PI­ŠE: Pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić

Ko­li­ko je Si­mo­no­vić spre­man da pre­kra­ja iz­vo­re, i to sa­mo one ko­ji mu se ne ukla­pa­ju u ide­o­lo­šku sli­ku i ci­lje­ve ko­je že­li da po­stig­ne, po­ka­zu­je i či­nje­ni­ca da je po­ku­šao to­tal­no da dis­kva­li­fi­ku­je Kra­ko­va i nje­go­ve na­vo­de. Od­mah u na­stav­ku, na is­toj stra­ni knji­ge ko­je se gnu­ša Si­mo­no­vić, Kra­kov pi­še pu­nu isti­nu o cr­ve­nom sve­šte­ni­ku-ate­i­sti Jev­sta­ti­ju Ka­ra­ma­ti­je­vi­ću, biv­šem pa­ro­hu no­vo­va­ro­škom, ko­ji je 1941. go­di­ne ba­cio Krst, na­pu­stio pa­ro­hi­ju, oti­šao u par­ti­za­ne i sta­vio pe­to­kra­ku na ka­mi­lav­ku. Sa tim tač­nim Kra­ko­vlje­vim na­vo­di­ma će se slo­ži­ti i Si­mo­no­vić, jer je Ka­ra­ma­ti­je­vić bio ko­mu­ni­sta. Ali, Si­mo­no­vić je to na­mjer­no pre­sko­čio, jer se od Sta­ni­sla­va Kra­ko­va – „srp­skog ofi­ci­ra, no­vi­na­ra, pi­sca i film­skog re­di­te­lja” (sve pod na­vod­ni­ke sta­vio Si­mo­no­vić, iako je sve to tač­no) – ne oče­ku­je ni jed­no slo­vo isti­ne čak ni ka­da za­pi­su­je ono što je ne­po­sred­no, na li­cu mje­sta, u No­voj Va­ro­ši po­čet­kom fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne sa­znao od mje­šta­na.
Si­mo­no­vić je na­mjer­no pre­sko­čio da na­ve­de i slje­de­ći na­vod Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, a bi­tan je za ovu pri­ču: „Su­tra dan, 7. fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne sti­gao je u No­vu Va­roš ma­jor Ma­tić (Mom­či­lo, ko­man­dant Drin­ske gru­pe oru­ža­nih od­red­ba Srp­ske dr­žav­ne stra­že – prim. V.Dž), ko­ji je do­la­zio sa svog po­sled­njeg re­fe­ri­sa­nja ge­ne­ra­lu Ne­di­ću u Be­o­gra­du. On je od­mah na­re­dio da se odr­ži bla­go­da­re­nje u pra­vo­slav­noj cr­kvi i dža­mi­ji i da svi ofi­ci­ri pri­su­stvu­ju Bož­joj slu­žbi u oba hra­ma. Sa dža­mi­jom je po­če­lo, jer je mu­sli­man­ski sve­šte­nik od­mah pri­hva­tio da se odr­ži bla­go­da­re­nje zbog ula­ska srp­ske kra­ljev­ske voj­ske u nji­hov grad i do­no­še­nja slo­bo­de od ko­mu­ni­stič­kog oku­pa­to­ra. Ali sa pra­vo­slav­nom cr­kvom je bi­lo ma­lo te­že. Kao što sam re­kao, pro­ta Ka­ra­ma­ti­je­vić je bio po­be­gao sa ko­mu­ni­sti­ma, a sta­ri pro­ta Pu­rić, pre­ži­vev­ši tra­ge­di­ju da mu ćer­ka ubi­ja si­na ko­ga je naj­vi­še vo­leo, pao je te­ško bo­le­stan. Ipak, na mol­bu ma­jo­ra Ma­ti­ća uči­nio je naj­ve­će na­po­re i ustao iz po­ste­lje da do­đe u cr­kvu, ko­ja je bi­la pre­pu­na me­šta­na i da od­slu­ži bla­go­da­re­nje gla­som ko­ji je drh­tao, po­sr­ću­ći, ta­ko da su se svi pla­ši­li da se ne sru­ši za vre­me slu­žbe (pro­ta Ili­ja Pu­rić je te go­di­ne imao 81 go­di­nu – ro­đen 1871. go­di­ne – prim. V. Dž.) Iz­dr­žao je do kra­ja i lju­di­ma iz nje­go­vog me­sta, ko­ji su ga do­bro po­zna­va­li i vo­le­li, su­ze su te­kle niz li­ce gle­da­ju­ći ka­ko je zlo­čin nje­go­ve od­na­ro­đe­ne ćer­ke na­či­nio od nje­ga ži­vog mr­tva­ca” (S. Kra­kov, nav. dje­lo, str. 95). Na­rav­no, Si­mo­no­vi­ću ni ovo ni­je od­go­va­ra­lo, pa po usta­lje­noj pro­pa­gan­di­stič­koj prak­si iz Ku­mrov­ca to, ta­ko­đe, ni­je uzeo u ob­zir pri­li­kom rasvjetljavanja kr­va­vog stra­da­nja pra­vo­slav­nih Sr­ba u No­voj Va­ro­ši od stra­ne ko­mu­ni­sta. Da li je i ovo Kra­kov iz­mi­slio?
