-Pi­še: Mi­li­ca KRALj

„Umjet­nik ne že­li dru­gi raj osim ži­vo­ta” – u svom pro­gram­skom „Ju­tru ak­me­i­zma” 1919. go­di­ne, za­pi­sao je Osip Emi­lje­vič Man­delj­štam, još je­dan od ru­skih pje­sni­ka ko­ji su ne­tra­gom ne­sta­li u čist­ka­ma, kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma, gu­la­zi­ma, tam­ni­ca­ma, za­tvo­ri­ma.
Osi­pa Eme­lje­vi­ča Man­delj­šta­ma knji­žev­na kri­ti­ka sma­tra za jed­nog od naj­ve­ćih ru­skih pje­sni­ka dva­de­se­tog vi­je­ka. Me­đu­tim, ni do da­nas se ne zna tač­na go­di­na nje­go­vog ko­nač­nog ne­stan­ka – da li je to bi­lo 1938. ili 1939, mo­žda 1940.
Po za­pi­si­ma Ilje Eren­bur­ga vi­di­mo da je Man­delj­štam umro 1940. go­di­ne uda­ljen de­set hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra od rod­nog gra­da, u Si­bi­ru, pri­je to­ga je gri­ju­ći se na oskud­noj va­tri či­tao Pe­trar­ki­ne sti­ho­ve. Pre­ma ne­kim dru­gim iz­vo­ri­ma umro je na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Vla­di­vo­sto­ku 27. de­cem­bra 1938.
Osip Eme­lje­vič Man­delj­štam, ro­đen je 1891. go­di­ne u Var­ša­vi u tr­go­vač­koj – ko­žar­skoj po­ro­di­ci. Dje­tinj­stvo i mla­dost pro­veo je u Pe­ter­bur­gu i Pa­vlov­sku. Za­vr­šio je ču­ve­nu ško­lu Te­ni­šev­skog u Pe­ter­bur­gu. Stu­di­rao je u Pa­ri­zu sta­ro­fran­cu­ski, sta­ro­grč­ki u Haj­del­ber­gu, kla­sič­ne je­zi­ke u Pe­tro­gra­du.
Po­sli­je re­vo­lu­ci­je 1918. ra­dio je ne­ko vri­je­me u kul­tur­no-pro­svjet­nim in­sti­tu­ci­ja­ma(1919– 1921), ži­vio na Kri­mu i Gru­zi­ji, a od 1922. bo­ra­vi u Mo­skvi. Svo­ju su­pru­gu Na­de­ždu Ja­ko­vljev­nu upo­znao je u jed­nom noć­nom klu­bu i od te 1919. go­di­ne ona će Man­delj­šta­mu bi­ti ne sa­mo oda­ni sa­put­nik već i sa­put­nik-svje­dok i nje­go­vog stra­da­nja i stra­da­nja još mno­gih ru­skih pje­sni­ka u pe­ri­o­du pro­go­na, za­tva­ra­nja i ubi­ja­nja pje­sni­ka, o če­mu će osta­vi­ti po­tre­sne za­pi­se u knji­ga­ma „Strah i na­da”. „Strah i na­da” je knji­ga ko­ja je isto­vre­me­no i svje­do­čan­stvo i opo­me­na stra­dal­nog pje­snič­kog ži­vo­ta.
Za Man­deljš­ta­mo­vo shva­ta­nje umjet­no­sti kra­kar­te­ri­sti­čan je in­di­fe­ren­ti­zam, pro­gra­mat­sko od­bi­ja­nje da go­vo­ri o sa­vre­me­nim te­ma­ma i pro­ble­mi­ma. Ali sa­vre­me­ne te­me i pro­ble­mi dru­štva i vre­me­na u ko­me je dje­lo­vao ni­su mo­gli da ga osta­ve rav­no­du­šnim. Na­pro­tiv! Sve što se de­ša­va­lo, sve što je to gvo­zde­no, če­lič­no do­ba (Stalj-če­lik!) do­ni­je­lo u svom naj­po­ra­zni­jem vi­du – du­bo­ko ga je ti­šta­lo i sve to na­šlo cen­tral­no mje­sto u nje­go­vim pje­sma­ma.
Šta dru­go i je­ste nje­gov sa­ti­rič­ni epi­gram o Sta­lji­nu!?
Man­delj­štam je pri­pa­dao ak­me­i­sti­ma, ali se isto­vre­me­no u ka­sni­jem ra­du uda­lja­va od po­e­ti­ke ak­me­i­zma što i na­vo­di u ese­ju „Is­pad”: „Za raz­li­ku od mu­zič­ke pi­sme­no­sti, od not­nog pi­sma, na pri­mjer, pje­snič­ko pi­smo u zna­čaj­nom ste­pe­nu pred­sta­vlja ve­li­ku bje­li­nu, zi­jev, od­su­stvo mno­štva zna­ko­va i na­po­me­na, ko­ji se pod­ra­zu­mi­je­va­ju i ko­ji je­di­no či­ne tekst shva­tlji­vim... Pje­snič­ki pi­smen či­ta­lac sta­vlja ih u svo­je ime, kao da ih iz­vla­či iz sa­mog tek­sta.”
