PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Pa­stir­ski psi ima­li su pro­ble­ma sa ka­mi­o­ni­ma. Ka­mi­o­ni su, na­i­me, uni­je­li pra­vu uz­bu­nu me­đu pse ko­ji su za­jed­no sa pa­sti­ri­ma ču­va­li ov­ce. Ka­mi­o­ni su pse oči­gled­no iz­ne­na­di­li. Psi su mi­sli­li da im se u nji­ho­vom ata­ru po­ja­vio još je­dan ne­pri­ja­telj i ne­pri­ja­telj nji­ho­vog sta­da. Na njih su po­če­li ki­di­sa­ti. Ni­je­su pod­no­si­li ni nji­hov zvuk ni nji­ho­ve mi­ri­se. Sma­tra­li su da su do­šla i to pra­vo u nji­ho­vu pla­ni­nu, ne­ka stvo­re­nja, ko­ja su na­u­mi­la da uči­ne stra­šna ne­dje­la. Ne­ki su psi po­mi­sli­li da su to fak­tič­ki vu­ko­vi, sa­mo što su se pre­svu­kli u dru­gu ko­žu. Ta­kvi su bru­ja­nje ka­mi­o­na do­ži­vlja­va­li kao re­ža­nje vu­ko­va, zvuk si­re­ne kao za­vi­ja­nje, a osje­ća­li su od­vrat­nost pre­ma naf­ti i ben­zi­nu isto ona­ko kao i pre­ma za­da­hu vu­ko­va. Psi su pa­nič­no la­ja­li na ka­mi­o­ne. Čak su i tr­ča­li za nji­ma i to du­go i bez­gla­vo. Vje­ro­vat­no su mi­sli­li da ka­mi­o­ni bje­že od njih. Si­gur­no su u to­me uži­va­li jer ni­je ma­la ša­la da od nji­ho­vog la­ja­nja i če­lju­sti bje­ži je­dan džin kao što je ka­mi­on. Ne­ki su, pak, bi­li to­li­ko upor­ni da su do iz­ne­mo­glo­sti ju­ri­li za ka­mi­o­ni­ma. De­ša­va­lo se da se po­ne­ki spe­tlja iz­me­đu toč­ko­va i ta­ko za­va­zda za­vr­ši svoj pse­ći ži­vot. Na­rav­no, oni psi ko­ji su mi­sli­li da ka­mi­o­ni bje­že od njih, tre­ti­ra­ni su kao ne­zna­ve­ni, ka’ mno­go glu­pa­vi. Šo­fe­ri ni­je­su pri­da­va­li mno­go zna­ča­ja psi­ma u nji­ho­vim bez­gla­vim na­sr­ta­ji­ma. No, ni­je ni bi­lo pri­jat­no što su pa­ščad do iz­ne­mo­glo­sti la­ja­la. To je bio znak da se psi ne mo­gu po­mi­ri­ti sa ka­mi­o­ni­ma i da ih sma­tra­ju ne­po­želj­nim go­sti­ma. Vre­me­nom su se po­če­la na­vi­ka­va­ti na ka­mi­o­ne sva ži­va stvo­re­nja. Ko­nji su sko­ro na­vi­kli na ka­mi­on­sko bru­ja­nje. Če­sto su pa­sli oko ce­ste (dža­de). Nji­ho­va po­ja­va ih ni­je mno­go uz­bu­đi­va­la kao što je to bi­lo u po­čet­ku. U slu­ča­ju na­i­la­ska ka­mi­o­na, ne­ki bi sa­mo pre­sta­li da pa­su i po­di­gli gla­ve. Bi­lo je i onih ko­ji se na ka­mi­o­ne ni­je­su oba­zi­ra­li. Mno­gi psi su pre­sta­li da su­lu­do tr­če za ka­mi­o­ni­ma. I oni su se na­vi­ka­va­li na ka­mi­on­sku bu­ku i ka­mi­on­sko „špar­ta­nje” sre­di­nom Ko­ri­ta. Be­ljov Du­jov se pot­pu­no na­vi­kao. Ni­je imao abe­ra kad su po­red nje­ga pro­la­zi­li ka­mi­o­ni. Čak se či­ni­lo da ih je pre­zi­rao.
