- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Dr Vla­di­mir Jo­va­no­vić je­dan je od naj­i­stak­nu­ti­jih pred­stav­ni­ka sred­nje ge­ne­ra­ci­je srp­skih isto­ri­ča­ra. Ro­đen je 1966. go­di­ne u Be­o­gra­du u ko­me je za­vr­šio stu­di­je isto­ri­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, na ko­me će ka­sni­je ma­gi­stri­ra­ti i dok­to­ri­ra­ti. Od 1993. go­di­ne za­po­slen je na Isto­rij­skom in­sti­tu­tu SA­NU u Be­o­gra­du. Ob­ja­vio je ve­li­ki broj na­uč­nih ra­do­va, a oblast is­tra­ži­va­nja su mu dru­štve­na isto­ri­ja srp­skog na­ro­da u 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka, či­nov­ni­štvo i srp­sko-bu­gar­ski od­no­si. Srp­sko-bu­gar­skim od­no­si­ma po­sve­tio je i ja­ko vri­jed­nu knji­gu „Sr­bi­ja i Bu­gar­ska 1886–1896”, u ko­joj je on, ka­ko je za­pi­sao je­dan od nje­nih re­cen­ze­na­ta prof. dr Pe­tar V. Kre­stić „pru­žio ve­o­ma uspje­lu i cje­lo­vi­tu sli­ku” tih od­no­sa, „ne šte­de­ći ni jed­nu od stra­na”.
Knji­gu su iz­da­li Isto­rij­ski in­sti­tut i „Slu­žbe­ni gla­snik” iz Be­o­gra­da, a uz odo­bre­nje dr Jo­va­no­vi­ća, iz nje će­mo pre­ni­je­ti je­dan vr­lo za­ni­mlji­vi dio.
Me­đu dr­ža­va­ma Bal­kan­skog po­lu­o­str­va na­sta­lim 1878. go­di­ne, Sr­bi­ja i Bu­gar­ska ima­le su mo­žda naj­vi­še za­jed­nič­kog. Po­ri­je­klo sta­nov­ni­štva, je­zik, vje­ra, obi­ča­ji i ge­o­graf­ska po­ve­za­nost dvi­ju ze­ma­lja go­vo­re u pri­log to­me. Kao pro­tiv­te­ža tim ele­men­ti­ma, još i pri­je sud­bo­no­snih do­ga­đa­ja iz 1878, ja­vi­li su se pr­vi zna­ci ko­ji su upu­ći­va­li na bu­du­će ri­val­stvo srp­skog i bu­gar­skog na­ro­da. Osnov­ni iz­vor su­ko­ba bi­le su srp­ske i bu­gar­ske na­ci­o­nal­ne te­žnje, ko­je su se pre­kla­pa­le na ši­ro­kom pro­sto­ru: od Ni­ša do Šar-pla­ni­ne na za­pa­du i do Vi­di­na i So­lu­na na is­to­ku. Sa­nja­ju­ći o oži­vlja­va­nju dr­žav­nih tra­di­ci­ja sred­njeg vi­je­ka – Du­ša­no­vog ili Si­me­o­no­vog car­stva, oba na­ro­da vje­ro­va­la su da im je pro­vi­đe­nje na­mi­je­ni­lo ključ­nu ulo­gu na Bal­ka­nu. Ipak, u pe­ri­o­du pri­je 1878. go­di­ne na­ci­o­nal­na ener­gi­ja i ape­ti­ti bal­kan­skih na­ro­da ima­li su mno­go ši­ri ma­ne­var­ski pro­stor. Raz­li­či­ti pla­no­vi srp­skih dr­žav­ni­ka i bu­gar­skih na­ci­o­nal­nih dje­lat­ni­ka ob­u­hva­ta­li su sko­ro či­tav Bal­kan i se­za­li su od Bo­sne do Bos­fo­ra. Ni­je bi­lo me­đa i oštrih gra­ni­ca s ko­ji­ma se po­sli­je 1878. mo­ra­lo ra­ču­na­ti, a ti­me ni po­tre­be da se s to­li­kom sum­nji­ča­vo­šću mo­tri na na­mje­re pr­vog su­sje­da.
