Pi­še:Ve­se­lin La­za­re­vić


Te­ško je po­vje­ro­va­ti da je, re­ci­mo, pri­je, ot­pri­li­ke 75 go­di­na rak uspje­šno li­je­čen. Čo­vjek ko­ji je ot­krio li­jek pro­tiv ove opa­ke bo­le­sti zvao se Ro­jal Raj­mond Rajf. Me­đu­tim, nje­go­va tra­gič­na sud­bi­na mu je, po­red to­ga što je umro u bi­je­di, i pod ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma, od­re­di­la i da nje­go­vo ot­kri­će pre­kri­je za­bo­rav.
Ro­đen je 1888. go­di­ne i za ži­vo­ta je pri­mio 14 na­gra­da. Po­što je za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta slu­žio mor­na­ri­cu SAD, imao je za­da­tak da se ba­vi is­tra­ži­va­njem u stra­nim la­bo­ra­to­ri­ja­ma.
Do kra­ja 1929. za­vr­šio je rad na ta­da naj­ve­ćem mi­kro­sko­pu za mi­kro­or­ga­ni­zme, ko­ji je uve­ća­vao čak i 7.000 pu­ta (ta­da­šnji je uve­li­ča­vao sa­mo 2.000 pu­ta), pa je mo­gao da vi­di mi­kro­or­ga­ni­zme za ko­je mno­gi na­uč­ni­ci ni­su ni zna­li da po­sto­je.
Na­zvao ga je – Uni­ver­zal­ni mi­kro­skop. Pr­vi je po­čeo da ko­ri­sti i „re­zo­nant­nu svje­tlo­snu teh­no­lo­gi­ju“ za svoj mi­kro­skop.
Ono što je do ta­da bi­lo ne­vi­dlji­vo na svje­tlu, iz­ne­na­da je po­sta­lo vi­dlji­vo u blje­sku svje­tla ka­da bi bi­lo iz­lo­že­no fre­kven­ci­ja­ma bo­ja ko­je se do­bi­ja­ju sa nji­ho­vih sop­stve­nih raz­li­či­tih spek­tro­skop­skih fre­kven­ci­ja.
Ta­da je Rajf bio je­di­ni čo­vjek na svi­je­tu ko­ji je mo­gao da vi­di naj­si­ću­šni­je, do ta­da ne­vi­dlji­ve ži­ve or­ga­ni­zme, ko­ji su na­se­lja­va­li ljud­sko tki­vo.
Ta­ko je 1932. go­di­ne ot­krio vi­rus ra­ka. Vi­dio ga je ži­vog, ka­ko u raz­li­či­tim in­ter­va­li­ma, ali i okol­no­sti­ma, na­kon dje­lo­va­nja kan­ce­ro­ge­nih sup­stan­ci po­či­nje da mi­je­nja svoj ob­lik. Ta­ko tran­sfor­mi­san, dje­lo­vao je na nor­mal­ne će­li­je pre­tva­ra­ju­ći ih u kan­ce­ro­ge­ne.
Za Raj­fo­ve na­la­ze za­in­te­re­so­va­la se dr Vir­dži­ni­ja Li­ving­ston, ko­ja je ka­sni­je po­sta­la ve­o­ma po­zna­ta po svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma i te­ra­pi­ji kan­ce­ra, ali Raj­fa, u svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma, ni­ka­da ni­je po­me­nu­la. A da­nas se, i da­lje, ot­kri­će ra­ka pri­pi­su­je upra­vo njoj.
Na­kon ovog Raj­fo­vog ot­kri­ća, na­sta­la je ras­pra­va o isti­ni­to­sti ovog eks­pe­ri­men­ta, ali se on ni­je oba­zi­rao, već je imao za cilj da ot­kri­je na­čin ka­ko da uni­šti smr­to­no­sni vi­rus.
Upo­tri­je­bio je isti prin­cip ko­ji je ko­ri­stio i u po­stup­ku da ga uči­ni vi­dlji­vim – nje­go­vu sop­stve­nu fre­kven­ci­ju. Po­ve­ća­vao je fre­kven­ci­ju sve dok se ni­su iz­ob­li­či­li i ras­pa­li od struk­tu­ral­nog stre­sa, na­lik na pr­ska­va­nje ča­še po­ve­ća­njem to­plo­te. Ovu fre­kven­ci­ju je na­zvao „smr­to­no­sna osci­li­ra­ju­ća br­zi­na“, ko­ja uop­šte ni­je bi­la štet­na za okol­no zdra­vo tki­vo.
