Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


Na­pa­dom na Go­šnja­ka i Ha­mo­vi­ća ci­lja­lo se na Ti­ta, osla­blje­nog stu­dent­skim ne­mi­ri­ma i kra­hom pri­vred­ne re­for­me. Zna­lo se da Ti­to kao vr­hov­ni ko­man­dant ni­je do­zvo­lja­vao da mu se par­tij­ski vrh mi­je­ša u ru­ko­vo­đe­nje Ar­mi­jom. Ge­ne­ral Ha­mo­vić kao do­ne­dav­ni šef Ge­ne­ral­šta­ba sma­tran je naj­vi­še kri­vim. Ni­je se zna­lo ko­li­ko će Ti­to sta­ti iza Go­šnja­ka, pa mu se po­ne­što to­le­ri­sa­lo. Ha­mo­vić je ne­du­go po­tom pen­zi­o­ni­san i ostao je pod sum­njom da ‘’ra­di za Ru­se’’.
Kao što smo već na­ve­li, sam Ha­mo­vić bio je ubi­je­đen da Ju­go­sla­vi­ji ta­da ni­je pri­je­ti­la stvar­na opa­snost sa Is­to­ka. Na­vo­di da je bio u stal­nom kon­tak­tu sa no­vim na­čel­ni­kom Ge­ne­ral­šta­ba, ali da ni­je bio po­zvan na sa­sta­nak ko­ji je Ti­to sa­zvao na Bri­o­ni­ma. Na­zi­va kle­ve­tom to što se u ne­kim po­to­njim in­ter­vju­i­ma iz­no­si­lo da ni­je htio da do­đe. Ha­mo­vić je po­sli­je mno­go go­di­na po­no­vio da je pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju mo­bi­li­za­ci­ja bi­la eko­nom­ski štet­na, ali da se že­lje­lo is­ka­za­ti po­vje­re­nje Ame­ri­kan­ci­ma i su­ge­ri­sa­ti na­ša ugro­že­nost od Ru­sa, ali, isto­vre­me­no, da se de­mon­stri­ra i sprem­nost da se ze­mlja bra­ni. Od pro­vje­re­nih pri­ja­te­lja to­kom slu­žbe­ne po­sje­te de­le­ga­ci­je JNA Če­ho­slo­vač­koj 1968. go­di­ne do­bi­li su in­for­ma­ci­ju da se spre­ma in­va­zi­ja Var­šav­skog ugo­vo­ra na tu ze­mlju,ali da Ju­go­sla­vi­ja ne­će bi­ti na­pad­nu­ta.
Ti­to je bio oba­vi­je­šten o ozbilj­nim po­tre­si­ma unu­tar JNA na ko­ju je on bio osje­tljiv i re­a­go­vao je uvi­jek na isti na­čin ka­da osje­ti opa­snost. Na­kon krat­kog vre­me­na sa­zvan je skup naj­od­go­vor­ni­jih star­je­ši­na u Ar­mi­ji na ko­ji, u ime Ti­ta, do­la­zi pred­sjed­nik Vla­de Mi­tja Ri­bi­čić. Ri­bi­či­će­va ocje­na je bi­la pot­pu­no dru­ga­či­ja (od To­do­ro­vi­će­ve i sl.). Pred­sjed­nik vla­de ni­je po­ri­cao gre­šku u mo­bi­li­za­ci­ji, raz­vo­ju i gru­pi­sa­nju sna­ga, ali se ko­ri­sti pri­li­kom da otvo­ri pro­blem op­šte­na­rod­ne od­bra­ne i te­ri­to­ri­jal­ne voj­ske kao od­go­vor na agre­si­ju jed­nog ili dru­gog blo­ka. Ri­bi­čić ocje­nju­je da ni­je po­sto­ja­la zla na­mje­ra voj­nog vr­ha ili iz­da­ja ka­da su u pi­ta­nju ne­sprem­no­sti pre­ma mo­gu­ćoj opa­sno­sti od Var­šav­skog ugo­vo­ra. Na sku­pu su na­pad­nu­ti ‘’li­be­ra­li’’ da že­le da is­ko­ri­ste tre­nu­tak i na­met­nu se ze­mlji, a da upra­vo oni (To­do­ro­vić) svo­jim ne­u­mje­re­nim ocje­na­ma i po­na­ša­njem pro­vo­ci­ra­ju Ru­se da na­pad­nu. Ta­ko je unu­tar sa­me Ar­mi­je pri­li­ka da se učvr­sti po­bje­da li­be­ra­la Ti­to­vom in­ter­ven­ci­jom pre­tvo­re­na u nji­hov po­raz. Ad­mi­ral Ma­mu­la, svje­dok tih do­ga­đa­ja, na­vo­di da je od­la­skom Go­šnja­ka po­sto­ja­la re­al­na opa­snost od uvo­đe­nja ‘’li­be­ra­li­zma’’ ko­ji ni­je imao isto zna­če­nje u dru­štvu i voj­noj in­sti­tu­ci­ji. ‘’Uno­še­nje sa­mo­u­pra­vlja­nja u Ar­mi­ju na­i­šlo je na su­bjek­ti­van,ali još vi­še na objek­ti­van ot­por ar­mij­skog ustroj­stva i za­ko­ni­to­sti ko­je se ne mo­gu ama­ter­ski mi­je­nja­ti... Ni­je ve­ći­na ju­go­slo­ven­skog ar­mij­skog ka­dra bi­la kon­zer­va­tiv­na,te ne bi bi­la u sta­nju pri­hva­ti­ti sa­vre­me­ne kon­cep­te iz­grad­nje voj­ske. Jed­no­stav­no ni­je po­sto­jao iz­gra­đen kon­cept. Naj­ma­nje je u voj­sci mo­gu­će ru­ši­ti po­sto­je­će bez ja­snog i si­gur­nog no­vog. Ono što je bi­lo mo­gu­će, uči­nje­no je, pri­mi­ti­vi­zam i dril ustuk­nu­li su pred ra­zum­ni­jim po­gle­di­ma i re­še­nji­ma od­no­sa u Ar­mi­ji’’.
