-Pi­še: Mi­li­ca KRALj

Po­sli­je stri­je­lja­nja Gu­mi­ljo­va Man­delj­štam obi­la­zi Anu Ah­ma­to­vu, Gu­mi­ljo­vu su­pru­gu, i pru­ža joj pri­ja­telj­sku utje­hu, i te ka­ko svje­stan da će osim sti­ho­va ko­je po­sve­ću­je stri­je­lja­nom pri­ja­te­lju i ovo pri­ja­telj­stvo bi­ti još je­dan raz­log vi­še za ide­o­lo­šku osu­du.
U „Pe­ter­bur­škim stro­fa­ma” po­sve­će­nim stri­je­lja­nom Gu­mi­ljo­vu či­ta­mo: „U Pe­ter­bur­gu ću opet da te sret­nem, /Ko da smo sun­ce u nje­mu sa­hra­ni­li, /I ri­je­či bla­že­ne i be­smi­sle­ne /Pr­vi put će­mo iz­go­vo­ri­ti...”(...)„Se­stre – te­go­ba i nje­žnost – iste su ja­či­ne. /Pče­le i ose te­šku ru­žu si­šu usti­ma! /Kad čo­vjek umre – pi­je­sak se hla­di od to­pli­ne, /A ju­če­ra­šnje sun­ce no­se na no­si­li­ma”.
Već na­ru­še­nog zdra­vlja on na­pu­šta po­sao u kom­so­mol­skim no­vi­na­ma po­čet­kom 1929. go­di­ne i od­već ja­sno sa­gle­da­va re­pre­siv­ni dru­štve­ni mo­del pod či­jim pri­ti­skom na­sta­ju dje­la u ze­mlji gdje on ži­vi: „Sva dje­la svjet­ske knji­žev­no­sti ja di­je­lim na do­zvo­lje­na i na­pi­sa­na bez do­zvo­le. Ona pr­va su – sme­će, a dru­ga – ukra­de­ni va­zduh. Pi­sci­ma ko­ji pi­šu ne­sum­nji­vo do­zvo­lje­ne stva­ri že­lim da plju­nem u li­ce... Tim pi­sci­ma bih za­bra­nio da stu­pa­ju u brak i ima­ju dje­cu. Ka­ko oni da ima­ju dje­cu? – pa dje­ca tre­ba umje­sto nas da na­sta­ve, umje­sto nas da za­vr­še pri­ču o naj­va­žni­jem – on­da kad su nji­ho­vi oče­vi za tri ge­ne­ra­ci­je una­pri­jed pro­da­ti ri­đem đa­vo­lu.”
Pr­vi pre­tres nje­go­vog ubo­škog sta­na de­sio se 13. ma­ja 1934. go­di­ne i to po na­lo­gu mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va i še­fa NKVD-a Gen­ri­ha Ja­go­de. Pre­tres je tra­jao svu noć uz tra­že­nje in­kri­mi­sa­nih sti­ho­va, iš­či­ta­va­nje go­mi­le ru­ko­pi­sa, ba­ca­nje i ga­že­nje is­pi­sa­nih stra­ni­ca. Na­red­nog da­na u se­dam sa­ti od­ve­li su ga i za­tvo­ri­li ga u Čer­din. Osu­di­li ga na tri go­di­ne. U stal­nom stra­hu i bez­na­đu on se ba­ca kroz bol­nič­ki pro­zor i lo­mi ru­ku.
Po­sli­je iz­la­ska na slo­bo­du, pod dej­stvom stra­vič­nih mu­ka ko­je je pro­ži­vio i od ko­jih se nje­go­va ra­nje­na du­ša ni­je opra­vi­la on čak pi­še „Odu Sta­lji­nu”. Bez­u­spje­šna je ova nje­go­va ogrom­na žr­tva – na­pi­sa­ti ije­dan stih za mu­či­te­lje – to je naj­ve­ća ka­zna za pje­sni­ka.
Ovaj pje­snik za oda­bra­ne, ka­ko je če­sto na­zi­van, pje­snik ko­ji je sa ve­li­kim ža­rom uoči re­vo­lu­ci­je, ra­to­vao i pro­tiv sim­bo­li­sta i pro­tiv fu­tu­ri­sta – mo­žda će is­pa­sti pje­snik ko­ji je naj­pot­pu­ni­je iz­vr­šio sin­te­zu tri naj­glav­ni­ja to­ka ru­ske no­ve po­e­zi­je – sim­bo­li­zma, ak­me­i­zma i fu­tu­ri­zma.
„Na stra­šnoj vi­si­ni lu­ta­ju­ća va­tro, /Ali zar ta­ko zve­zda sjaj pro­sti­re? /Pro­zrač­na zve­zdo, lu­ta­ju­ća va­tro, /Tvoj brat Pe­tro­polj umi­re...” Do­dav­ši pri­je smr­ti pred­smrt­ni va­paj: „Pe­tro­gra­de, još se ne umi­re me­ni!” – pri­je ne­go što će ga za­u­vi­jek sa­tr­ti „vek – vu­ko­dav.”
Ko­li­ko li mu bje­še go­di­na ka­da ga vječ­nim po­kro­vom pre­kri ne­sa­zna­tlji­vo ne­pro­zir­na vre­men­ska tmi­na – 47, 48 ili 49?
NA­STA­VI­ĆE SE