Pr­va Man­delj­šta­mo­va po­seb­na knji­ga pje­sa­ma „Ka­men”, ob­ja­vlje­na 1913. go­di­ne, do­ži­vje­la je još dva do­pu­nje­na iz­da­nja (1916. i 1923); dru­ga zbir­ka pje­sa­ma „Tri­stia” ob­ja­vlje­na je 1922. go­di­ne, a iste go­di­ne štam­pa i još jed­nu zbir­ku pje­sa­ma pod na­slo­vom „Dru­ga knji­ga”; pr­va knji­ga nje­go­ve pro­ze: „Šum vre­me­na” ob­ja­vlje­na je 1925. go­di­ne, a dru­gu knji­gu umjet­nič­ke pro­ze „Egi­pat­ska mar­ka” ob­ja­vio je 1928. go­di­ne. Iste te 1928. ob­ja­vlje­na je i nje­go­va po­sled­nja knji­ga pod na­slo­vom „Pe­sme”, kao i knji­ga ese­ja (knji­žev­no-te­o­rij­ski član­ci) „O po­e­zi­ji”, dok je stu­di­ja „Raz­go­vor o Dan­teu”, ko­ju je na­pi­sao 1933, ob­ja­vlje­na tek 1967. go­di­ne u Ru­si­ji.
U knji­zi o Man­delj­šta­mo­voj po­e­zi­ji Gleb Stru­ve is­ti­če: „Kod zre­log Man­delj­šta­ma po­seb­no pa­da u oči je­dan po­stu­pak: stal­no po­na­vlja­nje po­je­di­nih ri­je­či – sli­ka. Ko­li­ko se če­sto, na pri­mjer, u zre­lim Man­delj­šta­mo­vim pje­sma­ma su­sre­ću u naj­ne­o­če­ki­va­ni­jim spo­je­vi­ma, u naj­ne­pre­dvi­dlji­vi­jem kon­tek­stu ne­ke omi­lje­ne ri­je­či – sli­ke-la­sta­vi­ce- `zv­ezde`- so`. To i je­su ri­je­či – Psi­he za ko­je on ka­že da lu­ta­ju oko stva­ri kao du­ša oko osta­vlje­nog, ali ne i za­bo­ra­vlje­nog ti­je­la. Te lu­ta­ju­će ri­je­či, ko­je se upor­no vra­ća­ju, igra­ju ulo­gu svo­je­volj­nog sig­nal­nog zvo­na, pre­ko ko­jih pje­sme ko­je ni­su po­ve­za­ne kao da jed­na sa dru­gom do­la­ze u do­sluh.”(„Ja ne tra­žim noć­nu pro­pu­sni­cu,/ Ne pla­še me stra­ža­re­ve oči:/ Za bla­že­nu lu­du re­če­ni­cu/ Po­mo­li­ću se u so­vjet­skoj no­ći”).
Za raz­li­ku od ak­me­i­sta Man­delj­štam je svo­je po­et­sko gle­di­šte za­sni­vao na smi­sa­o­no-is­ho­di­šnom je­zgru kon­kre­ti­zo­va­nom kao mi­sa­o­no – do­ži­vljaj­na struk­tu­ra: „Sva­ki pe­ri­od sti­hov­nog is­ka­za – bi­lo da je to stih, stro­fa ili cje­lo­vi­ta lir­ska kom­po­zi­ci­ja – tre­ba gle­da­ti kao cje­lo­vi­tu ri­ječ. Sve do 1932. go­di­ne ob­ja­vlji­vao je u so­vjet­skoj štam­pi, a on­da na­sta­je boj­kot, hap­še­nja, pro­gon­stvo. Zbog pi­sa­nja epi­gra­ma ko­jim ismi­ja­va Sta­lji­na prog­nan je u Vo­ro­njež, pa u za­tvor­sku bol­ni­cu i ne­što ka­sni­je u ne­ki od si­bir­skih lo­go­ra.
Man­delj­štam je po­čeo sti­ho­vi­ma ve­o­ma bli­skim sim­bo­li­zmu, ali se br­zo pri­klju­čio ak­me­i­stič­kom po­kre­tu. Pi­sao je pro­zu, ese­je, i nje­go­va pro­zna knji­ga „Egi­pat­ska mar­ka” sma­tra se nad­re­a­li­stič­kim šti­vom, je­di­nim te vr­ste u Ru­si­ji (ob­ja­vlje­na 1928), ali i sa­ti­rič­ne i po­li­tič­ke pje­sme kao bes­kom­por­mi­sni od­go­vor na re­pre­siv­ni duh vre­me­na. Sta­ljin je od­lič­no znao ko je do­bar pje­snik i ko šta pi­še. Otu­da su se i Man­delj­šta­mo­vi iro­nič­ni sti­ho­vi o Sta­lji­nu, ko­je je pje­snik či­tao ne­kim pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma, pro­ši­ri­li kroz knji­žev­ne kru­go­ve i na­po­slet­ku do­pr­li i do sa­mog Ha­zja­ji­na. Nji­hov put tra­jao je pu­nih pet go­di­na, ali je ži­vot­ni kraj Man­delj­šta­mov već bio upi­san u pr­vom sa­zvuč­ju pje­sme, bez mo­guć­no­sti po­mi­lo­va­nja, bez na­zna­ke spa­se­nja. Sam se­bi je is­pi­sao ko­nač­nu kri­vič­nu op­tu­žbu.
Bo­ris Pa­ster­nak se tru­di da spa­si pri­ja­te­lja po­ku­ša­va­ju­ći mje­se­ci­ma da te­le­fo­ni­ra Sta­lji­nu i bu­kval­no mo­le­ći za Man­delj­šta­mov ži­vot. Kad se Sta­ljin na­po­kon od­lu­či da po­dig­ne slu­ša­li­cu obe­ća­va Pa­ster­na­ku da se Man­delj­šta­mu ne­će ni­šta do­go­di­ti, i kao uz­gred pi­ta „a o če­mu se za­pra­vo ra­di? – O ži­vo­tu i smr­ti – od­go­va­ra Pa­ster­nak i ču­je zvuk spu­šta­nja slu­ša­li­ce...
Mu­klom pra­zni­nom te­le­fon­skog od­je­ka za­ca­ri­la je smrt.
NA­STA­VI­ĆE SE