PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­ko je iz­gle­dao i u če­mu se sa­sto­jao na­rod­njač­ki pro­gram na kra­ju mje­se­ca mar­ta 1848. go­di­ne mo­že se vi­dje­ti po za­htje­va­nji­ma Rum­ske op­šti­ne. Na pr­vo mje­sto Ru­mlja­ni su is­ta­kli da se za­la­žu za je­din­stvo Tro­jed­ne kra­lje­vi­ne i či­ta­ve Sla­von­sko-hor­vat­ske kra­ji­ne na te­me­lju hr­vat­skih mu­ni­ci­pi­jal­nih pra­va. Tra­ži­li su da se u sve jav­ne po­slo­ve uve­de na­rod­ni, a da se iz upo­tre­be iz­ba­ci la­tin­ski je­zik; da se u svim ško­la­ma, u naj­vi­šim i naj­ni­žim, pred­me­ti pre­da­ju na­rod­nim je­zi­kom. Za­htje­va­li su da svi gr­bo­vi i sud­ski pe­ča­ti bu­du is­pi­sa­ni na­rod­nim je­zi­kom. Za na­ci­o­nal­nu za­sta­vu ozna­či­li su cr­ve­nu, bi­je­lu i pla­vu bo­ju, pa su za­htje­va­li da ona bu­de „na svim jav­nim zda­ni­ja­ma” is­tak­nu­ta. Da bi se oču­vao red, mir i si­gur­nost, iz­ja­sni­li su se za osni­va­nje na­rod­ne gar­de. Za­htje­va­li su da „vo­jin­stvo na­še” po­la­že za­kle­tvu „dr­ža­vi i usta­vu na­šem”, da se ni­kad iz­van otadž­bi­ne ne ša­lje, a da stra­ni voj­ni­ci iz ze­mlje bu­du uklo­nje­ni. Za­tra­že­na je slo­bo­da štam­pe, osni­va­nje po­seb­nog od Ugar­ske ne­za­vi­snog mi­ni­star­stva za Tro­jed­nu kra­lje­vi­nu i sva­ko­go­di­šnje sa­zi­va­nje na­rod­nog sa­bo­ra u Za­gre­bu, u ko­jem će bi­ti pred­stav­ni­ci či­ta­vog na­ro­da. Ru­mlja­ni su se iz­ja­sni­li za pot­pu­nu gra­đan­sku rav­no­prav­nost, za jed­na­kost u sno­še­nju te­re­ta, za jed­na­kost pred su­do­vi­ma, za uki­da­nje spa­hij­sko-po­da­nič­kih od­no­sa i za to da pra­vo­slav­ni i ri­mo­ka­to­lič­ki sve­šte­ni­ci „bu­du u upra­va­ma i u na­pla­ti jed­na­ki”. Na kra­ju je is­tak­nut za­htjev da se od spa­hi­lu­ka rum­skog odu­zmu krč­me, pi­va­ra, ka­sap­ni­ce i va­ša­ri i da se uz na­kna­du za do­sa­da­šnje ko­ri­šće­nje ustu­pe na­ro­du. Isto ta­ko, za­tra­že­no je da se dr­va­ri­na u spa­hij­skim šu­ma­ma vra­ti na­ro­du. Za­to što lu­te­ra­ni i kal­vi­ni po hr­vat­skim za­ko­ni­ma ni­je­su mo­gli da stek­nu gra­đan­sko pra­vo, Ru­mlja­ni su sma­tra­li da se to pra­vo ne mo­že da­ti ni Je­vre­ji­ma.
U ma­njoj mje­ri ne­go u No­vom Sa­du i gra­ni­čar­skim gra­do­vi­ma, re­vo­lu­ci­o­nar­no mar­tov­sko ta­la­sa­nje za­hva­ti­lo je i ba­nat­ske va­ro­ši, Ve­li­ki Beč­ke­rek i Vr­šac. U Vr­šcu su do­šla do iz­ra­ža­ja ne­sla­ga­nja iz­me­đu Sr­ba i Nje­ma­ca, ali i iz­me­đu onih Sr­ba, ko­ji su za­stu­pa­li na­ci­o­nal­nu i ma­đa­ro­fil­sku li­ni­ju.
