PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


I u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni do austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je 1878. go­di­ne kod mu­sli­ma­na, ali i kod fra­nje­va­ca, bi­la je u upo­tre­bi ći­ri­li­ca. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni su ta­da ći­ri­li­cu če­sto na­zi­va­li „Sta­ra Sr­bi­ja” ili „be­gov­sko pi­smo”, a ka­ni­je „bo­san­či­ca”. Ći­ri­li­cu u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni su na­zi­va­li „bo­san­či­com” vje­ro­vat­no da bi je na taj na­čin odvo­ji­li od srp­ske ći­ri­li­ce. Sma­tra­mo da je to je­dan od re­le­vant­nih do­ka­za da je naj­ve­ći dio mu­sli­man­skog plem­stva, kao i osta­log di­je­la mu­sli­man­ske po­pu­la­ci­je, bio neo­spor­no srp­skog po­ri­je­kla i pra­vo­slav­ne pro­vi­ni­jen­ci­je. Tvrd­nje ne­kih auto­ra da su mu­sli­ma­ni u sred­njem Po­li­mlju, po­seb­no u do­njem, kao i u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, uglav­nom pri­je isla­mi­za­ci­je bi­li bo­gu­mi­li (pa­ta­re­ni, ba­bu­ni, kr­stja­ni) sa­mo je dje­li­mič­no tač­na. Ali, i to dje­li­mič­no od­no­si se u naj­ve­ćem di­je­lu na Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, i to sa­mo na ne­ke dje­lo­ve te ze­mlje. Za­bo­ra­vlja se da su i bo­gu­mi­li bi­li Sr­bi i pra­vo­slav­ni pri­je pri­hva­ta­nja te je­re­si ko­ja je me­đu Sr­be do­šla iz Bu­gar­ske. Uče­nje bo­gu­mi­la, ba­bu­na, kr­stja­na bi­lo je pod uti­ca­jem ma­ni­hej­stva Per­si­je. Bo­gu­mil­stvo ni­je ni­ka­kva po­seb­na vje­ra ko­ja je mo­gla u pro­šlo­sti, tj. u na­šem sred­njo­vje­kov­nom mi­ljeu, da­ti ne­ku na­ci­o­nal­nu po­seb­nost ili svo­jom in­ter­nom i eks­ter­nom or­ga­ni­za­ci­jom uti­ca­ti na stva­ra­nje ne­ke ta­kve dr­ža­vo­tvor­no­sti. To je bi­la sa­mo jed­na od mno­go­broj­nih je­re­si u pra­vo­slav­nom hri­šćan­stvu. Vje­re su, da pod­sje­ti­mo, hri­šćan­stvo, islam, ju­da­i­zam (moj­si­jev­stvo), bra­ma­ni­zam, hin­du­i­zam, bu­di­zam, šin­to­i­zam. Če­sto sta­vlja­nje zna­ka jed­na­ko­sti iz­me­đu bo­gu­mil­stva i Cr­kve bo­san­ske ni­je isto­rij­ski, od­no­sno na­uč­no ute­me­lje­no, jer Cr­kva bo­san­ska ni­je ima­la kla­sič­nu cr­kve­nu or­ga­ni­za­ci­ju i ne zna se ka­da je na­sta­la i ka­da je pre­sta­la da po­sto­ji.
Naj­ve­ći broj sa­da­šnjih mu­sli­man­skih ime­na, iako su do­šla iz arap­skog, tur­skog i per­sij­skog je­zi­ka, po­sta­la su „dio na­še op­šte an­tro­po­ni­mi­je”. Na­vo­di­mo ne­ko­li­ko ka­rak­ter­stič­nih pri­mje­ra: Aj­ka od Aj­ku­na, Aljo od Ali­ja, Av­do od Ab­du­lah, Baj­ro od Baj­ram, Bah­to od Bah­ti­jarm, Beg­za od Beg­za­da, Bes­ko od Be­sim, Ba­hro od Ba­hru­din, Va­sva od Va­svi­ja, Vah­da od Va­hi­da, Zul­fa od Zul­fi­ja, Zul­fo od Zul­fi­ka­ra, Ze­kro od Ze­kri­ja, Ibro od Ibra­him, Izo od Iz­u­din, Isma od Isme­ta, Ja­ho od Ja­hja, Ka­so od Ka­sim, Ke­mo od Ke­mal, Će­mal, Lu­tva od Lu­tvi­ja, La­ta od La­ti­fa, Na­fa od Na­fi­ja, Ma­ho od Mah­mut, Me­ho od Meh­med, Mu­ho od Mu­ha­rem, Mi­na od Emi­na, Mu­jo od Mu­sta­fa, Na­sko od Na­suf, Nu­ra od Nu­ri­ja, Nu­ro od Nu­ra­din, Osmo od Osman, Omo od Omer, Rem­zo od Rem­zi­ja, Sej­fo od Sej­fu­din, Sel­mo od Sel­man, Sma­ko od Sma­il, Fej­zo od Fej­zi­ja, Fe­ho od Fe­him, Ha­ko od Ha­ki­ja, Ham­do od Ham­di­ja, Hu­so od Hu­se­jin, Dže­va od Dže­va­hi­ra, Dže­mo od Dže­ma­il, Šem­so od Šem­su­din i mno­ga dru­ga. Ismet Sma­i­lo­vić, ka­ko na­vo­di Mi­le Ne­delj­ko­vić u svom dje­lu „Krst i po­lu­mje­sec”, ka­že da ta ime­na pri­pa­da­ju „na­šem je­zi­ku, nje­go­voj mor­fo­lo­gi­ji, fo­ne­ti­ci i struk­tu­ral­nom ak­cent­nom si­ste­mu”.
