- Pi­še: Mi­li­ca KRALj
U knji­zi S. P. Melj­gu­no­va „Cr­ve­ni te­ror u Ru­si­ji 1918–1923” či­ta­mo da je stri­je­lja­nje pje­sni­ka Ni­ko­la­ja Gu­mi­ljo­va iz­vr­še­no na jed­noj od sta­ni­ca Iri­nov­ske že­lje­zni­ce. Osu­đe­ni­ke su do­ve­li u svi­ta­nje i na­re­di­li im da is­ko­pa­ju ja­mu. Kad je ona bi­la do po­la is­ko­pa­na, svi­ma je bi­lo na­re­đe­no da se ski­nu. Usli­je­di­li su kri­ci, va­pa­ji za mi­lost. Dio osu­đe­ni­ka je si­lom sa­tje­ran u ja­mu i po nji­ma je otvo­re­na palj­ba. Na go­mi­lu ti­je­la su sa­tje­ra­ni i pre­o­sta­li i ubi­je­ni na isti na­čin. Na­kon če­ga su ja­mu, u ko­joj su još je­ča­li ži­vi i ra­nje­ni, za­su­li ze­mljom”.
Pje­snik Ni­ko­laj Gu­mi­ljov ubi­jen je bez stvar­no do­ka­za­ne kri­vi­ce. Op­tu­žen je za uče­šće u an­ti­so­vjet­skoj za­vje­ri po la­žnoj op­tu­žbi Ja­ko­va Agra­no­va, čekiste – pri­pad­ni­ka taj­ne po­li­ci­je, ko­ji je pot­ka­zao još oko 300 lju­di kao po­bu­nje­ni­ke ko­ji se spre­ma­ju da sru­še bolj­še­vič­ku vla­sti.
Ne­sreć­ni Gu­mi­ljov, ne­svje­stan smrt­nog is­ho­da ko­ji će se zbi­ti za osam­na­est da­na, da­je is­kat pred isled­ni­kom Ja­kob­so­nom: „Tač­no je, na­kon hap­še­nja 3. ju­na 1921. da ne vo­li bolj­še­vi­ke i da je obe­ćao da će na­pi­sa­ti sti­ho­va­ne pro­kla­ma­ci­je o pla­no­vi­ma za po­di­za­nje ustan­ka u Pe­tro­gra­du, tač­no je i da je pri­mio iz­ve­snu su­mu nov­ca (u ka­sni­jim do­ka­zi­ma vi­dlji­vo je da ni­je pri­mio ni ko­pej­ku) i da je pri­stao da sa so­bom na uli­ce iz­ve­de „ša­či­cu pro­la­zni­ka...”
Osim ovih op­tu­žbi za­mje­ra­li su mu da se jav­no kr­sti i da go­vo­ri kri­tič­ki sa oma­lo­va­ža­va­njem i pod­smi­je­hom o ta­da­šnjoj li­te­ra­tu­ri.
Iako ni­su bi­li pro­na­đe­ni ni­ka­kvi stvar­ni do­ka­zi o nje­go­vom kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nom dje­lo­va­nju, za Gu­mi­ljo­va je za­tra­že­na smrt­na ka­zna. Od­mah po iz­vr­še­nju smrt­ne ka­zne, pe­tro­grad­ska „Prav­da” ob­ja­vlju­je spi­sak stri­je­lja­nih u ko­me pi­še da je Gu­mi­ljov pri­pa­dao Pe­tro­grad­skoj bo­je­voj or­ga­ni­za­ci­ji.
Gu­mi­ljov je uvi­jek sa so­bom kao amaj­li­ju no­sio Ho­me­ro­vu „Ili­ja­du”, ko­ju je po­nio i u za­tvor, kao i Je­van­đe­lje. Za­tra­žio je od Ane En­gelj­hart, svo­je dru­ge su­pru­ge, ko­jom se ože­nio po­sli­je raz­la­za sa Anom Ah­ma­to­vom (sa ko­jom je bio u bra­ku od 1910. do 1918) da mu do­ne­se Pla­to­no­va. Tra­že­na knji­ga je za­ka­sni­la, pred­u­hi­tri­lo je stri­je­lja­nje pje­sni­ka.
Nje­go­vi ri­jet­ki pri­ja­te­lji obra­ti­li su se i Mak­si­mu Gor­kom i Le­nji­nu sa mol­bom da se Gu­mi­ljo­vu ne iz­rek­ne naj­stra­šni­ja ka­zna, već da se Gu­mi­ljov po­mi­lu­je. Le­njin je ka­te­go­rič­ki od­ba­cio nji­ho­vu mol­bu ri­je­či­ma: „Mi ne mo­že­mo lju­bi­ti ru­ku, po­dig­nu­tu pro­tiv nas”.