Iz gra­do­va se re­vo­lu­ci­o­nar­ni ta­las pro­ši­rio na se­la ko­ja su se na­la­zi­la pod upra­vom žu­pa­ni­ja. Tu je po­kret do­bio iz­ra­zi­to antifeudalno-agrar­ni ka­rak­ter. Se­lja­ci su za­htje­va­li di­o­bu ze­mlje i oslo­bo­đe­nje od svih fe­u­dal­nih oba­ve­za. Nji­ho­vi is­tu­pi bi­li su upe­re­ni pro­tiv spa­hi­ja i ma­na­sti­ra kao fe­u­dal­nih po­sjed­ni­ka. Oni su sa­mo­volj­no pri­sva­ja­li ze­mlju fe­u­da­la­ca, uni­šta­va­li do­ku­men­ta o pri­pad­no­sti spa­hij­skih po­sje­da, od­bi­ja­li da pla­te fe­u­dal­ne da­žbi­ne, ru­ši­li i spa­lji­va­li ima­nja ve­le­po­sjed­ni­ka, za­po­si­je­da­li op­štin­ske zgra­de, pu­šta­li sto­ku na spa­hij­sko ze­mlji­šte. Se­lja­ci su tra­ži­li da se uki­nu pod­voz, oba­ve­zni ku­luk, aren­de na ri­bo­lov, po­vla­sti­ce pri­li­kom za­ku­pa ze­mlje, da se sma­nje raz­ne tak­se, sni­ze po­re­zi i uki­nu sva pra­va fe­u­da­la­ca,a da se us­po­sta­vi pra­ved­no sud­stvo, li­še­no mi­ta i ko­rup­ci­je. Za­htje­va­li su da se do­zvo­li slo­bod­na po­pa­ša, da sa­mi bi­ra­ju šu­ma­re i da po­jef­ti­ni so. Kao pro­du­že­ne ru­ke spa­hi­ja na uda­ru se­lja­ka na­šli su se i pred­stav­ni­ci lo­kal­nih vla­sti, bi­lje­žni­ci i se­o­ski kne­zo­vi, ko­ji su na­sil­no smje­nji­va­ni, a ne­gdje, kao u Vog­nju, za­pa­lje­ne su im i ku­će. Od­luč­ni da se oslo­bo­de svih fe­u­dal­nih ste­ga, vo­đi po­bu­nje­nih se­lja­ka su is­ti­ca­li da spa­hi­ja vi­še ne­ma, da su šu­me i pu­sta­re za­jed­nič­ka svo­ji­na se­lja­ka i da vlast vi­še ne tre­ba slu­ša­ti i pri­zna­va­ti. U ne­ka srem­ska mje­sta, u ko­ji­ma je po­kret se­lja­ka po­pri­mio oso­bi­ne agrar­ne re­vo­lu­ci­je, žu­pa­ni­ja je po­sla­la voj­sku, ko­ja je za­po­sje­la se­la, po­hap­si­la pred­vod­ni­ke po­bu­ne, raz­o­ru­ža­la se­lja­ke i ta­ko us­po­sta­vi­la red. Ne­mi­ri su iz­bi­li i na po­sje­du Kar­lo­vač­ke mi­tro­po­li­je u Da­lju i na ima­nji­ma fru­ško­gor­skih ma­na­sti­ra. Da bi pri­mi­rio se­lja­ke, mi­tro­po­lit Ra­ja­čić je za­mo­lio nad­voj­vo­du Ste­fa­na, ugar­skog pa­la­ti­na, da žu­pa­ni­ja po­ša­lje voj­sku. Ova se oda­zva­la tom po­zi­vu, pa su mno­gi se­lja­ci bi­li za­tvo­re­ni, iz­ve­de­ni na sud i osu­đe­ni na za­tvor­ske ka­zne.
Po­sli­je gra­do­va Voj­ne gra­ni­ce ko­ji su bi­li za­hva­će­ni re­vo­lu­ci­jom ona se pro­ši­ri­la i po gra­ni­čar­skim se­li­ma. Zbog to­ga što je u Gra­ni­ci vla­dao si­stem prislnog za­dru­žnog ži­vo­ta i što je u njoj bi­la us­po­sta­vlje­na ne­mi­lo­srd­na voj­nič­ka di­sci­pli­na, što su gra­ni­ča­ri bi­li pri­mo­ra­va­ni na te­žak ku­luk, što je u toj obla­sti bi­la ve­o­ma raz­vi­je­na ko­rup­ci­ja, ne­za­do­volj­stvo je is­po­lja­va­no na po­se­ban na­čin. U mno­gim mje­sti­ma gra­ni­ča­ri su kra­jem mar­ta i to­kom apri­la odr­ža­va­li skup­šti­ne na ko­ji­ma su is­ti­ca­li svo­je za­htje­ve. Tra­ži­li su da se u Gra­ni­ci uve­de ci­vil­na upra­va; da gra­ni­ča­ri ima­ju pra­vo da bi­ra­ju na­rod­nu vlast; da mo­gu da obra­zu­ju na­rod­nu voj­sku; da stek­nu vla­snič­ko pra­vo na ze­mlju ko­ju su ko­ri­sti­li; da se uki­ne voj­no-fe­u­dal­ni si­stem i ra­bo­ta; da se do­zvo­li di­o­ba kuć­nih za­dru­ga i da se one uki­nu; da se uki­nu op­štin­ski ma­ga­ci­ni; da se do­zvo­li slo­bod­no ba­vlje­nje tr­go­vi­nom i za­na­ti­ma i da se sni­zi ci­je­na so­li. (NA­STA­VI­ĆE SE)