Ovo je, da­kle, ne­po­sred­no svje­do­če­nje Sta­ni­sla­va Kra­ko­va ko­me Si­mo­no­vić mo­že da vje­ru­je ili ne vje­ru­je, ali či­tav no­vo­va­ro­ški kraj zna za zlo­čin Lju­bi­ce Pu­rić pre­ma ro­đe­nom bra­tu. O ovim do­ga­đa­ji­ma ko­je su opi­si­va­li Kra­kov i osta­li ne mo­gu da po­svje­do­če ni Di­ko Pe­ja­to­vić, ni Mi­li­ca Đor­đić – Si­mo­no­vi­će­vi glav­ni in­fo­r­ma­to­ri – jer su u to vri­je­me bi­li već u že­sto­koj bje­ža­ni­ji kroz Bo­snu. To što Kra­kov ni­je na­veo ime ubi­je­nog Pu­ri­ća, što je po­gre­šno na­veo da je bio sve­šte­nik i što je na­veo da je ubi­jen u No­voj Va­ro­ši sva­ki objek­tiv­ni is­tra­ži­vač će ob­ja­sni­ti či­nje­ni­com da je knji­ga pi­sa­na 25 go­di­na po­sli­je tog do­ga­đa­ja i to u emi­gra­ci­ji. Tač­no je sve osta­lo i to Kra­kov ni­je iz­mi­slio ne­go je za­pi­sao ono što je čuo od mje­šta­na u No­voj Va­ro­ši i oko­li­ni.
Da je Kra­kov za­i­sta bi­lje­žio ono što je čuo i do­znao ka­da je po­čet­kom fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne ušao sa Ne­di­će­vim je­di­ni­ca­ma u No­vu Va­roš po­ka­zu­je i nje­gov na­vod o stra­da­nju mi­le­šev­skog igu­ma­na. Kra­kov ne na­vo­di ime i pre­zi­me igu­ma­na, ali na­vo­di sle­de­će:
„Ka­da smo se po­ja­vi­li pred Mi­le­še­vom, iza­šao nam je u su­sret da nas po­zdra­vi je­dan mlad ka­lu­đer, ro­dom iz Bo­san­skog Gra­ho­va. Upi­tah ga za sta­nje u ma­na­sti­ru. Re­kao mi je krat­ko:
„Igu­ma­na su ko­mu­ni­sti ubi­li na de­vet da­na pre va­šeg do­la­ska. Tek smo pre tri da­na pro­na­šli nje­gov leš i sa­hra­ni­li smo ga kraj ma­na­sti­ra”.
I do­i­sta ula­ze­ći pri­me­tio sam kraj ma­na­stir­skog zi­da jed­nu sve­žu hum­ku” (S. Kra­kov, nav. dje­lo, str. 98).
Mo­žda Si­mo­no­vić ne vje­ru­je ni ovom na­vo­du Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, pa mo­že čak i da mu pri­go­vo­ri da ni­je na­veo ime ubi­je­nog mi­le­šev­skog igu­ma­na, ali je na­vod bes­kraj­no ta­čan. Ubi­je­ni igu­man se zvao Ne­stor (Tr­ku­lja). Nje­go­ve mu­če­nič­ke mo­šti su ne­dav­no iz­va­đe­ne iz gro­ba i smje­šte­ne su u ći­vot, bli­zu gro­ba Sve­to­ga Sa­ve, u mi­le­šev­skoj ma­na­stir­skoj cr­kvi, pa mo­že Si­mo­no­vić, ako ga put na­ne­se, da ode u Ma­na­stir Mi­le­še­vu i lič­no se uvje­ri. Da­kle, Kra­kov ni­je pi­sao ne­i­sti­ne i ni­je iz­mi­šljao. Za­pi­si­vao je kao hro­ni­čar i sa­vre­me­nik ono što je čuo i do­znao od mje­šta­na. Sa­svim je mo­gu­će da je u de­ta­lju po­ne­gdje i bi­lo pre­tje­ri­va­nja i gre­ša­ka, ali je ne­spor­no da su te lju­de po­bi­li ko­mu­ni­sti. Ma­lo li je?
NA­STA­VI­ĆE SE