Na­de­žda Man­delj­štam, su­pru­ga pje­sni­ka Osi­pa Man­delj­šta­ma, pi­še da „ni­je ni­ma­lo slu­čaj­no što je upra­vo on (mi­sli na Gor­kog) okli­je­vao da te­le­fo­ni­ra ili po­hi­ta u Mo­skvu kad je po­sri­je­di bio Gu­mi­ljov ži­vot”.
Dan pri­je ne­go što su ga uhap­si­li Gu­mi­ljov ho­da uli­ca­ma, ob­u­čen u odr­pa­ni ši­njel i iz­no­šen ljet­nji ka­put, sre­le su ga dvi­je stu­dent­ki­nje, uči­nio im se za­bav­nim i na­smi­ja­le su se. Gu­mi­ljov je re­kao ne­što što su shva­ti­le tek po­sli­je nje­go­vog stri­je­lja­nja: „Ta­ko se ne is­pra­ća­ju lju­di osu­đe­ni na smrt!”
Po­sli­je smr­ti utvr­đe­no je da Pe­tro­grad­ska bor­be­na or­ga­ni­za­ci­ja ni­kad ni­je ni po­sto­ja­la. Gu­mi­ljov je re­ha­bi­li­to­van de­ve­de­se­tih go­di­na pro­te­klog vi­je­ka. Na spo­men-plo­či u Ko­va­lev­skoj šu­mi upi­sa­no je: „Ov­de je stri­je­ljan pje­snik Gu­mi­ljov”. Iako su mu ri­jet­ki pri­ja­te­lji ko­ji su na­ču­li da će ga uhap­si­ti pred­la­ga­li da bje­ži on se ni­je na to oba­zi­rao: „Za­hva­lju­jem vam na bri­zi, ali ne­mam za­što da bje­žim – bolj­še­vi­ci ne smi­ju ni da me tak­nu”.
Ser­gej Bo­bov, ured­nik ča­so­pi­sa „Cen­tri­fu­ge”, če­kist, re­kao je jed­nom pri­ja­te­lju Gu­mi­ljo­va: „Da... taj vaš Gu­mi­ljov... na­ma bo­lje­vi­ci­ma je sve to smi­je­šno. Ali zna­te, umro je ele­gant­no. Čuo sam iz pr­ve ru­ke. Smi­je­šio se, do­pu­šio ci­ga­re­tu. Čak je i na mom­ke iz po­seb­nog odje­lje­nja pro­iz­veo uti­sak. Pra­zno ju­na­če­nje, ali i po­red to­ga – jak tip. Ma ko ta­ko umi­re? Šta da se ra­di – uči­nio je glu­post. Da ni­je kon­tri­rao, da nam je pri­šao, na­pra­vio bi ve­li­ku ka­ri­je­ru. Ta­kvi lju­di su nam po­treb­ni”.
Za­la­gav­ši se za ada­mi­zam (mu­žev­nost) pi­še i ove sti­ho­ve: „Taj što zi­da ku­lu pa­šće, sto­ga/ Bi­će stra­šan br­zi let i, za­tim/ Do­lje na dnu bu­na­ra svjet­sko­ga,/ Bez­u­mlje će svo­je pro­kli­nja­ti. //Taj što ode u noć­ne pe­šte­re/Ili k ti­him za­li­vi­ma rječ­nim/ Su­sre­šće ga svi­re­pe pan­te­re/ Zje­ne – od njih užas ne­iz­reč­ni.// Sa osje­ća­njem ne­iz­bje­žnog fa­ta­li­zma: „Ne­maš spas od ude­sa kr­va­vog/Ko­ji ne­bo zem­ni­ku na­zna­či./Ali ću­ti: ne­srav­nji­vo pra­vo/Da smrt svo­ju bi­raš mno­go zna­či”.
Pje­snik stra­šnog ude­sa sop­stve­nim sti­ho­vi­ma ozna­čio je­krak­tko­ve­ke ze­malj­ske dne­vi:
„Bi­će da sam u ži­vo­tu što ode,/I oca i maj­ku za­klao,/Sto­ga li sam – Sve­pri­sut­ni Go­spo­de!—Ta­ko sram­no i te­ško stra­dao.//Sva­ki dan me kao mr­tvac da­vi,/Sve su stva­ri tu­đe, a ne mo­je, Sem drh­ta­ja pla­ton­ske lju­ba­vi – Lju­ba­vi sa­svim ne­do­stoj­ne”.
(Na­sta­vi­će se)