PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Upo­re­do su ču­va­li sta­da. Uvi­jek je­dan po­red dru­gog, a ni­kad ih ni­je­su mi­je­ša­li. Sma­tra­li su da ne va­lja mi­je­ša­ti sta­da jer se mo­že do­go­di­ti da im se bi­lje­zi ne slo­že (po­go­de), pa on­da mo­gu na­sta­ti ne­že­lje­ni is­ho­di. Osim to­ga, te­ško je sta­do sva­ko­dnev­no od­lu­či­va­ti (odva­ja­ti) i po­no­vo mi­je­ša­ti. U tim si­tu­a­ci­ja­ma ov­ce se „zbu­nju­ju” i sla­bi­je pa­su.
Ko­ri­sti­li su sva­ku pri­li­ku da za­jed­no po­sje­de, da po­pu­še po ci­gar du­va­na i da po­raz­go­va­ra­ju o svim mo­gu­ćim te­ma­ma i pro­ble­mi­ma. U mno­go če­mu su se sla­ga­li, na­la­zi­li za­jed­nič­ki je­zik. Sla­ga­li su se o čo­ban­stvu, o brat­stve­nič­kim pa­so­vi­ma i nji­ho­vim pod­vi­zi­ma, o se­o­skim pri­li­ka­ma i ne­pri­li­ka­ma, o mla­de­ži, o lje­po­ti Mi­li­ce čo­ba­ni­ce, o pro­la­zno­sti lje­po­te i ne­pro­la­zno­sti ča­sti i obra­za, o stvo­ri­te­lji­ma ze­mlje i lju­di na njoj, o pro­ri­ca­nju bu­duć­no­sti, pro­ri­ca­nju zle i do­bre go­di­ne. No, kad bi se do­ta­kli po­li­ti­ke, po­li­tič­kih de­ša­va­nja u svi­je­tu, na­sta­ja­le su te­ško­će. Ta­da je i jed­nom i dru­gom za­pi­nja­lo u gr­lu. Ži­le su im iska­ka­le na če­lu, a obo­dom usa­na se re­si­la plju­vač­ka. Po­seb­no je bi­lo „gu­sto” kad su ras­pra­vlja­li o Ru­si­ji i Ame­ri­ci, o nji­ho­vim sna­ga­ma i mo­ći­ma. Žuč­no su se pre­pi­ra­li u do­ka­zi­va­nju ko­ja od po­me­nu­tih si­la ima bo­lje oruž­je i ko­ja bi po­bi­je­di­la u slu­ča­ju even­tu­al­nog su­da­ra. Je­dan je ve­li­čao ru­sku moć i oruž­je, a dru­gi je is­ti­cao Ame­ri­ku i nje­nu si­li­nu.
Jed­nog da­na su se po­seb­no „za­ka­či­li” o po­me­nu­toj te­mi. Pre­pir­ka je du­go, ve­o­ma du­go, tra­ja­la. Ru­ski na­vi­jač je upor­no do­ka­zi­vao o sve­mo­ći ru­skih ra­ke­ta. Do­ka­zi­vao se da mo­gu uni­šti­ti sva­ku me­tu na ze­malj­skom ša­ru. Nji­ho­ve ra­ke­te mo­gu već u va­zdu­hu, u vi­sin­skim vi­si­na­ma, ras­pr­snu­ti pro­tiv­nič­ku ra­ke­tu kao mje­hur od sa­pu­ni­ce. „Ame­ri­ak­nci, moj ja­do, drh­te od go­log stra­ha kad im se po­me­nu ru­ske ra­ke­te”, za­pje­nu­ša­no je go­vo­rio va­tre­ni pri­sta­li­ca Ba­ću­ške. Ni ame­rič­ki pri­sta­li­ca mu ni­je osta­jao du­žan. „Ja sam či­tao u `Ilustrovanoj` da Ame­ri­kan­ci ima­ju avi­o­ne ko­ji su ne­vi­dlji­vi. Mo­gu sve is­pod se­be uni­šti­ti, a da ih ni­ko ne pri­mi­je­ti. Ne­pri­ja­telj ne zna oda­kle mu pu­ca i što se sa njim de­ša­va. Ni­ko im na svi­je­tu ni­je ra­van. Oni pre­zi­ru ru­ske ra­ke­te. To su za njih dje­či­je igrač­ke”. Sve je ovo ame­rič­ki pri­sta­li­ca iz­go­vo­rio sa su­per­i­or­no­šću i ni­po­da­šta­va­njem. I ta­ko su me­đu­sob­no „bum­ba­li” i „dan­ga­li” da su se pot­pu­no za­bo­ra­vi­li. Za­bo­ra­vi­li su i na svo­ja sta­da. Kad su se na ča­sak „otri­je­zni­li”, po­gle­da­li su oko se­be i pri­mi­je­ti­li da od ova­ca ni tra­ga, ni gla­sa. Sa­mo oni zna­ju ka­ko su na­šli i sa­bra­li svo­je sta­do. Po­tro­ši­li su mno­go ži­va­ca i pro­li­li mno­go zno­ja.
