-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Stu­di­je iz pe­de­se­tih go­di­na bi­le su op­te­re­će­ne vla­da­ju­ćom ide­o­lo­gi­jom. I zi­do­vi na­še slu­ša­o­ni­ce, ču­ve­ne se­dam­na­e­sti­ce, bi­li su oki­će­ni „mu­drim” iz­re­ka­ma Jo­si­pa Bro­za i Mi­lo­va­na Đi­la­sa. Me­đu­tim, mo­ji pro­fe­so­ri su se u na­sta­vi dr­ža­li va­že­će ide­o­lo­gi­je sa­mo ono­li­ko ko­li­ko su mo­ra­li, vi­še for­mal­no ne­go stvar­no. Bi­li su slo­bod­no­mi­sle­ći lju­di, pra­vi na­uč­ni­ci, ko­ji su nas uči­li da mi­sli­mo ona­ko ka­ko tre­ba da se mi­sli u na­u­ci. Pre­da­va­nja sam slu­šao i is­pi­te po­la­gao kod pro­fe­so­ra Va­se Ču­bri­lo­vi­ća, Vik­to­ra No­va­ka, Ge­or­gi­ja Ostro­gor­skog, Mi­ha­i­la Di­ni­ća, Jor­ja Ta­di­ća, Iva­na Bo­ži­ća, Ili­je Sin­di­ka i Fa­nu­le Pa­pa­zo­glu Ostro­gor­ski. U vri­je­me stu­di­ja naj­vi­še do­di­ra imao sam s pro­fe­so­ri­ma Ču­bri­lo­vi­ćem i No­va­kom. Kod No­va­ka sam po­ha­đao i spe­ci­jal­ne kur­se­ve di­plo­ma­ti­ke i pa­le­o­gra­fi­je, ko­je je on dr­žao gru­pi naj­bo­ljih stu­de­na­ta. U sva­kom slu­ča­ju, od po­me­nu­tih pro­fe­so­ra, neo­p­te­re­će­nih zva­nič­nom ide­o­lo­gi­jom i bru­tal­no na­met­nu­tim mark­si­zmom, od tih lju­di ve­li­kog zna­nja i pe­da­go­škog is­ku­stva, či­ta­va mo­ja ge­ne­ra­ci­ja ima­la je šta da na­u­či.
Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja ni­je ima­la udž­be­ni­ke iz svih pred­me­ta ko­je smo po­la­ga­li. Na pr­voj go­di­ni bi­li smo oba­ve­zni da po­la­že­mo is­pi­te iz di­plo­ma­ti­ke, ar­hi­vi­sti­ke, ar­he­o­lo­gi­je i isto­rij­ske ge­o­gra­fi­je. Me­đu­tim, iz tih pred­me­ta ni­je­smo ima­li udž­be­ni­ke. Hva­ta­li smo bi­lje­ške s pre­da­va­nja i pra­vi­li skrip­te, a osnov­na zna­nja do­pu­nja­va­li smo re­le­vant­nom li­te­ra­tu­rom. Za pred­me­te iz op­šte isto­ri­je sta­rog vi­je­ka (Ri­ma i Is­to­ka), i op­še isto­ri­je sred­njeg i no­vog vi­je­ka slu­ži­li smo se so­vjet­skim udž­be­ni­ci­ma, ali, oni ko­ji su htje­li da pro­ši­re svo­ja zna­nja, da se ne dr­že sa­mo udž­be­ni­ka, ko­ri­sti­li su i obi­lje li­te­ra­tu­re. Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja ima­la je tu sre­ću da je pr­va mo­gla da pri­pre­ma is­pit iz no­vo­i­za­šlog udž­be­ni­ka pa­le­o­gra­fi­je, do­sta te­škog i za­htjev­nog pred­me­ta, kod pro­fe­so­ra No­va­ka. Ima­li smo i tu sre­ću da smo pri­je po­la­ga­nja is­pi­ta iz isto­ri­je na­ro­da Ju­go­sla­vi­je sred­njeg i no­vog vi­je­ka do­bi­li vo­lu­mi­no­zne knji­ge ve­će gru­pe auto­ra. Isto­ri­ju Vi­zan­ti­je pri­pre­ma­li smo po udž­be­ni­ku pro­fe­so­ra Ostro­gor­skog.