Pot­pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Ko­ča Po­po­vić bi­lje­ži u no­vem­bru 1968. ve­o­ma otvo­re­ne i kri­tič­ke raz­go­vo­re ko­je je imao sa Ti­tom. Iz njih se na­slu­ću­je ili po­tvr­đu­je da je Ti­to gra­dio svo­ju ne­pri­ko­sno­ve­nu po­zi­ci­ju, po­seb­no u pi­ta­nji­ma od­bra­ne i JNA. Pre­la­mao je stva­ri ka­ko je on mi­slio da je do­bro, ne pri­hva­ta­ju­ći kri­ti­ku ili žr­tvu­ju­ći dru­ge za svo­je gre­ške. Ko­ča bi­lje­ži ne­po­sto­ja­nje po­vje­re­nja pre­ma nje­mu, haj­ku Mi­ke Tri­pa­la i Vla­di­mi­ra Ba­ka­ri­ća po­sli­je Bri­on­ske sjed­ni­ce u sep­tem­bru 1968. da je ‘’zvu­čao an­ti­ti­tov­ski’’. U no­vem­bar­skim raz­go­vo­ri­ma sa Ti­tom op­tu­žio je li­de­ra da ne tr­pi iz­no­še­nje raz­li­či­tih mi­šlje­nja i da prak­tič­no se­bi da­je za pra­vo da od­lu­ču­je bez kon­sul­ta­ci­ja i uva­ža­va­nja sa­rad­ni­ka. ‘’Niz krup­nih sta­vo­va si pro­sto na­me­tao. U ne­ka pi­ta­nja ni­si do­zvo­lja­vao ni­ka­kvo ‘mi­je­ša­nje’, sa­mo­volj­no si ih za­dr­ža­vao za se­be. Re­zul­ta­ti su bi­li vr­lo ne­ga­tiv­ni. Uop­šte si se po­sta­vio u po­lo­žaj gdje si se­bi obez­bi­je­dio su­vi­še vla­sti... Je­si li se ikad upi­tao, raz­mi­šljao na osno­vu če­ga si po­kla­njao po­vje­re­nja jed­ni­ma, a od­u­zi­mao dru­gi­ma?’’
Ka­da je JNA u pi­ta­nju, bi­lje­ži: ‘’Ka­kav sam ja to bio p.(od) p.(red­sjed­nik) kad me ni­je­si po­zvao na ‘za­tvo­re­no’ re­ša­va­nje (s ge­ne­ra­li­ma) vojnih problema. Po­sli­je pr­vog ta­kvog slu­ča­ja upo­zo­rio sam te. Od­go­vo­rio si mi, iz­vi­nja­va­ju­ći se, da si za­bo­ra­vio. Ali me ni sle­de­ćeg pu­ta ni­je­si po­zvao’’. Za­mje­ra Ti­tu da je po­sli­je po­vrat­ka iz Mo­skve po­ni­štio ono o če­mu su se ra­ni­je, u de­cem­bru 1966, do­go­vo­ri­li o voj­sci na naj­kva­li­fi­ko­va­ni­jem sku­pu (‘’Tre­ti­rao si nas kao obič­ne pod­re­đe­ne či­nov­ni­ke’’). ‘’Tač­no je, pi­še Ko­ča, da mi je po­sli­je to­ga po­nu­đe­no da uđem u bi­ro. To je bi­lo par da­na po­sli­je ‘či­šće­nja’ u voj­sci, na li­ni­ji su­prot­noj od one o ko­joj smo se bi­li do­go­vo­ri­li... On­da je bi­la sjed­ni­ca SNO (Sa­vjet na­rod­ne od­bra­ne), po­sli­je če­ga sam u voj­sci pre­zen­ti­ran kao ‘de­fe­ti­sta’.’’
(NA­STA­VI­ĆE SE)