PI­ŠE: Pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić


Si­mo­no­vić u felj­to­nu po­mi­nje mo­ju tro­tom­nu knji­gu „Stra­da­nje Srb­ske Cr­kve od ko­mu­ni­sta”, ko­ju je ob­ja­vi­la „Sve­ti­go­ra”, iz­da­vač­ka usta­no­va Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske (ina­če, „Sve­ti­go­ra” je iz­da­vač i ne­kih Si­mo­no­vi­će­vih knji­ga). Pr­vi tom je ob­ja­vljen 1997. go­di­ne, tj. pri­je sko­ro dva­de­set go­di­na. Dru­go iz­da­nje pr­vog to­ma, za­jed­no sa dru­gim i tre­ćim to­mom, ob­ja­vlje­ni su 2003. go­di­ne. U ta tri to­ma su ob­ja­vlje­ni po­da­ci o stra­da­nju 300 vla­di­ka, sve­šte­ni­ka, mo­na­ha, mo­na­hi­nja i bo­go­slo­va Srp­ske mu­če­nič­ke cr­kve ko­je su u to­ku i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta po­bi­li, uglav­nom bez su­da, su­đe­nja i pre­su­de, Si­mo­no­vi­će­vi ide­o­lo­ški pret­hod­ni­ci. Ni­jed­no ime i pre­zi­me ni­je iz­mi­šlje­no. Ob­ja­vlje­no je ono do če­ga se mo­glo do­ći, jer su ar­hi­ve Ozne i Ud­be i ta­da i sa­da ne­do­stup­ne is­tra­ži­va­či­ma. Mno­gi od ubi­je­nih ko­mu­ni­stič­kih žr­ta­va, po­čev od sve­šte­no­mu­če­ni­ka mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja, ne­ma­ju ni gro­ba ni mra­mo­ra. Sve je to za Si­mo­no­vi­ća „isto­ri­ja” i to pod zna­kom na­vod­ni­ka, a sve zbog na­vod­nih „ne­tač­no­sti i pre­u­ve­li­ča­va­nja”.
Ve­li­bor Džo­mić pri­li­kom pi­sa­nja tih knji­ga ni­je ni­šta iz­mi­šljao i do­pi­si­vao. Mo­gu­će je da u do­stup­nim iz­vo­ri­ma ne­gdje i ima to­ga, ali je mno­go va­žni­je da te žr­tve ni­su iz­mi­šlje­ne, da ni­su ne­po­sto­je­će i da su to lju­di sa ime­nom i pre­zi­me­nom, Sr­bi, pra­vo­slav­ci, sa da­tu­mom i mje­stom ro­đe­nja, sred­njim slo­vi­ma svo­jih oče­va, svo­jim bi­o­gra­fi­ja­ma!
Si­mo­no­vi­će­vu pro­pa­lu, kr­va­vu ide­o­lo­gi­ju i one ko­ji­ma je de­ce­ni­ja­ma po­slu­šnič­ki slu­žio raz­bi­ja po­da­tak da su usta­še u NDH ubi­le 219 sve­šte­no­slu­ži­te­lja, a da su ko­mu­ni­sti ubi­li pre­ko 480 sve­šte­no­slu­ži­te­lja Srp­ske cr­kve ili dva i po pu­ta vi­še od usta­ša. I da­nas usta­ški sljed­be­ni­ci u Hr­vat­skoj na isti na­čin kao i Si­mo­no­vić kao ko­mu­ni­stič­ki sled­be­nik u Cr­noj Go­ri ne­gi­ra­ju zlo­či­ne – nad Sr­bi­ma i Srp­skom cr­kvom! Sva­ko na svoj na­čin i iz svo­jih in­te­re­sa! Za­to im sme­ta Ve­li­bor Džo­mić ko­ji je ob­ja­vio knji­ge i o usta­škim i o ko­mu­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma nad sve­šten­stvom i mo­na­štvom Srp­ske cr­kve!
