PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sa To­do­ro­vi­će­vim iz­la­skom iz za­tvo­ra pre­pli­će se i na­mje­ra že­nid­be sa Ca­nom Đor­đe­vić. To­do­ro­vić je ka­zi­vao kra­lji­ci Na­ta­li­ji da na­mje­ra­va da se ože­ni nje­nom dvor­skom da­mom. Li­be­ra­li, „sta­ra ras­kli­ma­ta­na par­ti­ja”, pla­ši­la se ove že­nid­be, ko­ja bi To­do­ro­vi­ća, po­sred­stvom kra­lji­ce, do­ve­la u ve­zu sa kra­ljem, či­me bi bio omo­gu­ćen spo­ra­zum vla­da­ra i ra­di­ka­la. Pa­ja Mi­haj­lo­vić, me­đu­tim, okri­vlju­je To­do­ro­vi­ća da je iz­i­grao se­stru bu­du­ćeg mi­ni­stra Mi­ha­i­la Kr. Đor­đe­vi­ća, sa ko­ji­ma će, ka­sni­je, kao mi­ni­strom unu­tra­šnjih dje­la (1896/7) li­je­po sa­ra­đi­va­ti.
Pre­o­sta­li dio ži­vo­ta Pe­ra To­do­ro­vić pro­veo je za vla­da­vi­ne kra­lje­va Mi­la­na i Alek­san­dra Obre­no­vi­ća i Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Po­sled­nji iz­la­zi iz okvi­ra na­še te­me, a o pret­hod­noj dvo­ji­ci, kao pri­ja­telj, osta­vio je za­ni­mlji­ve bi­lje­ške. (...)
To­do­ro­vi­će­ve ve­ze sa kra­ljem Mi­la­nom bi­le su du­go­go­di­šnje i ra­zno­vr­sne. Pr­vi put je vi­dio kne­za Mi­la­na 1868. go­di­ne, ka­da je do­šao u Sr­bi­ju da za­u­zme srp­ski pre­sto. Ta­da je To­do­ro­vić imao 16, a Obre­no­vić 14 go­di­na. On je mla­dog vla­da­ra do­če­kao na Sa­vi i do­pra­tio ga do Sa­bor­ne cr­kve, ju­re­ći za nje­go­vim ko­či­ja­ma. Taj pu­nač­ki i lje­pu­ška­sti ši­pa­rac, bu­du­ći nje­gov lju­ti pro­tiv­nik i do­bar pri­ja­telj, ostao mu je u ova­kvom sje­ća­nju: „To je bio li­jep, do­bro raz­vi­jen dje­čak, s tan­kim pri­pi­je­nim usna­ma, s vi­so­kim, otvo­re­nim če­lom i krup­nim iz­ra­zi­tim oči­ma. Nje­go­va sme­đa ko­si­ca, za­če­šlja­na u stra­nu s raz­de­o­kom od li­je­va zu­lu­fa, li­je­po je okvi­ri­la nje­go­vo bi­je­lo, pu­nač­ko li­ce. Na nje­mu je bi­lo cr­no sa­lon­sko odi­je­lo bez ika­kvih dru­gih zna­ko­va i ukra­sa”’. Ta­da ni­je mo­gao ni da pret­po­sta­vi da će nje­go­va sud­bi­na umno­go­me bi­ti is­pre­ple­ta­na sa vla­da­o­če­vom.
Po­sled­nji put sa­sta­li su se u Be­ču 1901. go­di­ne, uoči Obre­no­vi­će­ve smr­ti. Sko­ro svi nji­ho­vi sa­stan­ci, po­sli­je 1886. go­di­ne, odr­ža­ni su u Dvo­ru, i to naj­če­šće na po­ziv kra­lja Mi­la­na. Ovom pri­li­kom uka­zu­je­mo na Bo­go­ja­vljen­sku noć 1887. go­di­ne, ka­da je kralj iz­ra­zio bo­go­ja­vljen­sku že­lju da Sa­šu ože­ni ka­kvom plod­nom Šva­bi­com, ko­ja bi mu za ne­ko­li­ko go­di­na na­pu­ni­la dvor dje­com. Sve nji­ho­ve sa­stan­ke ne­mo­gu­će je po­pi­sa­ti, a mi uka­zu­je­mo sa­mo na one ko­ji su osta­vi­li po­se­ban trag u nji­ho­vim od­no­si­ma.
