Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Kad sam pro­či­tao po­sled­nji re­dak re­a­go­va­nja po­pa Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća na moj felj­ton o Lju­bi­ci Pu­rić sje­tio sam se one po­zna­te na­rod­ne umo­tvo­ri­ne: „Ža­li bo­že tri oke sa­pu­na, što po­ar­či bu­la na Ara­pa...”, a u uši­ma mi je od­zva­njao i ne­ka­da­šnji po­zna­ti hit: „Tr­la ba­ba lan...”
Ka­nio sam se da sa­mo ovo bu­de i moj cio od­go­vor na sed­mo­dnev­no po­po­va­nje po­pa Džo­mi­ća, na sav nje­gov an­ti­ko­mu­ni­stič­ki jad i če­mer i pro­čet­nič­ku pro­pa­gan­du ko­ju je iz­blju­vao, tru­de­ći se i po­ku­ša­va­ju­ći da me što vi­še ocr­ni, iz­vri­je­đa i dis­kva­li­fi­ku­je, i ne­ka­ko za­ba­šu­ri svoj gri­jeh i ne­i­sti­nu ko­ju je iz­re­kao na ra­čun jed­nog mr­tvog čo­vje­ka, ali sam on­da shva­tio da bi to bi­lo neo­d­go­vor­no i neo­zbilj­no i pre­ma či­ta­o­ci­ma „Da­na” i pre­ma isti­ni, jer svi ipak ne zna­ju ni ko sam ja, a ni ko je pa­roh pod­go­rič­ki, pro­to­je­rej sta­vro­for, dr Ve­li­bor Džo­mić.
U že­lji da me na star­tu dis­kva­li­fi­ku­je kao iz­an­đa­log, se­nil­nog star­ca, Džo­mić u pr­voj re­če­ni­ci na­gla­ša­va da sam „pen­zi­o­ni­sa­ni no­vi­nar” kao da je pen­zi­ja ne­ka sra­mo­ta ili ne­po­bit­ni do­kaz da je čo­vjek za­vr­šio svo­ju ži­vot­nu mi­si­ju. Eti­ke­ti­ra­nje, ipak, ni­je moj ma­nir i tu po­le­mič­ku „oso­bi­nu” onih ko­ji ne­ma­ju ar­gu­me­na­ta pre­pu­štam nje­mu i su­du či­ta­la­ca. A, či­ta­la­ca ra­di, re­ći ću sa­mo – jer Džo­mić to ve­o­ma do­bro zna – da je ovaj „pen­zi­o­ni­sa­ni no­vi­nar” za mi­nu­lih šest-se­dam go­di­na pen­zi­o­ner­skog sta­ža ob­ja­vio de­se­tak knji­ga, od ko­jih je ve­ći­na do­ži­vje­la i po ne­ko­li­ko iz­da­nja i u ti­ra­ži­ma sa ko­ji­ma se, ko­li­ko znam, ni­ko od ži­vih stva­ra­la­ca u Cr­noj Go­ri ne mo­že po­hva­li­ti. Tri od tih knji­ga su, ka­ko to i Džo­mić na­gla­ša­va, ob­ja­vlje­ne i s bla­go­slo­vom mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja i vla­di­ke Jo­a­ni­ki­ja, od­no­sno u iz­da­nju iz­da­vač­ke ku­će Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske. Da i ne go­vo­rim o de­se­ti­na­ma felj­to­na i hi­lja­da­ma dru­gih tek­sto­va i na­pi­sa ob­ja­vlje­nih za to vri­je­me u „Frank­furt­skim Ve­sti­ma”, „Da­nu” i dru­gim li­sto­vi­ma i ne­delj­ni­ci­ma, o te­le­vi­zij­skim i ra­dio emi­si­ja­ma (Džo­mić ko­rekt­no pri­zna­je da sam u tim na­pi­si­ma pi­sao i o nje­go­vom „su­ko­bu sa vla­šću i po­li­ci­jom” u Cr­noj Go­ri, što je valj­da naj­bo­lji do­kaz mo­je pro­fe­si­o­nal­ne ko­rekt­no­sti, da ne­mam ni­ka­kvih lič­nih raz­lo­ga za „ob­ra­čun” sa, ka­ko on upor­no na­gla­ša­va, ide­o­lo­škim ne­is­to­mi­šlje­ni­kom Ve­li­bo­rom Džo­mi­ćem, već je u pi­ta­nju ne­što sa­svim dru­go: drag mi je Pla­ton – što no re­kao „moj drug Ari­sto­tel”, ali mi je ipak dra­ža isti­na).
Oče­ki­vao sam, na­rav­no, da će se pop Džo­mić ja­vi­ti na­kon mo­je pri­če o Lju­bi­ci Pu­rić, par­ti­zan­ki sa Zla­ta­ra, ko­ja je, ka­ko on tvr­di, ubi­la bra­ta čet­ni­ka „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”. Po­što sam bio ap­so­lut­no si­gu­ran da on ne mo­že ne­gi­ra­ti ili ne­ka­ko oprav­da­ti ovu svo­ju ne­i­sti­nu, oče­ki­vao sam da će, ka­ko pri­li­či ča­snom i od­go­vor­nom čo­vje­ku, pred neo­bo­ri­vim su­prot­nim do­ka­zi­ma pri­zna­ti da je uhva­ćen u ne­i­sti­ni i za­i­ska­ti oprost od rod­bi­ne, pri­ja­te­lja i sa­bo­ra­ca po­koj­ne Lju­bi­ce Pu­rić, od­no­sno či­ta­la­ca „Da­na”. Ili, mo­žda, po­nu­di­ti ne­ke no­ve me­ni ne­po­zna­te ne­spor­ne do­ka­ze da je re­kao isti­nu i ta­ko me­ne na­gna­ti da se ka­jem i iz­vi­nja­vam i nje­mu i osta­li­ma ko­ji su tu ne­i­sti­nu fa­bri­ko­va­li.
Iz­o­sta­lo je i jed­no i dru­go. Umje­sto ka­ja­nja, te ple­me­ni­te i sve­te oso­bi­ne, Džo­mić je na­sta­vio svoj „sve­ti rat” pro­tiv ide­o­lo­gi­je ko­mu­ni­zma. Se­dam da­na se vr­tio u krug po­ku­ša­va­ju­ći da do­ka­že ne­do­ka­zi­vo. Na mo­ju osnov­nu tvrd­nju da se ču­do ipak ni­je de­si­lo, da se­stra ni­je ubi­la bra­ta, on pr­vog da­na u na­slo­vu svog od­go­vo­ra za­gr­mje: „Iz­vo­ri ka­žu: ču­do se, ipak, de­si­lo”, ali šest da­na po­tom i či­ta­o­ci „Da­na” i ja uza­lud­no če­ka­smo da Džo­mić ot­kri­je te iz­vo­re i do­ka­že da je par­ti­zan­ka sa Zla­ta­ra, Lju­bi­ca Pu­rić, ćer­ka pro­te Ili­je Pu­ri­ća, u no­vem­bru 1942. go­di­ne za­i­sta ubi­la svog bra­ta Va­si­li­ja, ko­man­di­ra čet­nič­ke če­te, „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo!”
To je je­di­no i is­klju­či­vo pi­ta­nje ko­je sam, uvje­ren sam, ko­rekt­no po­sta­vio, pr­ven­stve­no Ve­li­bo­ru Džo­mi­ću i na ko­jem sam od po­čet­ka in­si­sti­rao u mom felj­to­nu.
Sju­tra: Vjer­nik
ko­mu­ni­stič­ke cr­kve