PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kad je pet­na­e­stog i na­red­nih da­na mje­se­ca mar­ta Pe­šta bi­la u na­ci­o­nal­nom za­no­su, kad su na sve stra­ne bi­le oka­če­ne na­ci­o­nal­ne za­sta­ve a lju­di bi­li oki­će­ni ko­kar­da­ma, ni ta­mo­šnji Sr­bi ni­je­su mi­ro­va­li. Oku­plje­ni u Te­ke­li­ja­nu­mu i Ma­ti­ci srp­skoj, naj­vi­đe­ni­ji me­đu nji­ma – Jo­van Đor­đe­vić, La­za Mar­ko­vić, za­tim Te­o­dor Pa­vlo­vić, Ja­ša Ig­nja­to­vić, Jo­van Su­bo­tić, Đor­đe Sto­ja­ko­vić i Isi­dor Ni­ko­lić – za­hva­će­ni re­vo­lu­ci­o­nar­nim ras­po­lo­že­njem, od­lu­či­li su da se ogla­se jed­nim na­ci­o­nal­nim pro­gra­mom. Pro­gram je na­pi­sao J. Ig­nja­to­vić, a do­pu­ni­li su ga i do­ra­di­li Đ. Sto­ja­ko­vić i I. Ni­ko­lić. On je na­pi­san u vi­du za­htje­va­nja i imao je ukup­no 17 „punk­to­va”, ka­ko ih je na­zi­vao Ig­nja­to­vić. Sr­bi su „punk­to­vi­ma” pri­zna­li ma­đa­r­sku na­rod­nost i „di­plo­ma­ti­če­sko do­sto­jan­stvo ma­đar­skog je­zi­ka u Un­ga­ri­ji”, ali su od Ma­đa­ra tra­ži­li da pri­zna­ju srp­sku na­rod­nost i pra­vo na upo­tre­bu srp­skog je­zi­ka u svo­jim na­rod­nim po­slo­vi­ma. „Punk­to­vi­ma” je tra­že­na slo­bo­da vje­ro­i­spo­vi­je­sti, slo­bod­no ure­đi­va­nje cr­kve i ko­ri­šće­nje cr­kve­nog je­zi­ka, re­dov­no po­pu­nja­va­nje upra­žnje­nih epar­hi­ja, uklju­či­va­nje svje­tov­nih li­ca u kon­zi­sto­ri­je, za­kon­sko utvr­đi­va­nje ma­na­stir­skih pra­va i po­sje­da, slo­bod­no otva­ra­nje i upra­vlja­nje ško­la­ma. Za­tra­že­no je da se Srp­ski na­rod­ni sa­bor sa­sta­je sva­ke go­di­ne, da nje­go­va za­sje­da­nja bu­du jav­na, a da svi sa­bor­ski za­htje­vi mo­gu da bu­du pod­ni­je­ti vla­da­ru, da se „vo­stoč­no ve­ro­i­spo­ve­da­ni­je” za­šti­ti od svih mo­gu­ćih na­pa­da, po­seb­no onih ko­ji su ti­ču uni­ja­će­nja, i da se od­u­ze­te cr­kve od na­ro­da „vo­stoč­nog ne­so­je­di­nje­nog ve­ro­i­spo­ve­da­ni­ja po­vra­te”. Je­dan od za­htje­va od­no­sio se na pra­vo da se na Srp­skom sa­bo­ru iza­be­ru vr­hov­ni škol­ski nad­zor­nik i asi­sten­ti na­rod­nih i škol­skih fon­do­va, ko­ji će upra­vlja­ti tim fon­do­vi­ma i fon­da­ci­ja­ma. Za ar­hi­e­pi­sko­pa i epi­sko­pe tra­že­no je da na Dr­žav­nom sa­bo­ru do­bi­ju do­stoj­no mje­sto i glas ko­ji im pri­pa­da „po re­du star­je­šin­stva či­na me­đu rim­skim ar­hi­e­pi­sko­pi­ma i epi­sko­pi­ma”. Is­tak­nut je za­htjev da Sr­bi, u skla­du sa čla­nom 10 za­ko­na iz 1792. go­di­ne, bu­du uklju­če­ni u naj­vi­še i vi­še or­ga­ne dr­žav­ne vla­sti i sud­stva, da Ki­kind­ski i Po­ti­ski di­strikt stek­nu svo­je po­sla­ni­ke u Ugar­skom sa­bo­ru, i da Voj­na gra­ni­ca, u cr­kve­nom, škol­skom, voj­nič­kom i po­li­tič­kom po­gle­du bu­de ure­đe­na „na osno­vu slo­bo­de i svo­je na­rod­no­sti”. Po­sled­njim punk­tom za­tra­že­no je da Sr­bi „vo­stoč­nog ve­ro­i­spo­ve­da­ni­ja”, u skla­du sa za­ko­ni­ma i svo­jim pri­vi­le­gi­ja­ma, bu­du oslo­bo­đe­ni pla­ća­nja de­set­ka ri­mo­ka­to­lič­kom sve­šten­stvu. Punk­ta­ci­je su za­vr­še­ne sle­de­ćim us­kli­kom: „Kra­lju vje­r­nost, ote­če­stvu sva­ku žer­tvu, a Ma­đa­ri­ma brat­sku lju­bov”.