I bu­lju­ci ova­ca su se na­vi­ka­va­li. Ov­ce su sve mir­ni­je pa­sle po­red dža­de, upr­kos jur­nja­vi ka­mi­o­na. Isti­na, uvi­jek je po­sto­ja­la po­ne­ka ko­joj je sme­ta­la ka­mi­on­ska bu­ka.
Pa­sti­ri su se, ta­ko­đe, na­vi­ka­va­li na dža­du. Pa­nič­no po­na­ša­nje pri­li­kom po­ja­ve če­tvo­ro­toč­ka­ša sve je vi­še ne­sta­ja­lo. Ne sa­mo što su bi­li mir­ni­ji i sta­lo­že­ni­ji, već su na­sto­ja­li da če­šće od­la­ze na pa­šu duž dža­de. To su prav­da­li iz­go­vo­rom da je po­red dža­de tra­va pi­to­mi­ja i da da­je vi­še va­re­ni­ke. No, i po­red to­ga, čo­ba­ni su po­če­li vo­lje­ti dža­du zbog to­ga što su tu mo­gli na­ći vi­še sa­go­vor­ni­ka, vi­še put­ni­ka na­mjer­ni­ka, vi­še ka­mi­o­na, od­no­sno šo­fe­ra. Po­ste­pe­no su za­vo­lje­li si­re­nu ka­mi­o­na kao šo­fer­ski po­zdrav. Na zvuk si­re­ne, čo­ban bi di­gao ru­ku u znak za­do­volj­stva što ga je po­zdra­vio šo­fer, što mu na taj na­čin iz­ra­ža­va čast i po­čast. Po to­me je bio po­znat Dra­go­je Jo­ka­šev. On je sva­ko ju­tro, to zna­či do po­pa­ske, ču­vao ov­ce po­red dža­de. Svi su ga šo­fe­ri pre­po­zna­va­li. Po­če­li su da za­u­sta­vlja­ju ka­mi­on u pro­la­zu po­kraj nje­ga. Čak su se sa njim i du­že raz­go­va­ra­li. Tu su se skla­pa­la i pri­ja­telj­stva. Ta­ko se de­ša­va­lo da Dra­go­je po­zi­va šo­fe­ra na jar­dum, a po­ne­kad i na pe­če­nu jag­nje­ti­nu. Šo­fer je za­uz­vrat pra­vio Dra­go­ju i nje­go­voj po­ro­di­ci uslu­ge ko­je su se od­no­si­le na vo­žnju če­lja­di ili, pak ne­kog te­re­ta. Jed­nom pri­li­kom mu je šo­fer po­ve­zao pet gr­la sto­ke na Pa­zar. To mu je Dra­go­je za­va­zda za­pam­tio. Dra­go­je je na sav glas obra­zla­gao da ne­ma bo­ljeg šo­fe­ra od Pe­še me­đu šo­fe­ri­ma ko­ji kroz Ko­ri­ta pro­la­ze. Čak se jed­nom i po­sva­đao sa čo­ba­nom ko­ji je druk­či­je mi­slio, ko­ji je is­ti­cao i hva­lio dru­gog šo­fe­ra.
Iako su se u po­čet­ku pa­sti­ri­ce sti­dje­le i za­zi­ra­le od ka­mi­o­na, od­nod­no nji­ho­vih šo­fe­ra, ipak su se i one po­ste­pe­no pri­pi­to­mlja­va­le. I nji­ma je po­sta­ja­lo omi­lje­no pa­si­šte ko­je se pro­sti­ra­lo duž dža­de. I one su sve vi­še vo­lje­le da ču­va­ju po­red dža­de i da ta­ko even­tu­al­no na­đu po ne­ku sim­pa­ti­ju. Šo­fe­ri su po­seb­no vo­lje­li da si­re­nom po­zdra­ve pa­sti­ri­ce. Če­sto su uspo­ra­va­li ka­mi­on kad na­i­đu na pa­sti­ri­cu. Ne­ki su, pak i za­u­sta­vlja­li ka­mi­on pi­ta­ju­ći čo­ba­ni­cu: „Je­su li ti ov­ce na bro­ju?” ili „Ne­moj da i’ po­gu­biš!” To su, na­rav­no bi­la oči­gled­na udva­ra­nja, ko­ja su pa­sti­ri­ce pri­hva­ta­le. Ri­ječ je o udva­ra­nju na od­sto­ja­nju, u pro­la­zu.
