PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

O uka­zu ko­jim je To­do­ro­vić ot­pu­šten iz dr­žav­ne slu­žbe, pod op­tu­žbom da je ho­mo­sek­su­a­lac, Ra­ša Mi­lo­še­vić pi­še: „Ovaj ukaz je pot­pu­no opre­di­je­lo Pe­ru. On vi­še ne­ma ob­zi­ra ni pre­ma ko­me, ni pre­ma stran­ci, ko­ju je sam stva­rao, na či­joj je or­ga­ni­za­ci­ji utro­šio svo­je naj­bo­lje go­di­ne. Sva­ko­me je po­stao pri­ja­telj ko­ji bi po­tra­žio nje­go­vu po­moć pro­tiv do­ju­če­ra­šnjih nje­go­vih dru­go­va: za ovaj skan­da­lo­zan ukaz kri­vio je sve, i li­be­ra­le i gru­pu ra­di­ka­la”.
Go­di­ne 1887. pri­li­kom re­kon­struk­ci­je na­pred­njač­ke vla­de po­mi­nja­lo se ime Pe­re To­do­ro­vi­ća kao bu­du­ćeg mi­ni­stra unu­tra­šnjih dje­la.
Pro­gla­še­njem Usta­va iz 1888. go­di­ne kralj Mi­lan je do­di­je­lo vi­še od­lič­ja, čak i ne­kim is­tak­nu­tim ra­di­kal­nim pr­va­ci­ma kao što je bio Ra­ša Mi­lo­še­vić. To­do­ro­vić je bio za­o­bi­đen i po­vri­je­đen. „Ako kralj Mi­lan još ni do da­nas ni­je na­či­sto s mo­jom lo­jal­no­šću, ja je va­la ne­mam čim dru­gim i no­vim do­ka­zi­va­ti”, za­pi­sao je u Dnev­ni­ku.
Znao je Pe­ra To­do­ro­vić, po­sli­je vla­da­re­ve ab­di­ka­ci­je (1889), da pi­še tek­sto­ve u „Ma­lim no­vi­na­ma” pro­tiv kra­lja Mi­la­na. Ne­ki od njih su bi­li vr­lo oštri. Pr­vi otvo­re­ni na­pad na eks-kra­lja po­ja­vio se već po­čet­kom apri­la 1889. (br.110). Po­vod ovom i ne­kim po­to­njim raz­ja­šnja­va­nji­ma sa kra­ljem gra­đa­ni­nom bi­la je Obre­no­vi­će­va iz­ja­va da od Ga­ra­ša­ni­na i To­do­ro­vi­ća ni­je srio po­kva­re­ni­je i ne­va­lja­li­je lju­de. To­do­ro­vić je po­zi­vao kra­lja Mi­la­na da jav­no od­go­vo­ri da li je to isti­na? Čak je je­dan ra­di­kal­ni list bra­nio čast biv­šeg kra­lja od To­do­ro­vi­će­vih na­pa­da! U jed­nom bro­ju no­vi­nar je osje­tio po­tre­bu da iz­ne­se isto­ri­jat svo­jih od­no­sa sa kra­ljem Mi­la­nom Obre­no­vi­ćem. Za­ni­mlji­vo je da su ne­ki To­do­ro­vi­će­vi tek­sto­vi bi­li upe­re­ni isto­vre­me­no i na Obre­no­vi­ća i na ra­di­ka­le. Pi­sao je čak i o Obre­no­vi­će­vim koc­kar­skim da­ni­ma u Mon­te Kar­lu i nje­go­vim nov­ča­nim ne­vo­lja­ma.
Go­di­ne 1891. pre­nio je u „Ma­lim no­vi­na­ma” po­le­mi­ku eks-kra­lja i Ga­ra­ša­ni­na i u jed­nom od na­red­nih bro­je­va do­dao da je Obre­no­vi­ćev put obi­lje­ži­la fa­tal­na zvi­je­zda. To­do­ro­vić upu­ću­je či­ta­o­ce na to da dr­žav­ni pre­vrat iz 1893. go­di­ne ni­je iz­ve­den bez uče­šća eks-kra­lja Mi­la­na. U vi­še tek­sto­va bra­nio je čast kra­lji­ce Na­ta­li­je. (...)
