-PIŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Svi stra­da­li u ne­sre­ći na Pje­nav­cu iz­vu­če­ni su istog da­na iz­u­zev Šuć­ra Šu­ku­ri­ce iz Ra­klja kod Za­to­na, Rat­ka Bu­la­to­vi­ća iz ro­vač­kog se­la Ce­ro­vi­ca, i omi­lje­nog glav­nog in­ži­nje­ra, ka­pe­ta­na Vla­sti­mi­ra Đor­đe­vi­ća iz Be­o­gra­da, ko­jeg su rad­ni­ci od mi­lja zva­li ka­pe­tan La­sta.
Šuć­ro Šu­ku­ri­ca, naj­mla­đi od po­gi­nu­lih, na­đen je tri ili če­ti­ri da­na ka­sni­je i uz sve voj­ne po­ča­sti sa­hra­njen u rod­nom se­lu. Ni­je bio ože­njen, imao je sa­mo maj­ku Za­hi­du i mla­đu se­stru Fe­hi­mu, ko­ja će ne­du­go po­tom pro­sto svi­snu­ti od tu­ge za bra­tom je­din­cem. Ne­sreć­na maj­ka Za­hi­da je on­da pro­da­la to ma­lo imanj­ca i od­se­li­la iz Ra­klja kod bra­ta na Bu­nu kod Mo­sta­ra, gdje je usko­ro i ona umr­la.
Rat­ko Bu­la­to­vić naj­sta­ri­ji od de­ve­to­ro dje­ce gla­so­vi­tog Rov­ča­ni­na Jo­va­na Mi­ro­va imao je 49 go­di­na kad je ne­stao u lo­mu sru­še­nog mo­sta Pje­na­vac i bio je naj­sta­ri­ji od svih stra­da­lih u toj ne­sre­ći. Bio je iz­u­zet­no ozbi­ljan, ka­ko je i pri­li­či­lo si­nu Jo­va­na Mi­ro­va i ra­sad­ni­ku u ko­jem je po­ni­kao, a iza nje­ga osta­lo sed­mo­ro si­ro­ča­di. Za nje­go­vim ti­je­lom se tra­ga­lo rav­no 30 da­na. Za sve to vri­je­me, nje­gov oja­đe­ni otac, ko­ji je imao bli­zu 90 go­di­na, ni­je od­stu­pao sa oba­le Mo­ra­če, a kad su mu tri­de­set pr­vog da­na ka­za­li da je već po­mi­nja­ni Bo­ži­na Va­si­ljev Bu­la­to­vić na­šao nje­go­vog si­na, po­ra­do­vao se go­to­vo kao da su mu ja­vi­li da je živ, a po­tom­ci­ma je, po sta­ro­stav­nom obi­ča­ju, osta­vio ama­net da se po­ku­me sa ku­ćom Bo­ži­ne Bu­la­to­vi­ća.
Sa­mo ne­ko­li­ko da­na po­što je na­đen i sa­hra­njen Rat­ko Bu­la­to­vić, ja­vlje­no je da je šest ki­lo­me­ta­ra niz­vod­no od Pje­nav­ca, is­pod mje­sta zva­nog Abi­si­ni­ja, na­đen i leš ka­pe­ta­na Vla­sti­mi­ra Đor­đe­vi­ća. I on je iz Mo­ra­če is­pra­ćen sa svim po­ča­sti­ma i sa­hra­njen na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du, gdje su po­ro­di­ce ka­sni­je, nje­mu i ka­pe­ta­nu Jo­si­pu Štim­cu, po­di­gle za­jed­nič­ki mo­nu­men­ta­lan spo­me­nik.
Tri­de­set i dvi­je go­di­ne ka­sni­je, 1994, kad je otvo­ren nje­gov grob da bi u nje­ga bi­la sa­hra­nje­na nje­go­va pre­mi­nu­la su­pru­ga Mi­le­na, is­po­sta­vi­lo se, ka­ko tvr­di Đor­đe­vi­će­va sta­ri­ja kćer­ka Dra­ga­na, da u li­me­nom san­du­ku ne­ma ni­jed­ne ko­sti, već sa­mo ze­mlja i ka­me­nje u osta­ci­ma ne­ka­kvih kr­pa.
Ta­ko je do da­nas osta­la ve­li­ka sum­nja i neo­bja­šnji­va za­go­net­ka šta se de­si­lo.
– Dva da­na po pro­na­la­sku Rat­ka Bu­la­to­vi­ća, pro­ni­je­la se vi­jest da je na­đe­no i ti­je­lo ka­pe­ta­na Vla­sti­mi­ra – Vla­ste Đor­đe­vi­ća – tvr­dio je pot­pi­sni­ku ovih re­da­ka Bo­ži­na Vla­ho­vić kao i nje­gov ro­đak Lju­bo Vla­ho­vić, a obo­ji­ca su u to vri­je­me ra­di­li i pre­ži­vje­li tra­ge­di­ju na Pje­nav­cu. Ti­me je za­klju­če­no tra­ga­nje za po­stra­da­li­ma, jer je to, ka­ko se sma­tra­lo, bi­la po­sled­nja, još ne­na­đe­na žr­tva.
– Ono što po­si­gur­no znam i u što se mo­gu za­kle­ti je­ste da je san­duk uve­če bio iz­lo­žen u klu­bu voj­ske u lo­go­ru na Pi­lo­pa­ću kod Ma­na­sti­ra Mo­ra­če i da smo ga tu svu noć dvo­re­li i oda­tle sju­tra­dan is­pra­ti­li za Be­o­grad, ali šta je bi­lo u san­du­ku, da li je u nje­mu za­i­sta bi­lo Đor­đe­vi­će­vo ti­je­lo, u to se za­i­sta ne mo­gu za­kle­ti po­što je sve bi­lo za­tvo­re­no i za­li­ve­no –ka­zao je Lju­bo Vla­ho­vić i do­dao da u to ta­da ni­ko ni­je ni­šta sum­njao.
Sju­tra: ZA­ŠTO JE PRA­ZAN GROB MO­GA OCA?


Ni­je­su da­li bra­tu da ga vi­di

– Po­u­zda­no znam i pam­tim – za­pi­sao sam svo­je­vre­me­no ri­je­či Bo­ži­ne Vla­ho­vi­ća – da je Đor­đe­vi­ćev brat istog da­na do­šao iz Be­o­gra­da i da je od­mah tra­žio da vi­di na­đe­ni leš, da iden­ti­fi­ku­je bra­ta, ali mu to ni­je udo­vo­lje­no. On je po­sli­je in­si­sti­rao da vi­di ba­rem tog čo­vje­ka, ri­ba­ra ko­ji ga je, na­vod­no, na­šao, ali mu ni to ni­je omo­gu­će­no, jer ni voj­ska ni mi­li­ci­ja, ba­ja­gi, ni­je­su zna­li o ko­me se ra­di, po­što je u pi­ta­nju bio kri­vo­lo­vac ko­ji je po­bje­gao u stra­hu od ka­zne...