Čo­ba­ni­ca Ma­ra je odva­ja­la lje­po­tom u od­no­su na osta­le čo­ba­ni­ce. I za­i­sta je bi­la li­je­pa da ljep­ša ne mo­že bi­ti. Ne sa­mo što je bi­la li­je­pa, već je bi­la ne­ka­ko umi­lja­ta i lju­bo­pi­tlji­va. Čo­ba­ni su joj pje­va­li:

„O, Ma­ro, Ma­ro,
Mo­je jag­nje ma­lo
Va­zda mi te vi­đet mi­lo
O, Ma­ro, bi­je­la vi­lo”

Ma­ra je sve če­šće ču­va­la ov­ce po­red dža­de. Svi su šo­fe­ri pri­mi­je­ti­li nje­nu lje­po­tu. Svi do jed­nog su je po­zdra­vlja­li svir­kom si­re­ne. Njoj je, na­rav­no, to go­di­lo. Obič­no je ple­la dok je ču­va­la ov­ce. Kad bi na­i­šao ka­mi­on, ona bi za­sta­la sa ple­ti­vom i di­za­la gla­vu i ci­je­lu fi­gu­ru kao da je htje­la da is­tak­ne svo­ju lje­po­tu. Do­sta je šo­fe­ra za­u­sta­vlja­lo svo­je ka­mi­o­ne da bi po­raz­go­va­ra­li, od­no­sno da bi se udva­ra­li Ma­ri. Ma­ra je vo­lje­la udva­ra­nja, ali ni­je ula­zi­la u du­že i du­blje raz­go­vo­re. No, i njoj je za­pao za oko po­moć­nik šo­fe­ra Pe­ša. Po­moć­nik šo­fe­ra Pe­ša se od­mah za­co­pao u Ma­ru. Sva­ki tre­nu­tak je ko­ri­stio da se sa njom sa­sta­ne. Čak bi kod nje ostao, dok bi nje­gov šo­fer oti­šao u šu­mu i uto­va­rao ka­mi­on dr­va. Po­moć­nik je pro­vo­dio vri­je­me u raz­go­vo­ru sa Ma­rom. Sve dok bi se nje­gov šo­fer vra­tio iz šu­me. To je do­sta du­go tra­ja­lo. To su pri­mi­je­ti­li i svi osta­li pa­sti­ri. Pje­sma je to po­tvr­đi­va­la:

„Ču­va ov­ce po­red dža­de
I šo­fe­re bro­jit sta­de
Se­dam osam pre­bro­ji­la
De­ve­to­ga usta­vi­la
I sr­ce mu po­klo­ni­la”

I ta­ko je Ma­ra ču­va­la ov­ce po­red dža­de i bez pre­du­ška. Jed­no­ga da­na svi pa­sti­ri su pri­mi­je­ti­li da Ma­re ne­ma i da nje­no sta­do ču­va dru­gi pa­stir. Ubr­zo se po Ko­ri­ti­ma pro­ču­lo da se Ma­ra uda­la u gra­du i da je za­va­zda osta­vi­la svo­je sta­do. Pa­sti­ri, a na­ro­či­to oni ko­ji su se pri­pre­ma­li za že­nid­bu, ni­je­su mo­gli za­bo­ra­vi­ti Ma­ru. Lju­ti­li su se na ka­mi­o­ne. I Ko­rit­ska pa­si­šta su se lju­ti­la na ka­mi­o­ne. Sma­tra­li su ih kriv­ci­ma što su im „ubra­li” naj­ljep­ši i naj­mi­ri­sni­ji pla­nin­ski cvi­jet, što su im ote­li ukras ko­ji je pli­je­nio sva ži­va stvo­re­nja.
(Na­sta­vi­će se)