Na­kon ovog ot­kri­ća Rajf je do­bio po­ča­snu ti­tu­lu dok­to­ra. A 1934. go­di­ne po­če­la su li­je­če­nja. Spe­ci­jal­ni me­di­cin­ski is­tra­ži­vač­ki ko­mi­tet nad­gle­dao je tret­man 16 pa­ci­je­na­ta, i za­klju­čio da je na­kon tri mje­se­ca, če­tr­na­est pa­ci­je­na­ta bi­lo pot­pu­no iz­li­je­če­no. Tret­man je po­de­šen i za osta­la dva pa­ci­jen­ta, ko­ji su na­kon mje­sec da­na ta­ko­đe iz­li­je­če­ni.
Te iste go­di­ne po­če­la je sa ra­dom i kli­ni­ka za rak na Uni­ver­zi­te­tu Ju­žne Ka­li­for­ni­je. Raj­fov na­čin li­je­če­nja ra­ka opi­san je 1931. go­di­ne u „Sci­en­ce ma­ga­zi­nu“, a teh­nič­ki de­ta­lji li­je­če­nja da­ti su u go­di­šnjem iz­vje­šta­ju Smit­so­ni­jan In­sti­tu­ta.
Mo­ris Fis­bejn, ko­ji je po­sje­do­vao ci­je­li ka­pi­tal Ame­rič­ke Me­di­cin­ske Aso­ci­ja­ci­je, po­slao je Raj­fu po­nu­du o ku­po­vi­ni pra­va na nje­go­ve fre­kvent­ne ma­ši­ne. Rajf je po­nu­du od­bio, i to mu je, iz­gle­da, za­pe­ča­ti­lo sud­bi­nu.
Naj­pri­je je po­če­lo sa kra­đom Raj­fo­vih kom­po­ne­na­ta iz nje­go­ve la­bo­ra­to­ri­je, fo­to­gra­fi­ja, fil­mo­va, bi­lje­ža­ka... Po­tom je ne­ko te­ško ošte­tio nje­gov mi­kro­skop kra­đom ve­li­kog bro­ja dje­lo­va, a la­bo­ra­to­ri­ja Bru­net, iz Nju Džer­zi­ja, ko­ja je bli­sko sa­ra­đi­va­la sa Raj­fom iz­go­re­la je u pod­met­nu­tom po­ža­ru.
Autor član­ka o sve­mu ovo­me, u go­di­šnja­ku Smit­so­ni­jan In­sti­tu­ta, mi­ste­ri­o­zno je ubi­jen u svo­jim ko­li­ma. Raj­fov bli­ski sa­rad­nik, dr Ne­mes, po­gi­nuo je u po­ža­ru, u svo­joj la­bo­ra­to­ri­ji. Tom pri­li­kom je iz­go­re­la i sva do­ku­men­ta­ci­ja.
Po­tom je usli­je­di­lo fi­na­le. Od 1939. go­di­ne svi is­tak­nu­ti dok­to­ri i na­uč­ni­ci SAD po­ri­ca­li su da zna­ju Raj­fa. Ogro­man no­vac far­ma­ce­ut­skih gi­ga­na­ta po­tro­šen je ka­ko bi svi oni – ko­ji su upo­zna­ti sa Raj­fo­vom te­ra­pi­jom – sve za­bo­ra­vi­li.
Rad i ži­vot Ro­ja­la Raj­fa de­fi­ni­tiv­no je bio uni­šten za­ple­nom pre­o­sta­le do­ku­men­ta­ci­je.
Rajf je umro 1971. go­di­ne „slu­čaj­nom“ smr­to­no­snom do­zom va­li­ju­ma i al­ko­ho­la u bol­ni­ci „Gri­smont“. Ipak, osta­la je knji­ga „Li­jek pro­tiv ra­ka ko­ji je dje­lo­vao“, nje­go­vog pri­ja­te­lja Be­ri­ja Laj­nsa. Ali kao i Rajf, ni on ni­je znao sve de­ta­lje u ve­zi li­je­če­nja, jer je do­ku­men­ta­ci­ja, kao što smo re­kli, uni­šte­na. Čak ni Rajf ni­je mo­gao da se sje­ti mno­go če­ga...
(Na­sta­vi­će se)