PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­zna­ti be­o­grad­ski i srp­ski no­vi­nar i pi­sac Ra­do­van Po­po­vić, du­go­go­di­šnji ured­nik kul­tur­nog do­dat­ka „Po­li­ti­ke”, bri­ljant­no i, za­si­gur­no, ne­po­no­vlji­vo, is­pi­sao je mno­ge za­ni­mlji­ve knji­žev­ne bi­o­gra­fi­je na­ših vo­de­ćih pi­sa­ca. Zna­čaj­no mje­sto me­đu nji­ma za­u­zi­ma i ona ko­ja se od­no­si na po­zna­tog srp­skog no­vi­na­ra, pje­sni­ka i pri­po­vje­da­ča, mo­žda po­ma­lo i za­bo­ra­vlje­nog – Velj­ka Pe­tro­vi­ća, na­zi­va­nog i „pje­sni­kom rav­ni­ce”. Nje­gov ži­vot i stva­ra­la­štvo, Po­po­vić je pred­sta­vio u knji­zi „Voć­ka na dru­mu”. Kao i osta­le mno­go­broj­ne Po­po­vi­će­ve knji­ge te vr­ste, i ovu knji­gu iz­dao je be­o­grad­ski „Slu­žbe­ni gla­snik”, a mi će­mo iz nje, uz auto­ro­vu sa­gla­snost i odo­bre­nje iz­da­va­ča, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, pre­ni­je­ti naj­zna­čaj­ni­je de­ta­lje. Si­gur­no, i ne­ke ko­ji do sa­da ni­je­su bi­li po­zna­ti ši­roj či­ta­lač­koj pu­bli­ci.
Dva­de­set i tre­ćeg ja­nu­ar­skog da­na 1884. go­di­ne (po Gre­go­ri­jan­skom ka­len­da­ru 4. fe­bru­a­ra – u 19. vi­je­ku raz­li­ka iz­me­đu sta­rog i no­vog ka­len­da­ra bi­la je 12 da­na), u Ve­li­ko­cr­kve­noj uli­ci u Som­bo­ru, ka­ti­he­ti Đor­đu Pe­tro­vi­ću ro­dio se sin Velj­ko, po­to­nji pje­snik, pri­po­vje­dač, isto­ri­čar umjet­no­sti i no­vi­nar. Dva da­na ka­sni­je ma­log Velj­ka je, u ov­da­šnjem Sve­to­đur­đev­skom hra­mu, kr­stio som­bor­ski pro­ta Lju­bo­mir Ku­pu­sa­re­vić, a ku­mo­vao mu je Lju­bo­mir, sin som­bor­skog ži­te­lja Pe­tra Bir­val­skog. Sa­mo ne­ko­li­ko ne­dje­lja po­tom umi­re Mi­le­va, ma­ti Velj­ko­va, kćer­ka som­bor­skog pa­ro­ha, po­pa Jo­va­na Mo­mi­ro­vi­ća, ko­ga su, zbog na­ra­vi, zva­li pop Ne­mir, a omi­lje­na uz­re­či­ca mu je bi­la: „Pas mu maj­ku!”
Sta­sit, prav, odje­ven po mo­di – naj­fi­ni­ja čo­ha, gaj­tan, svi­la, si­jed, sa bi­je­lim br­ko­vi­ma, uvi­jek na­mi­ri­san ta­mja­nom – unuk će ga opi­sa­ti u pri­či „Be­li dje­da”. Bri­gu o tek ro­đe­nom dje­te­tu si­ro­če­tu pre­u­ze­će de­se­to­go­di­šnja se­stra Vi­da i Mi­le­va, se­stra od tet­ke nje­go­ve maj­ke. Tu ku­ću u ko­joj se ro­dio, Velj­ko će sli­ko­vi­to opi­sa­ti: „... Po­gu­ri­la se. Pro­zo­ri sa sta­rin­skim čer­či­vom kao da krat­ko­vi­do i sta­rač­ki žmir­ka­ju, a zi­do­vi s iz­li­je­plje­nim po­prav­ka­ma smi­je­šni su mi, tu­žni kao na­pu­dro­va­ni obra­zi ka­kve ta­šte i do­bre ro­đa­ke ko­ja se vra­ni...” A po­tom: „Ni­je­sam od­ra­stao sa or­hi­de­ja­ma, na­pro­tiv, od ma­le ma­lo­će ba­u­ljao sam me­đu bun­de­vi­nim vri­je­ža­ma; ne znam ni sam ka­da sam pr­vi put i vi­dio te žu­te cvje­to­ve ti­ka­va, kra­sta­va­ca i di­nja...”