Dr­ža­nje Pe­re To­do­ro­vi­ća pre­ma dvo­ji­ci po­sled­njih Obre­no­vi­ća ni­je bi­lo isto. Nje­go­vi od­no­si sa kra­ljem Mi­la­nom pro­šli su kroz vi­še na­iz­mje­nič­nih mi­je­na: u dva ma­ha je bio nje­gov pro­tiv­nik i u dva pe­ri­o­da nje­gov pri­ja­telj. Ni­ka­kvih po­seb­nih pro­mje­na ni­je bi­lo pre­ma kra­lju Alek­san­dru – bio mu je i ostao pri­ja­telj. Tre­ba­lo bi na­gla­si­ti da je To­do­ro­vić uspio da sve­že čvr­šće pri­ja­telj­stvo sa ocem ne­go sa si­nom. Stra­sti su pre­ma kra­lju-ocu bi­le iz­ra­že­ni­je, ne sa­mo kad je bi­lo u pi­ta­nju pri­ja­telj­stvo, već i pro­tiv­ni­štvo. Od­nos pre­ma kra­lju-si­nu bio je umje­re­ni­ji i ujed­na­če­ni­ji, bez ve­ćih tr­za­vi­ca, iako je i njih bi­lo. To­do­ro­vić je is­ta­kao u „Ogle­da­lu” da pi­šu­ći o ži­vo­tu i dje­lu kra­lja Alek­san­dra is­pi­su­je sop­stve­no ži­ti­je.
Op­šte je za­pa­ža­nje To­do­ro­vi­ća da je kralj Alek­san­dar „ne­ja­ki”, po­put ne­ja­kog Uro­ša. Do­la­skom na pre­sto on je ko­nač­no iz­gu­bio i oca i maj­ku. Po­stao je „ne­sret­ni Alek­san­dar”. Uza­lud­na su bi­la ubje­đi­va­nja kra­lja-oca da je nje­gov osnov­ni za­da­tak, po­sli­je ab­di­ka­ci­je, da Sr­bi­ji spre­mi pra­vog vla­da­o­ca.
To­do­ro­vi­će­ve „Ma­le no­vi­ne” vi­še pu­ta su za­bra­nji­va­ne za vla­da­vi­ne kra­lja Alek­san­dra. Jed­nom pri­li­kom kralj se ra­sr­dio na no­vi­na­ra to­li­ko da je uma­lo po­di­gao ru­ku na nje­ga. Osim što je po­sli­je Maj­skog pre­vra­ta uka­zao na har­ti­je kra­lja Alek­san­dra i pu­bli­ko­vao ne­ka pi­sma i spi­se do­sta­vlje­ne vla­da­ru, To­do­ro­vić je ob­ja­vio „Dnev­nik” ma­lo­ljet­nog Obre­no­vi­ća u svo­jim no­vi­na­ma (1892). On ni­je bio si­gu­ran da je „Dnev­nik” vje­ro­do­sto­jan. Na pr­vi po­gled sti­če se uti­sak da je pr­vi na­mje­snik, Jo­van Ri­stić, ili bio umi­je­šan u nje­gov na­sta­nak ili u nje­go­vo ob­ja­vlji­va­nje. Kralj Alek­san­dar, ko­ji je već ta­da is­po­lja­vao ka­rak­ter ću­tlji­ve i za­tvo­re­ne oso­be, is­ti­če da po­sli­je ro­di­te­lja naj­vi­še vo­li Ri­sti­ća, kog na­zi­va dru­gim ocem. Ne­ma sum­nje da je pr­vi na­mje­snik bio ve­o­ma za­in­te­re­so­van da se ovo sa­zna. Na­iv­no i za­i­sta dje­čač­ki uti­sak osta­vlja nje­gov opis mi­ro­po­ma­za­nja i pro­gon­stva maj­ke, kao i po­sje­te ru­skom i austrij­skom dvo­ru. „Ma­le no­vi­ne” u ro­ku od de­set da­na dva pu­ta su bi­le za­bra­nji­va­ne.
Kad je 1894. go­di­ne po­čeo da ob­ja­vlju­je član­ke pod na­slo­vom „Di­na­stič­ko pi­ta­nje”, i u pr­vom bro­ju iz­ja­šnja­vao se ve­o­ma li­je­po o Ka­ra­đor­đu, kralj Alek­san­dar ve­o­ma se ljut­nuo na ta­kvo pi­sa­nje. No­vi­nar je pi­sao da je Ka­ra­đor­đe „ve­li­ki čo­vjek” i „ve­li­ki sve­tac”.
(Na­sta­vi­će se)