Mi­le­še­va je bi­la vjer­ni i do­sled­ni ču­var kul­ta Sv.Sa­ve i iz­vor­nog pra­vo­sla­vlja, za­pra­vo sve­to­sa­vlja Srp­ske cr­kve. U Mi­le­še­vi su se štam­pa­le knji­ge i iz nje se ši­ri­la kul­tu­ra i pi­sme­nost. Ta­da to na­šim do­ma­ćim mu­sli­ma­ni­ma ni­šta ni­je sme­ta­lo. Ali, ma­na­stir Mi­le­še­va je po­stao i ne­što vi­še od to­ga jer se u nje­mu nje­go­vao i duh i tra­di­ci­ja sve­to­rod­ne di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća i srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve, što je pred­sta­vlja­lo per­ma­nent­nu i uvi­jek po­ten­ci­jal­nu opa­snost za Tur­ke kao osva­ja­če. Osman­li­ja­ma, kao oku­pa­to­ri­ma, to si­gur­no ni­je ni­ka­ko mo­glo da od­go­va­ra. Ni­je im od­go­va­ra­lo ni to što su do­ma­ći mu­sli­ma­ni to­li­ko da­ri­va­li ma­na­stir i po­što­va­li kult Sv. Sa­ve i kla­nja­li se nje­go­vim mo­šti­ma. Oni su za­ne­ma­ri­va­li da su na­ši mu­sli­ma­ni pri­je nji­ho­vog do­la­ska u ove na­še kra­je­ve bi­li is­klju­či­vo hri­šća­ni srp­skog po­ri­je­kla. Mu­sli­ma­ni ni­je­su mo­gli tek ta­ko ni br­zo ni ola­ko da za­bo­ra­ve ni svo­je po­ri­je­klo ni svo­ju pret­hod­nu vje­ru. I da­nas, po­čet­kom 21. vi­je­ka, po­seb­no u ru­ral­nim sre­di­na­ma Sje­nič­ko-pe­šter­ske vi­so­rav­ni, Bi­ho­ra, sred­njeg i do­njeg Po­li­mlja, Sta­rog Vla­ha, kod mu­sli­ma­na se u na­rod­nom ka­len­da­ru osim u ve­zi sa baj­ra­mi­ma i Ra­ma­za­nom mo­že ču­ti „za Bo­žić, po­sli­je Bo­ži­ća, po Sa­vin­da­nu, za Đur­đev­dan, na Pre­o­bra­že­nje, po Mi­trov­da­nu” i sl. Obi­ča­ji i na­rod­na tra­di­ci­ja ne mo­gu ta­ko jed­no­stav­no da ne­sta­nu iz svi­je­sti na­ro­da, bez ob­zi­ra na vjer­sku raz­li­či­tost. Još uvi­jek po­sto­je i za­jed­nič­ki pra­zni­ci kao što su Pe­trov­dan, Đur­đev­dan ili Oma­ha i Ilin­dan, Ali­jin­dan (Ali­đun) u ne­kim pe­šter­skim, bi­hor­skim i pri­je­polj­skim se­li­ma. Na auto­ro­vo iza­zov­no i ne­po­sred­no pi­ta­nje naj­sta­ri­jem sta­nov­ni­ku ve­li­kog se­la Klad­ni­ce Ali­ji Ta­ri­ću za­što to već jed­nom Mu­sli­ma­ni ne za­bo­ra­ve, od­go­vo­rio je krat­ko: „Sin­ko, ovo je za­vjet­na ze­mlja.” U sje­nič­kom se­lu Pa­pi­će autor je u raz­go­vo­ru sa naj­sta­ri­jim že­nom, iz­me­đu osta­log, pi­tao: za­što se u ne­kim mu­sli­man­skim ku­ća­ma za Sa­vin­dan spre­ma po­seb­no je­lo ko­je se zo­ve ma­se­ni­ca. Sta­ra na­na je, ta­ko­đe, krat­ko od­go­vo­ri­la: „Ta­ko su ra­di­le mo­ja maj­ka i mo­ja bi­ja­ča (ba­ba, na­na).” I ne­ke dru­ge sta­re že­ne su ta­ko iz­ja­vlji­va­le, a ne­ke su i do­da­le da „uvi­jek za Sa­vi­cu tre­ba da je­du ma­se­ni­cu”. Sve su to osta­ci hri­šćan­ske, od­no­sno pra­vo­slav­ne re­li­gi­je kod na­ših mu­sli­ma­na, kao što je kon­sta­to­vao u svo­jim is­tra­ži­va­nji­am naš et­no­log i aka­de­mik Pe­tar Vla­ho­vić. Na­rod je imao svo­ju na­rod­nu vje­ru i tra­di­ci­ju, da ta­ko ka­že­mo, bez ob­zi­ra što su jed­ni bi­li pra­vo­slav­ci, a dru­gi mu­sli­ma­ni.