Naj­ve­ći i naj­te­ži pro­blem za stu­den­te isto­ri­je na­stao je u tre­nut­ku kad je uve­de­no tzv. ku­mu­la­tiv­no po­la­ga­nje is­pi­ta. To je naj­pri­je po­go­di­lo ge­ne­ra­ci­ju ko­ja je bi­la go­di­nu da­na is­pred me­ne, pa on­da i mo­ju. Ne znam za­što, na či­ji za­htjev i ko­jim obra­zlo­že­njem je uve­den no­vi si­stem po­la­ga­nja is­pi­ta. Do te pro­mje­ne is­pi­ti iz isto­ri­je sta­rog vi­je­ka, op­šte isto­ri­je sred­njeg vi­je­ka i op­šte isto­ri­je no­vog vi­je­ka po­la­ga­ni su po­seb­no. Isto ta­ko, po­seb­no su po­la­ga­ni is­pi­ti iz na­ci­o­nal­ne isto­ri­je sred­njeg vi­je­ka, na­ci­o­nal­ne isto­ri­je no­vog vi­je­ka i isto­ri­je Vi­zan­ti­je. Uvo­đe­njem ku­mu­la­tiv­nog po­la­ga­nja spo­je­ne su sve op­šte isto­ri­je (isto­ri­ja Ri­ma, Grč­ke i Sta­rog is­to­ka, op­šta isto­ri­ja sred­njeg vi­je­ka i op­šta isto­ri­ja no­vog vi­je­ka), pa je ona po­la­ga­na istog da­na kao je­dan pred­met kod tri pro­fe­so­ra. Isto ta­ko, kao je­dan is­pit po­la­ga­ne su istog da­na kod tri pro­fe­so­ra na­ci­o­nal­na isto­ri­ja sred­njeg i no­vog vi­je­ka s isto­ri­jom Vi­zan­ti­je. Sa­mo ne­za­o­bi­la­zni udž­be­ni­ci za sva­ki od tih ku­mu­la­tiv­nih is­pi­ta ima­li su naj­ma­nje hi­lja­du i po do dvi­je hi­lja­de stra­na. Bi­lo je to ogrom­no i te­ško sa­vla­di­vo gra­di­vo. Zbog to­ga je na­stao za­stoj u bro­ju onih ko­ji su uspi­je­va­li da stu­di­je u pred­vi­đe­nom ro­ku pri­ve­du kra­ju, a bi­lo je i onih ko­ji su, su­o­če­ni s ne­sa­vla­di­vim te­ško­ća­ma, na­pu­šta­li stu­di­je. Na­ši pro­fe­so­ri br­zo su shva­ti­li da no­vi si­stem po­la­ga­nja is­pi­ta ni­je do­bar, pa su već ge­ne­ra­ci­ji po­sli­je me­ne uči­ni­li ma­nji po­pust. Do­zvo­li­li su stu­den­ti­ma da sva­ki ku­mu­la­tiv­ni is­pit ne po­la­žu istog da­na, ne­go tri uza­stop­na da­na. Kad su uvi­dje­li da ni taj po­pust ne da­je do­bre re­zul­ta­te, uki­nu­li su ku­mu­la­tiv­no po­la­ga­nje i vra­ti­li se ra­ni­jem na­či­nu is­pi­ti­va­nja. U sva­kom slu­ča­ju, eks­pe­ri­ment s ku­mu­la­tiv­nim is­pi­ti­ma ni­je uspio. On je znat­no us­po­rio za­vr­ša­va­nje stu­di­ja, a ni­vo zna­nja stu­de­na­ta ni­je po­di­gao, već ga je sma­njio.
Što se uče­nja ti­če, ja sam spa­dao u red onih stu­de­na­ta ko­ji su mno­go či­ta­li i ko­ji se ni­kad ni­je­su po­u­zda­va­li u štu­re skrip­ta i udž­be­nič­ke okvi­re. Za is­pi­te sam se pri­pre­mao ozbilj­no i du­že ne­go mno­gi dru­gi stu­den­ti ko­ji­ma je bi­lo sta­lo sa­mo da se oslo­bo­de škol­skih oba­ve­za, a ne i da stek­nu što vi­še zna­nja. Či­tao sam ne sa­mo tzv. oba­ve­znu već i mno­go op­šir­ni­ju li­te­ra­tu­ru. Sve to do­pri­ni­je­lo je to­me da sam, ka­ko mi se či­ni, iz ra­znih gra­na isto­ri­je – ne sa­mo iz pred­me­ta ko­jim se da­nas ba­vim – ste­kao so­lid­na zna­nja ko­ja su mi do­bro po­slu­ži­la u stru­ci i uop­šte u na­uč­nom raz­vit­ku. Da ne bu­dem sa­mo obič­no đa­če ko­je ju­ri da što pri­je za­vr­ši stu­di­je, već da istin­ski stu­di­ram, da ozbilj­no učim i zna­njem pro­ši­ru­jem vi­di­ke, na me­ne je uti­cao moj ko­le­ga sa stu­di­ja Bran­ko Pe­tra­no­vić. Sta­ri­ji od me­ne pet go­di­na, po­sli­je za­vr­še­nih stu­di­ja pra­va Bran­ko je upi­sao isto­ri­ju iste go­di­ne kad i ja. Po­što smo se kao ko­le­ge i pri­ja­te­lji zbli­ži­li, Bran­ko mi je bio uzor u na­či­nu pri­pre­ma­nja is­pi­ta i u iz­bo­ru li­te­ra­tu­re ko­ju je tre­ba­lo pro­či­ta­ti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)