Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


Ti­to je to­kom di­sku­si­je ću­tao, a svu va­tru kri­ti­ke pri­mao je Go­šnjak. Po­seb­no ga je gad­no op­tu­ži­vao Vla­di­mir Ba­ka­rić.
Dva da­na ka­sni­je, na 10. ple­nu­mu CK SKJ 23. av­gu­sta 1968. go­di­ne Ti­to je de­fi­ni­sao dra­mu na sle­de­ći na­čin: „Tre­ba da raz­mi­sli­mo ka­ko da se po­sta­vi­mo, da hlad­no­krv­no ra­su­đu­je­mo jer iz ove ko­že ne mo­že­mo van. Ja­sno je da će­mo bra­ni­ti svim sred­stvi­ma naš slo­bo­dan raz­vi­tak, na­šu ne­za­vi­snost ma sa ko­je stra­ne nas ugro­ža­va­li. Na to mo­ra­mo bi­ti sprem­ni. Đa­vo bi ga znao šta ko mi­sli. Jer da­nas vi­di­mo da iz­ne­na­da ne­ko po­klo­pi jed­nu ze­mlju. Na­ša ze­mlja se na­la­zi na vr­lo osje­tlji­vom ge­o­graf­skom po­lo­ža­ju. Mi smo ima­li za­le­đe u ko­je sam vje­ro­vao, u ko­je sad vi­še ne vje­ru­jem”.
Ovo je bi­lo Ti­to­vo di­rekt­no pri­zna­nje da je on sta­jao iza pro­cje­ne oda­kle ze­mlji pri­je­ti naj­ve­ća opa­snost u slu­ča­ju su­ko­ba, po­seb­no u vri­je­me bli­sko­i­stoč­ne kri­ze 1967. go­di­ne. Ta pro­cje­na ko­joj se JNA pri­la­go­đa­va­la zna­či­la je da je for­ma­ci­ja u gar­ni­zo­ni­ma na sje­ve­ru ze­mlje bi­la re­du­ko­va­na na „B” (for­ma­ci­ju) i da ni­je mo­gla bi­ti sta­vlje­na u tre­nut­no dej­stvo, a ta­ko­đe da je uki­nu­to oba­vje­štaj­no op­ser­vi­ra­nje pre­ma ze­mlja­ma Var­šav­skog ugo­vo­ra. Iz SSSR-a su na­ba­vlja­ne ve­li­ke ko­li­či­ne na­o­ru­ža­nja i opre­me za sve vi­do­ve oru­ža­nih sna­ga.
Ge­ne­ral Dra­gan Pa­jić u svo­jim me­mo­a­ri­ma bi­lje­ži da se ne­su­đe­ni mi­ni­star voj­ni ge­ne­ral Bog­dan Ore­šča­nin us­pro­ti­vio uki­da­nju oba­vje­štaj­ne dje­lat­no­sti pre­ma SSSR-u i dru­gim is­toč­nim ze­mlja­ma, ali da je pre­vla­da­la „Go­šnja­ko­va” kon­cep­ci­ja da nam ne pri­je­ti opa­snost sa is­to­ka, pa je JNA, te 1968, bi­la za­te­če­na ne­sprem­na:
– Na­i­me 1967/68. go­di­ne, u skla­du sa shva­ta­nji­ma ru­ko­vod­stva ar­mi­je, a i Ti­ta, bi­la je uki­nu­ta oba­vje­štaj­na dje­lat­nost pre­ma SSSR i dru­gim is­toč­nim ze­mlja­ma, uki­nu­ti su oba­vje­štaj­ni cen­tri. Pri­ča­li su mi ne­ki dru­go­vi iz I (Ope­ra­tiv­ne) upra­ve Ge­ne­ral­šta­ba, ko­ji po­sli­je sa­stan­ka voj­nog vr­ha (Go­šnjak, Ha­mo­vić, Ore­šča­nin i dru­gi) ski­da­ju kar­te i še­me i dru­gu do­ku­men­ta­ci­ju, kad pri iz­la­sku Ha­mo­vić ka­že: „On­da ti Bo­co (Ha­mo­vić je ta­ko zvao Ore­šča­ni­na: Bog­dan, Bo­co – pri­mjed­ba M. Bje­la­jac) ne vje­ru­ješ bra­ći Ru­si­ma”.
