­du”, bi­li su „Ni­be­lun­zi”. Re­ži­ra­ni od le­gen­dar­nog Fri­ca Lan­ga, ovaj ni­je­mi kla­sik iz 1924. je otac svih fan­ta­stič­nih epo­va, oba­ve­zan film za gle­da­nje za sva­kog lju­bi­te­lja žan­ra. Osim iz­u­zet­nog di­zaj­na sce­no­gra­fi­je i ino­va­tiv­nog vi­zu­al­nog sti­la, mo­ra­mo spo­me­nu­ti i Zig­fri­dov su­sret sa zma­jem. To je za­i­sta ne­vje­ro­vat­na sce­na, to je vi­še im­pre­siv­ni­ja ka­da se ima na umu u ko­je je vri­je­me i ka­da je film sni­mljen. Lut­ka zma­ja je bi­la upra­vlja­na od 17 lju­di. Za­to ovom fil­mu ne sme­ta ro­man­ti­zam ni­ti ga on su­prot­sta­vlja do­ku­men­tar­no­sti i re­a­li­zmu, umi­je da bu­de kraj­nje jed­no­sta­van i pri­ro­dan kao što da­je ma­ha uz­vi­še­no­sti i pa­te­tič­no­sti, slu­ži se op­štim poj­mo­vi­ma i sa­svim od­ra­đe­nim psi­ho­lo­škim re­ak­ci­ja­ma i svu­da vje­ru­je da na­la­zi se­be jer fil­mo­vi mo­gu bi­ti raz­li­či­ti, ali su ipak ve­za­ni za jed­nu re­di­telj­sku lič­nost.
U svom re­di­telj­skom po­stup­ku, on za­i­sta is­po­lja­va znat­nu kre­a­tiv­nost, a sna­ga ko­jom se ona su­ge­ri­še sa ekra­na je to­li­ko ja­ka da po­mje­ra ne sa­mo iz­raz iz usta­lje­nih nje­go­vih to­ko­va već afir­mi­še i sam film kao svi­jest o se­bi i svom pri­su­stvu u ži­vo­tu i umjet­no­sti.
„Ni­be­lun­zi” su jed­no od onih ri­jet­kih re­mek-dje­la ko­ji nad­vi­su­ju ki­ne­ma­to­gra­fi­ju, i za­i­sta je je­dan od ve­li­čan­stve­nih fil­mo­va.
(Kraj)