Sju­tra­dan su se po­no­vo sa­sta­li i po­no­vo „za­ka­či­li”. Pre­pir­ka je če­sto pre­la­zi­la u sva­đu. Ni­ko ni­je po­pu­štao i ni­ko ni­je pri­zna­vao ar­gu­men­te onog dru­gog. Če­sto su ma­ha­li pru­te­vi­ma u znak pri­jet­nje. Za­mo­zo­li­li su od žuč­ne sva­đe i pre­pir­ke. To­li­ko su se „za­gri­za­li” da se či­ni­lo da rje­ša­va­ju pi­ta­nje ži­vo­ta i smr­ti. Od­jed­nom se ru­ski za­lju­blje­nik trg­nu i bez pre­du­ška pred­lo­ži: „Da se zdo­go­vo­ri­mo i da naj­zad ri­je­ši­mo naš spor. Da po­bi­je­mo ov­no­ve. Moj će ovan bi­ti `Rus`, a tvoj `Amerikanac`. A ako moj ovan po­bi­je­di, Ru­si su ja­či od Ame­ri­ka­na­ca, a ako tvoj po­bi­je­di, Ame­ri­kan­ci su ja­či od Ru­sa. Po­sli­je to­ga ni­ko ne smi­je o ovo­me ni zuc­nut. Pri­zna­nje tre­ba da bu­de za va­zda i va­vi­jek”. Ame­rič­ki pri­vr­že­nik obje­ruč­ke pri­hva­ti pred­log svog ri­va­la.
Do­go­vo­ri­li su se o da­tu­mu i mje­stu bor­be. Da­tum je bio 13. jul, a mje­sto Po­do­vi iza Ku­no­re. Po­do­vi iza Ku­no­re su bi­li po­god­ni za ov­nov­sku bor­bu. Po­do­vi su do­volj­no pro­stra­ni za za­go­ne ov­no­va, što je uslov da se ov­no­vi ju­nač­ki i po­šte­no po­bi­ju.
U me­đu­vre­me­nu su i je­dan i dru­gi pa­stir stra­ho­va­li. Po ci­je­lu noć su sni­je­va­li bor­bu iz­me­đu ov­no­va. Sno­vi su im bi­li te­ški i pre­te­ški. Po­sli­je ta­kvih sno­va, bi­li su umor­ni i zlo­volj­ni. Ni­ko­me ni­je­su go­vo­ri­li o ugo­vo­re­noj bor­bi. Bo­ja­li su se da ih ka­tu­na­ri ne dig­nu na sprd­nju. Isti­na, i jed­noj i dru­goj do­ma­ći­ci je po­na­ša­nje nji­ho­vih pa­sti­ra bi­lo sum­nji­vo. Pri­mi­je­ti­li su, na­i­me, da pa­sti­ri kri­šom da­ju ži­to ov­no­vi­ma. Ka­sni­je su sa­zna­li da su to či­ni­li da bi što bo­lje pri­pre­mi­li svo­je ov­no­ve za bor­bu.
Osva­nuo je dan za­ka­za­ne bor­be. Sve se od­vi­ja­lo po do­go­vo­ru. Po­če­la je do ta­da ne­vi­đe­na bor­ba. Za­go­ni­li su se ci­je­lom du­ži­nom Po­do­va iza Ku­no­re da bi za­da­li pro­tiv­ni­ku što ja­či uda­rac. Ki­di­sao ovan „Rus” na ov­na „Ame­ri­kan­ca”. Či­ni­lo se da su ov­no­vi zna­li da rje­ša­va­ju pi­ta­nje pre­sti­ža ve­li­kih si­la. „Na­mje­ri se ju­nak na ju­na­ka, De­li Mu­sa na Kra­lje­vić Mar­ka”. Mu­sa je u ovom slu­ča­ju bio Ame­ri­ka­nac, a Kra­lje­vić Mar­ko Rus.
Že­šćeg ob­ra­ču­na ni­je bi­lo. Pra­sak ro­go­va se mo­gao ču­ti čak iza Pro­kle­ti­ja. Bor­ba je bi­la du­ga kao zla go­di­na. Umo­ri­la je i ov­no­ve i nji­ho­ve pa­sti­re. Sa­svim iz­ne­na­da je „Ame­ri­ka­nac” za­vr­tio gla­vom i po­bje­gao sa po­pri­šta. „Rus” ga je su­sti­gao i omr­kao na oči­gled bu­lju­ka i oba pa­sti­ra. Po­ra­že­ni su sra­me­žlji­vo po­gnu­li gla­ve i ti­me pri­zna­li po­raz.
KRAJ