Mu­sli­ma­ni su iz Po­li­mlja, Pe­šter­ske vi­so­rav­ni i dje­lo­va Her­ce­go­vi­ne i Bo­sne do­la­zi­li 25. na 26. jul sva­ke go­di­ne na dan sv. Ar­han­đe­la u ma­na­stir Ku­ma­ni­cu na Li­mu. Do­la­zi­li su da tra­že li­je­ka i vje­ro­va­li su u is­cje­li­telj­ske i ču­do­tvor­ne mo­ći ko­je po­sto­je u tom ma­na­sti­ru. Pra­vo­slav­ci bi se kr­sti­li i uz­vi­ki­va­li po­mo­zi, bo­že, a mu­sli­ma­ni bi­smi­lah. Na to ve­li­kom op­šte­na­rod­nom sa­bo­ru sko­ro uvi­jek je bi­la tre­ći­na mu­sli­ma­na.
Pa­tri­jarh srp­ski Paj­si­je bio je sa­vre­me­nik te­ške ne­sre­će ko­ja je po­go­di­la Mi­le­še­vu. To je bi­lo spa­lji­va­nje mo­šti­ju Sv. Sa­ve na Vra­ča­ru kod Be­o­gra­da 1594. go­di­ne. Na­red­bu da se oskr­na­vi grob Sv.Sa­ve i nje­go­ve mo­šti od­ne­su iz ma­na­sti­ra iz­dao je Ar­na­ut Si­nan-pa­ša. Tu na­red­bu je spro­veo Meh­med Oguz-beg 27. apri­la 1594. go­di­ne. U na­rod­noj tra­di­ci­ji, i kod hri­šća­na i kod mu­sli­ma­na, mo­šti Sv. Sa­ve su od­ne­se­ne u Be­o­grad pre­ko No­ve Va­ro­ši. Pre­ma pa­tri­jar­ho­vom ka­zi­va­nju, su­ro­vog Si­nan-pa­šu je oba­vi­je­stio ne­ki fe­u­da­lac da se Tur­ci, u stva­ri na­ši do­ma­ći mu­sli­ma­ni, kr­ste i vje­ru­ju u sve­ca Sa­vu.
U ži­ti­ju ca­ra Uro­ša, ko­je je na­pi­sao pa­tri­jarh Paj­si­je, za­pi­sa­no je sle­de­će: „...ka­da je bio ve­li­ki rat na bu­dim­skoj stra­ni (1594)... te go­di­ne sa­že­go­še pre­kra­sne i ču­do­tvor­ne mo­šti sve­to­ga Sa­ve Srp­sko­ga.” Pa­tri­jarh Paj­si­je da­lje na­sta­vlja: „Pa­ša (je) upu­tio ula­ke da do­ne­su sve­če­ve mo­šti, ko­je su za­tim sa­že­že­ne na po­lju Vra­ča­re­vu.” Ipak su sa­ču­va­ni jed­na ru­ka i još ne­ki dje­lo­vi Sv. Sa­ve do da­na­šnjih da­na.
Isto­ri­ča­ri ima­ju raz­li­či­ta mi­šlje­nja o pra­vom raz­lo­gu spa­lji­va­nja mo­šti­ju Sv. Sa­ve. Ipak, mo­že se re­ći da je si­gur­no bi­lo vi­še raz­lo­ga za je­dan ta­kav var­var­ski čin. Bi­la je ve­li­ka sna­ga i ko­he­zi­o­na ve­za kul­ta Sv. Sa­ve i mu­sli­ma­na i pra­vo­slav­nih Sr­ba u Sta­roj Ra­škoj. Tur­ci su u po­čet­ku, ali i mno­go ka­sni­je, mi­sli­li da je ma­na­stir Mi­le­še­va sa­mo „đa­ur­ska ća­ba”. Me­đu­tim, ni­je bi­lo baš ta­ko, jer su u Mi­le­še­vu na „ho­do­ča­šće” do­la­zi­li ma­sov­no na­ši do­ma­ći mu­sli­ma­ni, ka­to­li­ci, pa čak, i Je­vre­ji. Tur­ci su sma­tra­li da su ustan­ci Sr­ba hri­šća­na u Sta­rom Vla­hu, Nik­ši­ću i Ba­na­tu za vri­je­me pa­tri­jar­ha Jo­va­na ini­ci­ra­ni iz Mi­le­še­ve. Tom pri­li­kom „usta­ni­ci su na svo­jim usta­nič­kim za­sta­va­ma no­si­li iko­ne sa li­kom Sve­tog Sa­ve Srp­skog”. Taj usta­nak hri­šća­na pro­tiv Osman­li­ja če­sto je na­zi­van Sve­to­sav­skim ustan­kom. Po­sto­ji i mi­šlje­nje o po­sto­ja­nju ve­li­kog ani­mo­zi­te­ta Si­nan-pa­še pre­ma Meh­med-pa­ši, si­gur­no svo­je­vre­me­nom za­štit­ni­ku Mi­le­še­ve, kao i osta­lim pa­ša­ma srp­skog po­ri­je­kla, i da je i to bio je­dan od raz­lo­ga tog nje­go­vog či­na. Na­vod­no, kod obič­nog na­ro­da se stvo­ri­lo ubje­đe­nje da je Si­nan-pa­ša bio u stal­noj sjen­ci Meh­med-pa­še i dru­gih pa­ša sa „na­še go­re li­sta” i da se zbog to­ga u nje­mu ro­di­la mr­žnja pre­ma Sr­bi­ma i že­lja za osve­tom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN
VELj­KO­VIĆ