U po­sled­nje vri­je­me kod na­ših mu­sli­ma­na po­ja­vlju­ju se ne­ka no­vi­ja baš za­ni­mlji­va ime­na. Is­tak­nu­će­mo ne­ko­li­ko ta­kvih pri­mje­ra, kao: Adel, Ade­la, Ade­li­sa, Adis, Adi­sa, Aj­la, Aj­lan, Alen, Amel, Ame­la, Ami­la, Ami­na, Ar­min, Ar­mi­na, Bel­min, Bel­mi­na, Be­nja­min, Da­mir, De­nis, De­ni­sa, Edin, Edi­na, Edis, Edi­sa, Edi­ta, El­ma, El­vis, El­vi­sa, Erol, Izol­da, Il­da, In­di­ra, Ir­ma, Lej­la, Ne­hru, Fi­del, Na­ser, Ri­jal­da, Ri­jad, Sa­ra, Si­be­la.
U mje­šo­vi­tim bra­ko­vi­ma su naj­če­šća ime­na kod dje­ce: Zo­ran, Zo­ri­ca, Go­ran, Zla­tan, Zlat­ko, Zo­ra­na, Ja­smin, Ja­smi­na, Mi­na, Ha­na, Ta­ma­ra, Amor.
Ve­li­ki broj mu­sli­ma­na i da­nas se pre­zi­va istim pre­zi­me­ni­ma ko­ja su ima­li nji­ho­vi pre­ci pri­je isla­mi­zi­ra­nja. Pred­sta­vlja­mo ne­ka od njih: Bal­ti­ći, Ba­ki­ći, Bo­ško­vi­ći, Bu­kvi­ći, Bu­ri­ći, Bu­ro­vi­ći, Ve­ljo­vi­ći, Ve­sko­vi­ći, Vi­šnji­ći, Gi­li­ći, Glo­gi­ći, Glo­đo­vi­ći, Go­ja­ci, Go­lo­ši, Gr­bo­vi­ći, Gre­di­ći, Đu­ki­ći, Đur­đe­vi­ći, Da­ci­ći, De­le­vi­ći, Zvi­zdi­ći, Zi­mo­nji­ći, Ze­ko­vi­ći, Ze­ki­ći, Zor­ni­ći, Zo­ra­ni­ći, Ju­ki­ći, Ko­li­ći, Ko­ra­ći, Ko­va­če­vi­ći, Kri­je­štor­ci, Kuč, Ku­bu­ro­vi­ći, Kur­to­vi­ći, Le­ki­ći, Le­ko­vi­ći, Lju­ce, Lu­ko­vi­ći, Mar­ti­no­vi­ći, Ma­sla­ci, Me­đe­do­vi­ći, Mi­ro­vi­ći, Na­lo­vi­ći, Obu­ći­ne, Pa­pi­ći, Pur­ko­vi­ći, Pra­šo­vi­ći, Rov­ča­ni, So­la­ko­vi­ći, Tmu­ši­ći, To­ko­vi­ći, To­ka­li­ći, To­ti­ći, Trm­ke, Trip­ko­vi­ći, (H)Rnja­ci, Hr­ka­lo­vi­ći, Če­ko­vi­ći, Ča­vi­ći, Čo­lo­vi­ći, Dže­ko(vi­ći), Ša­lji­ći i mno­ga dru­ga. Kao što se vi­di i mu­sli­man­ska pre­zi­me­na se naj­če­šće za­vr­ša­va­ju na „ić” kao i srp­ska pra­vo­slav­na pre­zi­me­na. Uko­li­ko bi se uzi­ma­la ne­ka dru­ga pre­zi­me­na do­da­va­li bi im se ova­kvi na­stav­ci kao kod pra­vo­slav­nih.
Po svom na­či­nu ži­vo­ta, po svom sve­u­kup­nom ži­vo­tu, mu­sli­ma­ni obič­ni gra­đa­ni u ru­ral­nim sre­di­na­ma i grad­ska si­ro­ti­nja uvi­jek su bi­li mno­go bli­ži svo­joj hri­šćan­skoj sa­bra­ći po slič­no­sti svog po­lo­ža­ja i sta­tu­sa ne­go imuć­nom i vla­da­ju­ćem slo­ju svo­jih isto­vjer­ni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)