Sr­bi­ja, na ko­ju se od vre­me­na kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća gle­da­lo kao na sto­žer i uto­či­šte slo­bo­de bal­kan­skih Slo­ve­na, ne­sum­nji­vo se na­la­zi­la u pred­no­sti. Iako for­mal­no za­vi­sna od Por­te, ona je već po­sje­do­va­la osnov­ne ele­men­te sa­vre­me­nih evrop­skih dr­ža­va. Sa spolj­no­po­li­tič­kim pro­gra­mom, utvr­đe­nim još to­kom pr­ve po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka, na je­dan ko­rak do pu­ne dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti, Sr­bi­ja ni­je mo­gla pret­po­sta­vi­ti da će joj ne­ki od okol­nih slo­ven­skih na­ro­da (po­naj­ma­nje bu­gar­ski) usko­ro ospo­ri­ti to vođ­stvo. Za sa­mo jed­nu de­ce­ni­ju si­tu­a­ci­ja se sa­svim iz­mi­je­ni­la. Naj­pri­je je, 1870. go­di­ne, stvo­re­na bu­gar­ska Eg­zar­hi­ja – cr­kve­no-škol­ska or­ga­ni­za­ci­ja, ko­ja je pod svo­jim du­hov­nim vođ­stvom ob­je­di­ni­la slo­ven­ske pro­sto­re od Ni­ša do Ohri­da i od Do­bru­dže do Bos­fo­ra. Njen na­sta­nak pred­sta­vljao je ja­sno upo­zo­re­nje srp­skim po­li­ti­ča­ri­ma da se is­toč­no od Sr­bi­je spre­ma­ju krup­ne pro­mje­ne. Okre­nu­ti za­pa­du i za­o­ku­plje­ni zbi­va­nji­ma u Bo­sni, oni to­me ni­je­su po­klo­ni­li po­seb­nu pa­žnju. Go­di­ne 1875. usli­je­dio je Her­ce­go­vač­ki usta­nak ko­ji je iza­zvao či­ta­vu lan­ča­nu re­ak­ci­ju – na­red­ne go­di­ne Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra ob­ja­vi­le su rat Tur­skoj, a na stra­ni hri­šća­na u su­kob se usko­ro umi­je­ša­la i Ru­si­ja. Do po­čet­ka 1878. go­di­ne po­li­tič­ka kar­ta Bal­ka­na bi­la je pot­pu­no iz­mi­je­nje­na.
Ru­si­ja, u či­ju su po­moć u Be­o­gra­du po­la­ga­ne sve na­de, 19. fe­bru­a­ra 1878. go­di­ne pot­pi­sa­la je mir s Oto­man­skom im­pe­ri­jom. Na sve­op­šte iz­ne­na­đe­nje, stvo­re­na je ve­li­ka Bu­gar­ska, osno­vi­ca za ostva­re­nje vje­kov­nog ru­skog sna – osva­ja­nje Bos­fo­ra i Dar­da­ne­la. San­ste­fan­ski mir do­veo je Sr­be u sta­nje pot­pu­nog raz­o­ča­ra­nja, dok su ga Bu­ga­ri, na­pro­tiv, shva­ti­li kao is­pu­nje­nje svo­jih na­ci­o­nal­nih ci­lje­va u pu­nom obi­mu. U tom smi­slu, on je otvo­rio jed­nu od pr­vih pu­ko­ti­na, mo­žda i naj­du­blju, iz­me­đu ta dva na­ro­da. Ru­ski po­ku­šaj do­ži­vio je me­đu­tim pot­pun ne­u­spjeh, a od­red­be ugo­vo­ra u San­ste­fa­nu re­vi­di­ra­ne su pod pri­ti­skom osta­lih evrop­skih si­la na kon­gre­su u Ber­li­nu sre­di­nom 1878. Ka­da je po­dje­la Bal­ka­na ka­kvu je Pe­tro­grad za­mi­slio bi­la od­ba­če­na a Ber­lin­ski ugo­vor obez­vri­je­dio plo­do­ve ru­skih po­bje­da i Bu­ga­ri su ima­li pri­li­ke da osje­te gor­či­nu po­ra­za. Ta­ko su na­glo i sa­svim gru­bo pre­ki­nu­ti sno­vi o ve­li­kim na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma Bal­ka­na, a Sr­bi­ja i Bu­gar­ska skro­je­ne su pre­ma tre­nut­nim sna­ga­ma ve­li­kih si­la.
Kne­že­vi­na Sr­bi­ja, ko­ja se ta­da pro­sti­ra­la na 48.000 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, mo­ra­la se od­re­ći Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i pri­mi­ti gra­ni­cu na Dri­ni, dok je od san­ste­fan­ske Bu­gar­ske osta­la sa­mo auto­nom­na tri­bu­tar­na kne­že­vi­na, for­mal­no za­vi­sna od Por­te, po­vr­ši­ne 64.000 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, iz­me­đu pla­nin­skog ma­si­va Bal­ka­na i Du­na­va. Bu­gar­ske obla­sti ju­žno od pla­ni­ne Bal­kan odvo­je­ne su u za­seb­nu auto­nom­nu oblast Osman­skog car­stva pod na­zi­vom Is­toč­na Ru­me­li­ja. Ima­ju­ći sa­da Austro-Ugar­sku ne sa­mo sa sje­ve­ra već i sa za­pa­da, a Bu­gar­sku s is­to­ka, Sr­bi­ja se, ge­o­graf­ski pot­pu­no ukli­je­šte­na, na­šla u vr­lo ne­zgod­nom po­lo­ža­ju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)