Smi­je­šan je Si­mo­no­vi­ćev na­vod da Lju­bi­ca Pu­rić, re­vo­lu­ci­o­nar i is­tak­nu­ti bo­rac, već 23 go­di­ne vječ­no po­či­va i da ni­šta ne mo­že uči­ni­ti za svo­ju od­bra­nu. Ima­la je Lju­bi­ca Pu­rić pred so­bom de­ce­ni­je da uči­ni ne­što u svo­ju od­bra­nu i da osta­vi svo­je svje­do­če­nje o zlo­či­nu za ko­ji je vi­še pu­ta jav­no op­tu­ži­va­na, ali ona to, kao što se vi­di, ni­je uči­ni­la. To što vi­še ni­je me­đu ži­vi­ma ne us­kra­ću­je pra­vo is­tra­ži­va­či­ma da se ba­ve nje­nim rat­nim i po­rat­nim dje­li­ma i ne­dje­li­ma. U su­prot­nom, on­da bi svi tre­ba­lo da ću­te o Hi­tle­ru i Pa­ve­li­ću.
Na kra­ju, za­bri­nja­va to što iz či­ta­vog tek­sta felj­to­na pro­vi­ja­va te­za da je nor­mal­no i po­želj­no ubi­ja­ti an­ti­ko­mu­ni­ste sa­mo za­to što su tog opre­dje­lje­nja. Da­lje, kod Si­mo­no­vi­ća ne­ma ni gra­ma sa­o­sje­ća­nja zbog tih žr­ta­va. One za nje­ga ni­su ni bit­ne. Sa­mo ostra­šćen čo­vjek, pri­ti­je­šnjen ar­gu­men­ti­ma o ubi­je­ni­ma od brat­ske ru­ke, mo­že da, po­put Si­mo­no­vi­ća, po­ku­ša da sve to re­la­ti­vi­zu­je i na­pi­še da je bor­ba me­đu bra­ćom u Cr­noj Go­ri „u jed­nom tre­nut­ku po­pri­mi­la i ka­rak­ter bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta”. A i vrap­ci na gra­na­ma zna­ju da je taj „tre­nu­tak” u Cr­noj Go­ri tra­jao de­ce­ni­ja­ma, a da po­sle­di­ce tog zla i da­nas osje­ća­mo.
Ne­pro­fe­si­o­nal­nost Bu­da Si­mo­no­vi­ća u ovom slu­ča­ju vi­di se i po to­me što je ured­ni­štvo i či­ta­o­ce „Da­na” us­kra­tio za po­da­tak da je ovaj felj­ton, ka­ko sam pro­na­šao na in­ter­ne­tu, pret­hod­no ob­ja­vio u frank­furt­skim „Vi­je­sti­ma” od 27. apri­la do 7. ma­ja 2016. go­di­ne. Ovo uka­zu­je i na to da su nje­go­vi mo­ti­vi dru­ge pri­ro­de. Ni­je isto pi­sa­ti tekst za cr­nu hro­ni­ku u dnev­nim no­vi­na­ma i ba­vi­ti se is­tra­ži­va­njem ova­ko slo­že­nih i te­ških te­ma na na­čin na ko­ji to či­ni Si­mo­no­vić.
Bu­do Si­mo­no­vić svo­jim felj­to­nom svje­do­či da čak ni lju­di nje­go­vih go­di­na, da­kle oni ko­ji ni­su di­rekt­no uče­stvo­va­li u bra­to­u­bi­la­štvu, ali ko­ji su za­tro­va­ni ko­mu­ni­stič­kom ide­o­lo­gi­jom, ni­su ka­dri da sa­gle­da­ju stra­šnu i su­ro­vu isti­nu da su naj­ve­ći po­ra­zi bit­ke ko­je su do­bi­je­ne pro­tiv sop­stve­nog na­ro­da. Ko­mu­ni­sti su, na­ža­lost, u to­me šam­pi­o­ni. Pri­tom, pra­vim raz­li­ku iz­me­đu njih i onih hi­lja­da ča­snih lju­di ko­ji ni­su po­šli u rat da bi iz­vr­ši­li bolj­še­vi­za­ci­ju on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, ne­go u bor­bu za slo­bo­du od oku­pa­to­ra.
KRAJ