PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U svim austro-tur­skim i mle­tač­ko-tur­skim ra­to­vi­ma stra­da­va­lo je i hri­šćan­sko i mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo, a naj­ve­ći broj lju­di je u tim vre­me­ni­ma na­pu­štao Po­li­mlje i Sje­nič­ko-pe­šter­sku vi­so­ra­van, kao i mno­go ši­ri pro­stor, za­pra­vo ci­je­lu Ra­šku oblast, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju i sje­ve­ro­za­pa­da­nu Ma­ke­do­ni­ju. Bi­lo je i ri­jet­kih po­ja­va po­vrat­ni­ka na po­pa­lje­na og­nji­šta i opu­sto­še­na ima­nja. U opu­stje­lo i pro­ri­je­đe­no Sred­nje Po­li­mlje, Bi­hor i na Pe­šter­sku vi­so­ra­van do­se­lja­va­lo se no­vo sta­nov­ni­štvo iz Va­so­je­vi­ća, Ku­ča, Drob­nja­ka, Ko­la­ši­na, Nik­ši­ća, Ro­va­ca, Mo­ra­če. Osim tog hri­šćan­skog i dje­li­mič­no isla­mi­zi­ra­nog sta­nov­ni­štva do­se­lja­va­li su se u ova pod­ruč­ja i al­ban­ski ka­to­lič­ki Ma­li­so­ri me­đu ko­ji­ma su naj­broj­ni­ji bi­li Kli­men­ti, Ho­ti, Gru­de, Škri­je­lji, Ša­lje, Ge­ge.
I po­red to­ga što je ta­da isla­mi­za­ci­ja po­pri­mi­la ra­di­kal­ni­ji ka­rak­ter mno­gi isla­mi­zi­ra­ni ni­je­su tek ta­ko mo­gli za­bo­ra­vi­ti svo­ju sta­ru vje­ru, ro­đa­ke, ku­mo­ve, pri­ja­te­lje, kom­ši­je ko­ji su osta­li u hri­šćan­stvu, za­pra­vo u pra­vo­sla­vlju, jer je zna­tan broj Ma­li­so­ra pre­šao u pra­vo­sla­vlje iz ka­to­li­čan­stva, dok je naj­ve­ći broj isla­mi­zi­ran. Mno­gi su mu­sli­ma­ni po­sje­ći­va­li i da­ri­va­li cr­kve i ma­na­sti­re i čak po­taj­no pra­zno­va­li hri­šćan­ske pra­zni­ke i svo­je kr­sne sla­ve. Mu­sli­ma­ni su naj­vi­še od­la­zi­li u ma­na­stir Ku­ma­ni­cu, Mi­le­še­vu, Cr­nu re­ku kod da­na­šnjeg Tu­ti­na, za­tim u ma­na­stir So­po­ća­ne kod No­vog Pa­za­ra. Mu­sli­ma­ni su po­seb­no po­što­va­li kult Sv. Sa­ve ko­ji ni do da­nas ni­je za­bo­ra­vljen, po­go­to­vo kod ze­mljo­rad­ni­ka i sto­ča­ra. (...)
Bez ob­zi­ra na vi­še­vje­kov­nu osman­sku do­mi­na­ci­ju, na­ši mu­sli­ma­ni ni­je­su ni­ka­da od­ba­ci­li i za­bo­ra­vi­li svoj ma­ter­nji srp­ski je­zik i mno­ge lo­kal­ne i op­šte­na­rod­ne tra­di­ci­je. Mu­sli­ma­ni su sa­mo obo­ga­ti­li naš je­zik uno­še­njem iz­vje­snog bro­ja arap­skih, tur­skih i per­sij­skih ri­je­či. Mu­sli­ma­ni su „sa­ču­va­li svi­jest o to­me da pred­sta­vlja­ju za­seb­nu cje­li­nu ko­ja se u od­no­su na Tur­ke Osman­li­je raz­li­ku­je po po­ri­je­klu, je­zi­ku i tra­di­ci­ji”. Islam­ska kul­tu­ra mno­go je vi­še pro­dr­la kod mu­sli­ma­na u gra­do­vi­ma i onih imuć­ni­jih mu­sli­man­skih dru­štve­nih slo­je­va, ma­da su i oni do­brim di­je­lom „ču­va­li svo­ju di­nar­sku tra­di­ci­ju i njen men­ta­li­tet”, ka­ko pi­še naš već po­me­nu­ti et­no­log aka­de­mik Pe­tar Vla­ho­vić. Do­šlo je i do ve­li­kih pro­mje­na u po­ro­dič­nom ži­vo­tu kod na­ših mu­sli­ma­na, ali te su pro­mje­ne bi­le nor­mal­na po­sle­di­ca pri­pad­no­sti no­voj vje­ri, ti­me i dru­gom kul­tur­nom kru­gu. Mu­sli­ma­ni su, ko­li­ko su to mo­ra­li iz vjer­skih raz­lo­ga, pri­hva­ti­li mno­ge ka­rak­te­ri­sti­ke islam­ske kul­tu­re. Ali, to su či­ni­li i zbog što br­žeg i ve­ćeg iden­ti­fi­ko­va­nja sa moć­nim osva­ja­čem, pa za­hva­lju­ju­ći i to­me po­sta­ja­li gra­đa­ni pr­vog re­da u Osman­skoj im­pe­ri­ji. Ipak, za­hva­lju­ju­ći i to­me sa­ču­va­li su mno­ga obi­ljež­ja iz pre­di­slam­skog pe­ri­o­da, pa čak je osta­lo i ne­što i iz pa­gan­ske tra­di­ci­je, a mno­ga od tih obi­ljež­ja osta­la su kod mu­sli­ma­na sve do da­na­šnjih da­na.