Iz Pa­ji­će­vih me­mo­a­ra, ko­ji je ta­da bio u Šta­bu 5. ar­mi­je (Za­greb), ve­o­ma sli­ko­vi­to se vi­di ka­kva je bi­la ne­sprem­nost u av­gu­stu 1968. go­di­ne:
„U skla­du sa tom dok­tri­nom, u Po­dra­vi­ni gdje su bi­le sta­ci­o­ni­ra­ne „A” jed.(ini­ce), to jest je­di­ni­ce ko­je mo­gu, od­no­sno sprem­ne su za dej­stvo bez de­mo­bi­li­za­ci­je, po­sta­vlje­ne su „B” je­di­ni­ce, tj. mo­bi­li­za­cij­sko je­zgro za rat­ne je­di­ni­ce ko­je tek tre­ba tu da se mo­bi­li­šu, jer je to sma­tra­no du­bo­kom po­za­di­nom! I ja­sno je on­da, da je 1968. go­di­ne, kad su Ru­si ušli u Če­ho­slo­vač­ku, a po­ja­ča­li svo­je je­di­ni­ce u Ma­đar­skoj, na­šla nas to­tal­no ne­sprem­ne. Na pr­voj li­ni­ji fron­ta, na­šle su se je­di­ni­ce ko­je tre­ba da se mo­bi­li­šu, a ni­ti su iz­ra­đe­ni mo­bi­li­za­cij­ski pla­no­vi, ni­ti ima do­volj­no ljud­stva po od­re­đe­nim voj­no evi­den­ci­o­nim spe­ci­jal­no­sti­ma. Oba­vje­štaj­na dje­lat­nost je uki­nu­ta – voj­ni ata­šei to­tal­no ne­spo­sob­ni, a i ne mi­ču se iz Pra­ga, Bu­dim­pe­šte, Var­ša­ve itd. Da ih ne bi pro­tje­ra­li kao „ne­po­želj­nu oso­bu”. Ti vaj­ni struč­nja­ci ni­je­su zna­li ni ele­men­tar­ne stva­ri kao npr. da je mar­šev­ska ko­lo­na jed­ne di­vi­zi­je du­gač­ka 100-150 km ili ako se pre­vo­zi vo­zom on­da tre­ba za di­vi­zi­ju oko 30 vo­zo­va itd. To ti „struč­nja­ci” ni­je­su zna­li, kao ni dru­ge stva­ri, kao npr. ko­li­ko i ka­kvih ten­ko­va ima mo­to-pje­ša­dij­ska, oklop­na di­vi­zi­ja i puk, ko­li­ko i ka­kvih ar­ti­lje­rij­skih oru­đa. Tih da­na, upao je k me­ni u kan­ce­la­ri­ju na­čel­nik oba­vje­štaj­nog odje­lje­nja pu­kov­nik Dro­bac. Pi­tao me šta mi ima­mo u Osi­je­ku? Ja sam ne­što pri­je, u ime Ar­mi­je pri­mio Voj­ni okrug Osi­jek i tu te­ri­to­ri­ju od Sa­ra­jev­ske Ar­mi­je. Ka­zao sam mu: ima­mo Voj­no pod­ruč­je u ras­for­mi­ra­nju, Voj­ni okrug i ar­ti­lje­rij­ski puk na ko­ji se mo­že­mo oslo­ni­ti da ne­što uči­ni po oba­vje­štaj­noj li­ni­ji. Na­i­me, do­šao je naš no­vi­nar iz Ma­đar­ske i ja­vio da se na gra­ni­ci kod Udva­ra na­la­ze ru­ske ra­ke­te. Po­sla­li smo jed­nog struč­nog ar­ti­ljer­ca u ci­vi­lu pre­ko, i da­bo­me, to su bi­le sa­mo di­za­li­ce. De­ša­va­le su se i dru­ge stva­ri. Oni u Ge­ne­ral­šta­bu, oba­vje­štaj­ni „struč­nja­ci” vi­dje­li su od mu­he slo­na, za sva­ki i naj­ma­nji po­kret voj­ske Ma­đar­ske pro­gla­ša­va­li su pri­prav­no sta­nje, i stal­no su zva­li Drob­ca. Ka­že Dro­bac tih da­na, oni su lu­di, ni­šta ne zna­ju (...) Sad su tek na­sta­li ve­li­ki po­slo­vi, tre­ba­lo je iz­vr­ši­ti dje­li­mič­nu re­or­ga­ni­za­ci­ju ar­mi­je, iz­mi­je­ni­ti lo­ka­ci­ju je­di­ni­ca, na­pra­vi­ti no­ve rat­ne i mo­bi­li­za­cij­ske pla­no­ve itd. A pri to­me, o so­vjet­skoj Ar­mi­ji ni­je­smo zna­li go­to­vo ni­šta. Naj­vi­še smo zna­li Dro­bac i ja (u JNA) (...) Ta­da je Dro­bac or­ga­ni­zo­vao za od­re­đe­ne lju­de iz Ar­mi­je, SUP ko­ji su na gra­ni­ci i pu­tu­ju pre­ko, osnov­ne po­dat­ke o So­vjet­skoj ar­mi­ji”, na­vo­di Pa­jić u svo­jim me­mo­a­ri­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)