PIŠE: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

U ta­kvom svi­je­tu ne­ma mi­lo­sr­đa, pra­vih ljud­skih osje­ća­nja, be­smi­sle­no je tra­ži­ti sa­o­sje­ća­nje – čo­vjek je na­iz­gled sam, na­iz­gled bes­po­mo­ćan a svo­ju du­šu mo­že da od­bra­ni i spa­si sa­mo u do­slu­hu sa Sve­dr­ži­te­ljem. Ali, u ta­kvoj kom­po­zi­ci­ji ne­ma mje­sta za pro­iz­volj­no­sti, ta­ko da Dra­jer pa­zi na ko­sti­me, re­kvi­zi­te, a na­ro­či­to pra­ti sva­ki po­kret tih lju­di u man­ti­ja­ma i bud­no ka­me­rom bi­lje­ži sve ono što is­ka­zu­ju u ta­ko iz­nu­đe­noj si­tu­a­ci­ji. Po­kre­ti ka­me­re, krup­ni pla­no­vi po li­ci­ma su­di­ja dok se me­đu­sob­no do­šap­ta­va­ju, kao da su sni­mlje­ni frag­men­ti Jo­van­ki­nih pro­ži­vlje­nih tre­nu­ta­ka ži­vot­nog is­ku­stva. Re­di­telj ide i ta­ko da­le­ko da ove ljud­ske re­ak­ci­je tre­ti­ra kao objek­tiv­ne či­nje­ni­ce ko­je se ustre­mlju­ju na ljud­ska osje­ća­nja. To je psi­ho­lo­ška dra­ma u ko­joj po­je­di­nac bra­ni svo­je pra­vo na eg­zi­sten­ci­ju, gdje uza­lud­no po­ku­ša­va da se iz­dig­ne iz­nad sud­bi­ne. Sve te rad­nje po­ti­sku­je Dra­jer u dru­gi plan, a ak­ce­nat ne sta­vlja na sa­mo spa­lji­va­nje. I ka­da ga ne bi bi­lo u fil­mu, dra­ma ne bi iz­gu­bi­la mno­go na svo­me dej­stvu, jer je ta­ko kom­po­no­va­na da sva­ki ka­dar ima tač­no od­re­đe­nu funk­ci­ju i do­pri­no­si zna­če­nju ko­je se oslo­ba­đa kroz po­je­di­ne sce­ne i se­kven­ce. Bit­ka se vo­di u čo­vje­ku i to Dra­jer iz­u­zet­no pla­stič­no pri­ka­zu­je.
Film „Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke”, ma ko­li­ko da je na­pra­vljen u od­re­đe­nom vre­me­nu i ogra­ni­če­nim iz­ra­žaj­nim mo­guć­no­sti­ma, iz­di­že se iz­nad to­ga i dje­lu­je svo­jom svje­ži­nom, ne­po­sred­no­šću, isti­ni­to­šću i re­a­li­zmom kao sa­vre­me­no film­sko ostva­re­nje. U tom tra­ja­nju ko­je se ne­pre­kid­no po­tvr­đu­je na­la­zi­mo vri­jed­no­sti ve­za­ne za pri­ro­du film­skog stva­ra­la­štva.
Iz­raz mo­ra bi­ti iz­nu­tra mo­ti­vi­san, sva­ki ka­dar pred­sta­vlja unu­tra­šnji struk­tu­ral­ni ele­me­nat kom­po­zi­ci­je, a su­šti­na se is­ka­zu­je što jed­no­stav­ni­je i im­pre­siv­ni­je. Dra­jer je shva­tio tra­ge­di­ju bes­po­moć­nog Ijud­skog bi­ća i umje­sto da je opi­su­je on je iz­ra­ža­va ra­zu­mlji­vo stva­ra­ju­ći u svom dje­lu do­volj­no pro­sto­ra za nje­no dje­lo­va­nje. Sva­ka no­va pro­jek­ci­ja je i dru­ga­či­je do­ži­vlja­va­nje. Dra­ma­tič­nost i su­ge­stiv­nost se ne sma­nju­ju već vre­me­nom još vi­še osna­žu­ju. Te­ško je na­ći ta­ko jed­no­sta­van, a to­li­ko su­ge­sti­van film ko­ji za­pra­vo svo­jom unu­tra­šnjom esen­ci­jal­no­šću pro­jek­tu­je se­be i omo­gu­ću­je u sva­kom gle­da­o­cu. Dra­jer je uspio da se svo­jim dje­lom su­prot­sta­vi tra­di­ci­o­na­li­zmu, da ne sli­je­di pu­te­ve dru­gih i da ne po­di­la­zi uku­su onih ko­ji su že­lje­li sa­mo pri­ču.
Dra­jer je za film bi­rao glum­ce ve­o­ma in­te­re­sant­ne fi­zi­o­no­mi­je li­ca, po­seb­no ka­da je ri­ječ o ulo­zi isled­ni­ka, od­no­sno sve­šte­nič­kog re­da ko­ji je su­dio Jo­van­ki. Nji­ho­va li­ca, na ko­ji­ma se bez ijed­ne iz­go­vo­re­ne ri­je­či osli­ka­va užas i za­sli­je­plje­nost, ve­o­ma la­ko za­pre­pa­ste sva­kog gle­da­o­ca, jer gle­da­ti nji­ho­va li­ca, u krup­nom pla­nu, stva­ra uti­sak kod gle­da­o­ca da je i on pri­su­tan na su­đe­nju. Ovom uti­sku do­pri­no­si i mu­zi­ka ko­ja upot­pu­nja­va vi­zu­el­ni uti­sak kom­plet­nog fil­ma. Dra­jer ni­ka­da za­pra­vo ni­je iza­brao mu­zi­ku za ovaj film, jer se sva­ki put pri­li­kom nje­go­vog emi­to­va­nja mu­zi­ka iz­vo­di­la uži­vo i u raz­li­či­tim aran­žma­ni­ma, me­đu­tim, uvi­jek su do­mi­ni­ra­li zvu­ci or­gu­lja, cr­kve­nih zvo­na, po­ja­ča­va­ju­ći već sna­žni vi­zu­el­ni efe­kat fil­ma i mi­sti­ci­zam, ko­ji u kom­bi­na­ci­ji sa ar­ha­ič­nim hor­skim gla­so­vi­ma da­je pot­pu­nu sli­ku i od­su­stva svi­je­sti i ra­zu­ma u tom mrač­nom vre­me­nu. Naj­u­pe­ča­tlji­vi­ju mu­zi­ku za ovaj film, in­spi­ri­san li­kom Or­le­an­ke, osmi­slio je Ric­hard Ein­horn 1994. go­di­ne („Vo­i­ces of light”), ko­ja pred­sta­vlja ora­to­ri­jum, kom­bi­na­ci­ju ho­ra i or­ke­stra i ko­ja se od ta­da ko­ri­sti za ovaj film. Dra­jer je bio dru­ga­či­ji i po­tvr­dio je da su mo­guć­no­sti fil­ma ve­za­ne upra­vo za do­ži­vljaj, ne­po­no­vlji­vost i ne­pre­kid­no is­tra­ži­va­nje i sa­gle­da­va­nje ljud­ske sud­bi­ne.
(Na­sta­vi­će se)