Mu­sli­ma­ni u Sred­njem Po­li­mlju, Bi­ho­ru i na Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni, uosta­lom kao i svi dru­gi u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji i sa­da­šnjoj Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, ka­ko je već re­če­no, uvi­jek su go­vo­ri­li i go­vo­re i sa­da je­zi­kom ko­ji se ni po če­mu ne raz­li­ku­je od srp­skog. Mno­go su ve­će raz­li­ke, pri­mje­ra ra­di to na­vo­di­mo, u obič­nom go­vo­ru gra­đa­na po­je­di­nih dje­lo­va, pa i ci­je­lih po­kra­ji­na u Nje­mač­koj i u Austri­ji. Me­đu­tim, ni­ko­me i ni­ka­da ni­je pa­lo na pa­met da te pr­o­vin­cij­ske raz­li­ke pro­gla­ša­va za po­seb­ne je­zi­ke, iako je i na­ma do­bro po­zna­to da su do 1871. go­di­ne mno­gi dje­lo­vi Nje­mač­ke bi­li su­ve­re­ne dr­ža­ve, a da su i sa­da­šnje nje­mač­ke po­kra­ji­ne sa­ču­va­le vi­sok ste­pen su­ve­re­no­sti. Ili, da po­me­ne­mo i pri­mje­re kod en­gle­skog je­zi­ka u SAD, Ka­na­di, Austra­li­ji, No­vom Ze­lan­du ko­je su su­ve­re­ne dr­ža­ve i te­ri­to­ri­jal­no mno­go uda­lje­ne od En­gle­ske, ali nji­ho­vim po­li­tič­kim či­ni­o­ci­ma ni­je do­šla ide­ja da pro­gla­se po­seb­ne je­zi­ke (ame­rič­ki, ka­nad­ski, austri­li­jan­ski, no­vo­ze­land­ski).
Na­ši mu­sli­ma­ni su u svom go­vo­ru pot­pu­no za­dr­ža­li iz­go­vor sta­rog gla­sa „x” dok se kod na­ših pra­vo­sla­va­ca u mno­gim ri­je­či­ma sko­ro pot­pu­no iz­gu­bio, po­go­to­vo u ru­ral­nim sre­di­na­ma. U lek­si­ci mu­sli­ma­na, sko­ro i da se ni­je­su ni­šta vi­še za­dr­ža­li tur­ci­zmi u od­no­su na lek­si­ku pra­vo­slav­nih. I, ina­če, tur­ci­zmi ni­je­su ni­ka­da bit­ni­je pro­dr­li u ter­mi­no­lo­gi­ju ze­mljo­rad­nje i sto­čar­stva. Te dvi­je dje­lat­no­sti su i da­lje glav­na eg­zi­sten­ci­jal­na za­ni­ma­nja sta­nov­ni­štva u vi­šim dje­lo­vi­ma Po­li­mlja, Bi­ho­ra, Ko­ri­ta i Sje­nič­ko-pe­šter­ske vi­so­rav­ni. Srp­sku je­zič­ku osno­vu ni­je­su ugro­zi­li ni oni tur­ci­zmi ko­ji su pri­hva­će­ni u sva­ko­dnev­noj mu­sli­man­skoj ter­mi­no­lo­gi­ji. I da­nas se na po­me­nu­tim pro­sto­ri­ma naj­ve­ći broj mu­sli­ma­na ko­ri­sti ći­ri­li­com u svoj sva­ko­dnev­noj ko­re­spo­den­ci­ji bez ob­zi­ra, na ža­lost, na per­ma­nent­ne po­ku­ša­je nje­nog za­ne­ma­ri­va­nja i eli­mi­ni­sa­nja iz sva­ko­dnev­ne i slu­žbe­ne ko­mu­ni­ka­ci­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)