Pr­ve da­ne slo­bo­de To­do­ro­vić je pro­veo u raz­go­vo­ri­ma sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma, ali je o po­li­ti­ci ća­skao sa­mo sa Sve­to­mi­rom Ni­ko­la­je­vi­ćem, biv­šim ra­di­ka­lom i Mi­lu­ti­nom Ga­ra­ša­ni­nom. Ne pred­log Ni­ko­la­je­vi­ća on je oti­šao da bla­go­da­ri Ga­ra­ša­ni­nu što se za­u­zeo sa po­mi­lo­va­nje ra­di­ka­la, gdje se su­srio sa kra­ljem Mi­la­nom. Za­hva­lju­ju­ći i kra­lje­vom po­sre­do­va­nju, To­do­ro­vić se spri­ja­te­ljio sa Ga­ra­ša­ni­nom i to pri­ja­telj­stvo nje­go­vao je do smr­ti is­tak­nu­tog na­pred­njač­kog pr­va­ka. Iz To­do­ro­vi­će­vih ka­zi­va­nja zna­mo da su se njih tro­ji­ca če­šće sa­sta­ja­li, što je do­bar po­ka­za­telj no­vih po­li­tič­kih stre­mlje­nja biv­šeg „pre­tje­ra­nog ra­di­kal­ca” a sad sa­svim dru­gog čo­vje­ka, ka­ko je sam pri­zna­vao. (...)
Kralj Mi­lan je pre­vi­dio da Pe­ra To­do­ro­vić ni­je bio mo­ćan u Ra­di­kal­noj stran­ci kao što su to bi­li Jo­van Ri­stić u Li­be­ral­noj i Mi­lu­tin Ga­ra­ša­nin u Na­pred­noj. Ra­di­kal­nu stran­ku vo­dio je njen Glav­ni od­bor uz po­moć be­o­grad­skih ra­di­ka­la. Dok su na­pred­nja­ci i li­be­ra­li išli za svo­jim vo­đa­ma, ra­di­ka­li su išli za svo­jim Glav­nim od­bo­rom. U toj pro­cje­ni po­gri­je­ši­li su i kralj i To­do­ro­vić. Za ra­zu­mi­je­va­nje na­ših po­li­tič­kih stra­na­ka i nji­ho­vih vođ­sta­va ovo je va­žna či­nje­ni­ca.
Ra­di­ka­li su iste go­di­ne na Cvi­je­ti sklo­pi­li na­čel­ni sa­vez sa li­be­ra­li­ma, po­sli­je če­ga je vla­dar po­vje­rio man­dat za sa­stav vla­de Mi­lu­ti­nu Ga­ra­ša­ni­nu. Ra­di­kal­na stran­ka bi­la je ta­da pred ras­cje­pom (spo­ra­zum „je skr­hao naj­ja­či stub Ra­di­kal­ne stran­ke”), ali je ne­ka­ko uspje­la da se oču­va. Po­sli­je ljet­njih skup­štin­skih iz­bo­ra osno­van je Klub ra­di­kal­nih po­sla­ni­ka, ko­ji je odo­brio li­be­ral­no-ra­di­kal­ni sa­vez. Pe­ra To­do­ro­vić je i ta­da bra­nio svoj pred­log sa Ni­škog zbo­ra ra­di­kal­nih pr­va­ka. Uvi­djev­ši da mu po­zi­ci­je u stran­ci iz­mi­ču, To­do­ro­vić je stu­pio u dr­žav­nu slu­žbu, kao ko­me­sar Na­rod­ne ban­ke. Je­da­na­est da­na ka­sni­je, 29. ok­to­bra 1886. go­di­ne, Glav­ni od­bor ga je is­klju­čio iz stran­ke zbog pri­hva­ta­nja dr­žav­ne slu­žbe. Ra­di­kal­na stran­ka je oču­va­la je­din­stvo, a njen ne­kad naj­bo­lji pred­stav­nik vi­še ni­je bio u nje­nim re­do­vi­ma. Nje­go­va mi­ro­tvor­na ulo­ga do­ži­vje­la je pot­pu­ni ne­u­spjeh, a nje­go­vo ve­zi­va­nje za kra­lja Mi­la­na sma­tra­no je kao iz­daj­stvo Ra­di­kal­ne stran­ke. Od ta­da on je bio sa­mo no­vi­nar.
Sa­ve­zna vla­da ot­pu­sti­la je Pe­ru To­do­ro­vi­ća iz slu­žbe pod op­tu­žbom da je ho­mo­sek­su­a­lac. Iz nje­go­vog Dnev­ni­ka i još ne­kih dje­la za­pa­ža se nje­go­va sklo­nost pre­ma mu­škom ro­du, a je­dan od nje­go­vih bi­o­gra­fa pi­še da je „po­ka­zi­vao mno­ge zna­ke in­fan­til­nog sek­su­a­li­te­ta”. Da­kle, ra­di­ka­li su ima­li do­volj­no ar­gu­me­na­ta za ovu op­tu­žbu, po­sli­je ko­je je To­do­ro­vić po­stao otvo­re­ni ne­pri­ja­telj svo­je ne­gda­šnje stran­ke i nje­nih pr­va­ka. Jed­nim uka­zom, bez do­ka­za na su­du da je ho­mo­sek­su­a­lac, ot­pu­šten je iz slu­žbe.(NA­STA­VI­ĆE SE)