Za­htje­va­nja pe­štan­skih Sr­ba, od­štam­pa­na u vi­du let­ka kao „Že­lje srp­skog na­ro­da”, srp­ska omla­di­na ra­za­sla­la je na raz­ne stra­ne gdje su ži­vje­li Sr­bi. Ona su pre­ve­de­na i na ma­đar­ski pa je od­lu­če­no da se do­sta­ve vla­da­ru, pa­la­ti­nu i pred­sjed­ni­ku ma­đar­ske vla­de Ba­ća­nji­ju. Za njih se br­zo sa­zna­lo i za­htje­vi su pri­hva­će­ni kao pr­vi pro­gram Sr­ba iz Mo­nar­hi­je. Iako u nji­ma ni­je bi­lo ni po­me­na o ne­koj po­seb­noj srp­skoj te­ri­to­ri­ji, o Voj­vo­di­ni, Voj­vo­do­vi­ni ili Voj­vod­stvu, iako su ona u tom po­gle­du, ka­ko svje­do­či Ja­ša Ig­nja­to­vić, bi­la ne­vi­na, iza­zva­la su sen­za­ci­ju „kod sa­mih Ma­đa­ra, i o nji­ma se po­če­lo go­vo­ri­ti”. Naj­go­re je bi­lo to što su že­lje srp­skog na­ro­da od ma­đar­ske vla­de pro­tu­ma­če­ne kao srp­ski se­pa­ra­ti­zam. Iako je baš u to vri­je­me u Pe­šti bi­lo i za­jed­nič­kih srp­sko-ma­đar­skih istu­pa, odu­še­vlje­nih go­vo­ra o jed­na­ko­sti i brat­stvu, sku­po­va na ko­ji­ma su se vi­jo­ri­le za­sta­ve i vi­dje­le broj­ne ko­kar­de, na ko­ji­ma se ču­lo i „Eljen” i „Ži­vio”, Sr­be je ma­đa­r­ska zva­nič­na stra­na osum­nji­či­la za se­pa­ra­ti­zam. To se de­si­lo i za­to što su na sa­mo­mom po­čet­ku re­vo­lu­ci­je, 25. mar­ta 1848, Be­o­grad i Za­greb u Pe­šti oci­je­nje­ni kao glav­na ža­ri­šta po­kre­ta, oda­kle je je­din­stvu ugar­ske dr­ža­ve i ma­đar­skom na­ro­du pri­je­ti­la naj­ve­ća opa­snost. Zna­čaj­no je i to da su ta­da Slo­ve­ni Mo­nar­hi­je oci­je­nje­ni kao glav­ni ne­pri­ja­te­lji ne sa­mo Ugar­ske već i di­na­sti­je, da su oni, na­vod­no, pri­sta­ja­li uz sta­ri – pre­ži­vje­li ap­so­lu­ti­stič­ki re­žim, pro­tiv ko­jeg su se bo­ri­li „na­pred­ni” Ma­đa­ri, a bra­ni­li ga „na­zad­ni” Sr­bi i Hr­va­ti. Zbog sve­ga to­ga ni­je slu­čaj­no ma­đar­ski mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Ber­ta­lan Se­me­re upo­zo­rio Jo­va­na Su­bo­ti­ća da ma­đar­ska vla­da ni­je u mo­guć­no­sti da po­je­di­nim Sr­bi­ma, ko­ji su uče­stvo­va­li u iz­ra­di srp­skih pe­štan­skih za­htje­va­nja, ga­ran­tu­je si­gur­nost pri­li­kom mo­gu­ćih iz­gre­da ma­đar­skih ma­sa. Za­to što je i ma­đar­ska štam­pa do­no­si­la vi­je­sti o srp­skom se­pa­ra­ti­zmu, gru­pa vi­đe­ni­jih Sr­ba, kao što su Te­o­dor Pa­vlo­vić, Đor­đe Stra­ti­mi­ro­vić, Jo­van Su­bo­tić, Isi­dor Ni­ko­lić i Pa­vle Tri­fu­nac, da­li su iz­ja­vu ma­đar­skom li­stu „Hir­lap”. Njo­me su iz­ra­zi­li lo­jal­nost Sr­ba ma­đar­skoj vla­di i dr­ža­vi, a od­ba­ci­li su sva­ku po­mi­sao o se­pa­ra­ti­zmu. U iz­ja­vi su na­gla­si­li da oče­ku­ju da za­ko­ni­te že­lje Sr­ba bu­du is­pu­nje­ne.
U sva­kom slu­ča­ju, vi­đe­ni­ji Sr­bi iz Pe­šte, me­đu ko­ji­ma po­seb­no Te­o­dor Pa­vlo­vić, na­sto­ja­li su da na­rod odr­že u mi­ru, da srp­ske za­htje­ve ostva­re le­gal­nim pu­tem, po­sred­stvom vla­da­ra, ma­đar­ske vla­de i ze­malj­skog sa­bo­ra. Že­lje­li su da iz­dej­stvu­ju sa­zi­va­nje Srp­skog na­rod­nog sa­bo­ra, na nje­mu da iz­ne­su sve svo­je za­htje­ve i pred­lo­ge i on­da da ih pod­ne­su na odo­bre­nje Dvo­ru i vla­di u Pe­šti. Upr­kos po­mir­lji­vom dr­ža­nju Sr­ba, pre­ma ocje­ni Jo­va­na Ha­dži­ća, ko­ji ni­je bio ne­sklon Ma­đa­ri­ma, s nji­ma se ni­je mo­gao po­sti­ći spo­ra­zum.
(NA­STA­VI­ĆE SE)