-PI­ŠE: Dra­ga­na Vla­ho­vić

U po­sve­ti pred ,,Lu­ču mi­kro­ko­zmu”/stih.164-169/, kad na­vo­di su­prot­no­sti ko­je jed­na dru­goj kon­trer­no pa­ri­ra­ju (hlad­no – to­plo; ne­zna­nje – zna­nje), či­je raz­li­ke slu­že kao po­la­zi­šte i osnov ljud­ske spo­zna­je, Nje­goš kao da na­mjer­no iz­o­sta­vlja do­bro i zlo na­su­prot nje­mu. On iz­o­sta­vlja­njem te raz­li­ke na­go­vje­šta­va svo­je uvje­re­nje da spo­zna­ja zla ni­je ne­mi­no­van i nu­žan uslov za spo­zna­ju do­bra, oči­to uvje­ren da se do­bro sa­mo po se­bi po­zna­je i nje­mu ni­je po­tre­ban kon­trast u tom po­gle­du. Na­su­prot to­me, za­bo­ra­vlja­ju­ći čo­vje­ko­vu spo­sob­nost za­mi­šlja­nja i pred­vi­đa­nja po­sle­di­ca zbog ko­je se lo­ši is­ho­di mo­gu uvi­dje­ti i pri­je ne­go se de­se pa ma­ni­fe­sta­ci­je zla uop­šte ni­je­su po­treb­ne u spo­zna­ji raz­li­ke do­bra od zla, mno­gi uglav­nom za­pad­ni fi­lo­zof­ski ve­li­ka­ši u no­vo­vre­me­noj fi­lo­zo­fi­ji su upra­vo s in­si­sti­ra­njem na neo­p­hod­no­sti po­sto­ja­nja zla kraj­nje ba­ha­to ,,za­gra­bi­li i is­pre­tre­sa­li” i na kra­ju od­ba­ci­li re­li­gij­sku pro­ble­ma­ti­ku s obe­ća­va­ju­ćim rje­še­njem. To su uči­ni­li Bo­ži­jem car­stvu za ko­je Bi­bli­ja na mno­gim mje­sti­ma ja­sno pre­ci­zi­ra da je u na­ma lju­di­ma – da se ve­li­ko či­šće­nje i pre­o­kret u pra­vil­nost, u do­bro, oče­ku­je u mi­kro­ko­smo­su na­ših bi­ća. Oni su Bo­ga (do­bro), pre­ko spe­ku­la­ci­ja i ide­o­lo­ških kon­struk­ci­ja uz po­moć ono­ga što li­či na lo­gi­ku i ma­te­ma­ti­ku, ali bez eti­ke i na­zi­va­ju­ći ga ap­so­lu­tom iz­gna­li u izo­la­ci­ju, da­le­ko od svog dje­la i uda­lji­li da­le­ko od lju­di, iz­van vre­me­na i svi­je­ta. Oni su mu u svim svo­jim spe­ku­la­ci­ja­ma od­u­ze­li mo­guć­nost i pra­vo na imu­ni­tet ko­ji mu pri­pa­da po pri­rod­nom pra­vu iz pra­vil­no­sti po­ret­ka re­al­no­sti ko­ji je osno­va eti­ke, do­bra, za­hva­lju­ći če­mu on mo­že bi­ti sve­mu po­sto­je­ćem ve­o­ma bli­zak. Na kra­ju se u tim no­vo­vre­me­nim umo­tvo­ri­na­ma i sva­ki nor­ma­lan ob­lik eti­ke do­veo u dis­ba­lans i sva­ko do­bro do­ve­lo u pi­ta­nje. Eti­ka se sve­la na za­pad­ni prag­ma­ti­zam i pri­mi­je­nje­nu eti­ku ko­ja sve pro­ble­me sa­bi­ja u okvir jed­nog mo­de­la u ko­jem uvi­jek mo­ra da se uči­ni ne­ko zlo ka­ko bi se bi­ra­lo ma­nje iz­me­đu dva zla – ma­njeg i ve­ćeg. Ta­ko se uvi­jek zlo­čin či­ni do­brim, jer se mo­ra ubi­ti po­je­di­nac da bi se spa­si­la gru­pa, ve­ća za­jed­ni­ca; mo­ra se ubi­ti ne­ko da bi se spa­si­lo ne­što, a na­go­vje­štaj se da­je da u tu svr­hu mo­že bi­ti žr­tvo­van i či­tav na­rod ra­di ne­kog ,,vi­šeg” ci­lja. To je eti­ka ko­ja čak ade­kvat­no, is­prav­no i ne kon­sta­tu­je pro­ble­mat­ku zla, ovog svi­je­ta i ne tra­ži ni­ka­kva re­še­nja, već slu­ži da ga oprav­da i po­ka­že kao ko­ri­snu nu­žnost i po­tre­bi­tost. Ta­kvi pri­mje­ri iz pri­mi­je­nje­ne eti­ke iz­van glo­ba­nog ra­ta, u ta­ko­zva­nom mir­no­dop­skom sta­nju, u stvar­no­sti, sko­ro pot­pu­no i da ne po­sto­je, jer sko­ro uvi­jek ne­ko ne­kog ubi­je ni zbog če­ga i kad se sve raz­mo­tri, a na­ro­či­to krat­ko­tra­jan mo­ment ži­vo­ta i ubi­ca i žr­tvi naj­ap­surd­ni­je dje­lu­je upra­vo to me­đu­sob­no ra­to­va­nje i ubi­ja­nje već smrt­nih ti­je­la – onih ko­ji­ma je smrt već za­ga­ran­to­va­na i u bi­ću upi­sa­na kao ne­mi­nov­na po­sle­di­ca. Nje­go­šu je to bi­lo ja­sno i shva­tao je da glav­ni fi­lo­zof­ski pro­blem – pad od Bo­ga, pad od do­bra, či­ja je re­al­na spo­zna­ja isto­vre­me­no spo­zna­ja Bo­ga, spo­zna­ja do­bra. To je spo­zna­ja gu­bit­ka čo­vje­ko­vog imu­ni­te­ta ste­če­nog po pri­rod­no da­tim za­ko­ni­to­sti­ma ko­ji­ma je čo­vjek dio pri­rod­nog, ko­smič­kog po­ret­ka i svo­jim bi­ćem neo­gra­ni­če­no sin­te­ti­san me­ta­fi­zič­kim pro­to­kom ma­te­ri­ja i ener­gi­ja, ko­ji gra­di ljud­sko bi­će i po­ve­zu­je u sve­u­kup­nu bes­ko­nač­nost, u bes­ko­nač­ni raz­voj. Sav taj mi­kro-ma­kro po­re­dak pod­ra­zu­mi­je­va pra­vil­nost ko­ja je osno­va eti­ke (či­je je pre­po­zna­va­nje osno­va eti­ke). Upra­vo za­to Nje­goš pro­ble­ma­ti­ku is­tra­ži­va­nja an­tro­po­lo­škog pa­da smje­šta pod na­slo­vom ,,Lu­ča mi­kro­ko­zma” svje­stan to­ga da je mi­kro­ko­smos čo­vje­ko­vog bi­ća pre­ci­znim za­ko­ni­to­sti­ma ure­đen i uklo­pljen u spolj­ni pri­rod­ni, ko­smič­ki po­re­dak.
(NA­STA­VI­ĆE SE)