Op­či­ni­će ga i dru­gi dje­da, po ocu, Pe­tar, me­đu pa­stvom po­znat i omi­ljen pop Lav, pa­roh u Mar­to­no­šu, na­da­le­ko ču­ven „sa svo­ga umil­nog i vje­štog po­ja­nja”. U osnov­nu ško­lu po­šao je uz tet­ku i se­stru Vi­du, sta­ri­ju od nje­ga de­vet go­di­na (dru­ga se­stra An­đa bi­la je sta­ri­ja tri, a brat Mi­li­vo­je dvi­je go­di­ne). Tet­ka i sta­ri­ja se­stra ima­le su naj­vi­še uti­ca­ja na nje­go­vo uob­li­ča­va­nje.
Ka­da je bio u dru­gom raz­re­du osnov­ne ško­le, otac se za­ka­lu­đe­rio. Bi­lo je to 30. ja­nu­a­ra 1891. go­di­ne. Na dan Sve­ta Tri je­rar­ha stu­pio je u mo­na­ški čin Ge­o­r­gi­je – Đor­đe Pe­tro­vić, pro­fe­sor i za­stup­nik rek­to­ra na Bo­go­slo­vi­ji kar­lo­vač­koj. Mo­na­ški čin pri­mio je u ma­na­sti­ru Ko­vi­lju, a po­stri­že­nje, s bla­go­slo­vom nje­go­ve sve­to­sti pa­tri­jar­ha Ge­or­gi­ja, iz­vr­šio je igu­man Mi­ron, ko­ji je no­vo­po­stri­že­nom dao ime Ge­ra­sim. Po­sli­je po­stri­že­nja, Ge­ra­sim se vra­tio u Srem­ske Kar­lov­ce da i da­lje vr­ši svo­ju pro­fe­sor­sku du­žnost u Bo­go­slo­vi­ji, gdje je bio ste­kao glas od­lič­nog poj­ca.
Već u je­sen iste go­di­ne Ge­ra­sim je pro­iz­ve­den za pa­tri­jar­šij­skog dvor­skog pro­to­sin­đe­la. Da­kle, put ka vla­di­čan­skom zva­nju je otvo­ren. Za to vri­je­me sin Velj­ko pre­ži­vlja­va te­šku dif­te­ri­ju, ko­ja de­set­ku­je nje­gov, dru­gi raz­red. Lje­to je pro­veo kod oca u Kar­lov­ci­ma, igra­ju­ći se sa dru­ga­ri­ma kraj Du­na­va, u pod­nož­ju Ma­gar­če­vog bri­je­ga, pa sve ta­mo pre­ma Stra­ži­lo­vu.
Pa­tri­jarh Ge­or­gi­je iz­vo­lio je u apri­lu 1892. go­di­ne svo­ga pro­to­sin­đe­la Ge­ra­si­ma pri­vre­me­no raz­ri­je­ši­ti pro­fe­sor­skih i rek­tor­skih du­žno­sti na bo­go­slov­skom uči­li­štu u Kar­lov­ci­ma, po­što ga je Si­nod iza­brao za mi­tro­po­lit­skog man­da­to­ra u ob­u­do­vlje­noj Epar­hi­ji bu­dim­skoj, a ujed­no i za na­sto­ja­te­lja ma­na­sti­ra Gra­bov­ca u is­toj epar­hi­ji.
Ge­ra­sim Pe­tro­vić je sti­gao u Bu­dim, u epi­skop­ski dvor, a po­tom i u Sen­tan­dre­ju na mje­sto svog no­vog zva­nja, gdje je od­mah odr­žao i pr­vu kon­zi­sto­rij­sku sjed­ni­cu, ko­ju je „vr­lo li­je­pom be­sje­dom” otvo­rio. Velj­ku će se cio taj ce­re­mo­ni­jal u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, za­si­je­da­nje cr­kve­no-na­rod­nog sa­bo­ra, ta po­ča­sna sat­ni­ja, go­spod­ske ko­či­je, mno­go­broj­na prat­nja, bru­ja­nje zvo­na na svim kar­lo­vač­kim cr­kva­ma i pu­ca­nje pran­gi­ja, po­sla­ni­ce, do­bro­do­šli­ce, po­zdra­vi i ot­po­zdra­vi – du­bo­ko ure­za­ti u sje­ća­nje. On­da očev put u Bu­dim i Pe­štu, i ra­dost što je, ta­ko­re­ći, po­stao vla­di­ka bu­dim­ski. Va­lja­lo je još sa­mo sa­če­ka­ti po­tvr­du car­ske kan­ce­la­ri­je iz Be­ča.
(NA­STA­VI­ĆE SE)