PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


A onaj zem­ni za­vjet­ni gru­men ozna­či­la bi­ja­še u za­vr­šnom ka­tre­nu pje­sme „Sre­ća”: „U pe­de­set le­ta sa­mo jed­nom bi­va, / Mla­da i bo­ga­ta i mno­go vo­lje­na / A sa­mo uz­di­še, ni­kad se ne sme­je!/ Osmeh što joj kat­kad pre­ko li­ca pre­đe. / To je nje­no sun­ce – nje­no gro­blje da ogre­je”.
Osim ne­pre­kid­nog stva­ra­lač­kog ra­da, Je­le­na Di­mi­tri­je­vić bi­la je naj­mla­đa uprav­ni­ca Po­du­žni­ce Žen­skog dru­štva u Ni­šu, član upra­ve Ko­la srp­skih se­sta­ra, a za vri­je­me Bal­kan­skog ra­ta bi­la je i bol­ni­čar­ka.
U Pr­vom svjet­skom ra­tu na fron­tu gi­ne i njen muž.
Iako se ba­vi­la pro­ble­mi­ma eman­ci­pa­ci­je že­na, ona ni­je bi­la va­tre­na fe­mi­nist­ki­nja kao što su to bi­le že­ne na Za­pa­du. Nje­no in­te­re­so­va­nje za sud­bin­ski udes ta­da­šnjih že­na pro­is­te­klo je i iz in­te­re­so­va­nja za po­lo­žaj i ži­vot Tur­ki­nja u ta­da­šnjem Ni­šu, ali i sa broj­nih pu­to­va­nja u Ame­ri­ku, Azi­ju, Afri­ku, Mi­sir, Ja­pan, In­di­ju... u ze­mlje gde je vi­dje­la i shva­ti­la ka­ko ži­ve že­ne u tim ze­mlja­ma. Upo­re­đu­ju­ći na­či­ne ži­vo­ta že­na u stra­nim ze­mlja­ma sa ži­vo­tom na­ših že­na, Je­le­na je stra­stve­no opi­si­va­la svje­to­ve u ko­ji­ma že­na sa­mom so­bom, svo­jom pri­ro­dom pred­sta­vlja su­per­i­o­ran is­ku­stve­ni svi­jet kao i mo­del po­na­ša­nja ko­ji se oti­ma iz na­met­nu­te po­tla­če­ne po­zi­ci­je. Mo­žda je i ta­kav njen stav do­pri­nio da u ti­pič­no mu­škom svi­je­tu (a ko­ji se ra­di­kal­ni­je ni­je pro­mi­je­nio ni da­nas), ona bu­de skraj­nu­ta sa vi­dlji­ve knji­žev­ne sce­ne.
Otu­da su i nje­ne naj­za­ni­mlji­vi­je pu­to­pi­sne knji­ge iz ze­ma­lja ko­je je ob­i­šla. Ova svjet­ska put­ni­ca osta­vi­la je in­te­re­sant­na svje­do­čan­stva i u pu­to­pi­snoj knji­zi „Se­dam mo­ra i tri oke­a­na” i „Pu­tem oko sve­ta”, knji­zi ko­ja je ob­ja­vlje­na go­di­nu da­na pri­je po­čet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta, kao i u pu­to­pi­si­ma „Pi­sma iz So­lu­na”, ali i „Sa­ra­jev­ske pe­sme”, „Pe­sme”, „Đul Ma­ri­ki­na pri­ka­žnja” (pri­po­vjet­ke).
U ru­ko­pi­su su osta­la neo­bja­vlje­na dje­la: „Mel­po­me­na“ (auto­bi­o­graf­ski ro­man), „Za­pi­si o Grč­koj”, „Pod ne­bom več­no pla­vim” (po­e­zi­ja).
Nje­na pje­sma „Spro­vod” ne­iz­o­stav­no bi mo­ra­la da se na­đe u svim an­to­lo­gi­ja­ma ro­do­lju­bi­vog pje­sni­štva. Iako je pro­pu­to­va­la svi­jet uz­duž i po­pri­je­ko, ona je u ovoj pje­smi is­pi­sa­la tra­gi­ku maj­ke, tra­gi­ku ne­do­ra­slih po­to­ma­ka, tra­gi­ku ze­mlje srp­ske, či­ji naj­bo­lji si­no­vi u bor­bi za slo­bo­du – po­sta­ju ka­me­ni bi­lje­zi:
„Olov­kom ne­ve­što, ru­kom ka­kvog dru­ga, / Na krst su ime­na za­pi­sa­na nji­na; / Sa te je pro­sto­te sil­na na­ša tu­ga, / U toj je pro­sto­ti na­ša ve­li­či­na. / O sve­tla ime­na sa kr­sta­ča be­li / Onih što su sve­tom ime nam pro­ne­li! / /I dok spro­vod ide s ti­ši­nom to­li­kom, / Is­pra­ćen su­za­ma ogru­be­lih že­na, / Ta­mo pod Rud­ni­kom i pod Ko­pa­o­ni­kom / Že­na če­ka mu­ža, se­stra bra­ta nje­na, / Če­ti­ri se maj­ke pred iko­nom mo­le / Za si­no­ve svo­je, za svo­je so­ko­le. /// Če­ti­ri sin­či­ća ne­ja­ka kraj sta­da, / Za­me­nju­juć oca sva­ki s tu­gom gle­da / Ta­mo za pla­ni­nu, gde sun­ce za­pa­da, / Sva­ki svo­ga oca sa če­žnjom iz­gle­da – / Dok na tu­žni spro­vod ovaj ki­ša li­je, / I dok tru­ba tru­bi, tu­žno do­boš bi­je.”
Sva tri za­vi­čaj­na gra­da: Kru­še­vac – u ko­me je ro­đe­na, Alek­si­nac – gdje je u ra­noj mla­do­sti bo­ra­vi­la i Niš – u ko­me je sa­zna­va­la sud­bi­nu ori­jen­tal­ne že­ne, da­ro­va­li su joj po uli­cu .
Uli­ca s ime­nom Je­le­ne Di­mi­tri­je­vić.
Uli­ca one ko­ja ko­ja nas ele­gič­nim Mel­po­me­ni­nim gla­som, sa ma­skom put­ni­ce u jed­noj, a bo­de­žom u dru­goj ru­ci i br­šlja­nom oko gla­ve, pri­zi­va u ta­ko nam svoj­stve­nom (sa­mo)za­bo­ra­vu. KRAJ