- Pi­še: dr Ra­do­slav T. STA­NI­ŠIĆ, film­ski i TV re­di­telj

Čar­li Ča­plin ima svo­je mo­ti­ve, te­me, emo­ci­je, sta­vo­ve i ras­po­lo­že­nja ko­je ne­pre­kid­no pre­o­bra­ža­va u svo­jim dje­li­ma. To je do­ve­lo do shva­ta­nja da on ima sa­svim su­bjek­ti­van od­nos pre­ma film­skom stva­ra­la­štvu. Na to su se na­do­ve­za­la i te­o­ret­ska ob­ja­šnje­nja, pa se sa sva­kim nje­go­vim fil­mom po­sta­vlja pi­ta­nje — je li on u sta­nju da tim sta­rim i to­li­ko po­zna­tim iz­ra­zom i svi­je­tom ilu­zi­ja iz­dr­ži iza­zov vre­me­na i udo­vo­lji za­htje­vi­ma uku­sa i raz­vo­ja mo­der­ne umjet­no­sti.
Za Ča­pli­na to ni­kad ni­su bi­li uslo­vi ko­ji bi ga do­ve­li u kri­zu ili ko­ji bi obez­li­či­li nje­go­va ostva­re­nja. Svu­da je bio sam se­bi mje­ri­lo i pro­sto­ra i vre­me­na a i sen­zi­bi­li­te­ta pu­bli­ke, ko­ju je ne­po­gr­je­ši­vo po­zna­vao. To su bi­li pro­ble­mi ko­ji­ma je Ča­plin po­stao oku­pi­ran za vri­je­me svjet­ske osam­na­e­sto­mje­seč­ne tur­ne­je 1931–1932, ka­da je vi­dio uspon na­ci­o­na­li­zma, po­sle­di­ce Ve­li­ke de­pre­si­je, me­ha­ni­za­ci­je i ne­za­po­sle­no­sti. Uspio je da sva­kim no­vim fil­mom ši­ri di­men­zi­je sop­stve­ne kre­a­tiv­no­sti i da ostva­ri traj­no dje­lo­va­nje. Ta­ko je on po­stao pa­ra­doks film­skog raz­vo­ja i po­tre­ba bez ko­je se ne mo­že.
Oprav­da­nje za to na­la­zi­mo u sa­mim fil­mo­vi­ma. Nji­ho­va osno­va je uvi­jek sa­zda­na od emo­ci­ja ko­je je la­ko pre­po­zna­ti i ra­zu­mje­ti. Ni­ka­da se ni­je pre­tje­ra­no za­no­sio teh­nič­kim ino­va­ci­ja­ma i mo­že mu se pri­go­va­ra­ti do iz­vje­sne mje­re čak i kon­zer­va­ti­vi­zam, ali je sa­svim iz­vje­sno da je uvi­jek umio ne sa­mo da ob­ja­sni svo­ja dje­la već i da sa­mo ka­zi­va­nje iz­dig­ne do onih in­di­vi­du­al­nih vri­jed­no­sti ko­je upra­vo nje­go­vom lič­no­šću je­di­no mo­gu do kra­ja da se de­fi­ni­šu. Ča­plin uvi­jek po­la­zi od čo­vje­ka i uvi­jek mu se vra­ća. Otud nje­go­vo uvje­re­nje da se su­šti­na iz­ra­za rje­ša­va nji­ho­vim me­đu­sob­nim po­vje­re­njem i pri­su­stvom u za­jed­nič­kim svje­to­vi­ma. To, na­rav­no, ni­je ni­ka­kvo ogra­ni­če­nje već vi­še in­di­ka­ci­ja pro­sto­ra u ko­me on sna­ži svoj do­ži­vljaj. Za­to nje­gov iz­raz ne tr­pi ogra­ni­če­nja, ka­ko se če­sto po­vr­šno za­klju­ču­je po iz­vje­snim ge­go­vi­ma, jer se iz fil­ma u film, ma­kar i u ni­jan­sa­ma, mo­gu pra­ti­ti iz­vje­sna pre­o­bra­že­nja.
Je­di­no što je si­gur­no je­ste što se Ča­plin u tom ljud­skom pro­sto­ru i at­mos­fe­ri ni­kad ne uda­lju­je, ta­ko da čo­vjek svo­jim ži­vot­nim te­go­ba­ma, že­lja­ma i sno­vi­ma ne bi mo­gao da vr­ši uti­caj na ono što se zbi­va u fil­mu. Za­hva­lju­ju­ći upra­vo ta­kvoj pri­sno­sti kod Ča­pli­na če­sto ci­je­ni­mo i ve­li­ča­mo ono što kod dru­gih re­di­te­lja ozna­ča­va­mo kao de­mo­di­ra­no, pre­tje­ra­no po­vr­šno, sen­ti­men­tal­no, su­vi­še po­zna­to ili pa­ra­fra­zi­ra­no u psi­ho­lo­škom i fi­lo­zof­skom smi­slu. Ča­plin od ma­log stva­ra ve­li­ko, od obič­nog neo­bič­no, od re­al­nog ne­stvar­no, od fan­ta­stič­nog isti­ni­to. To je za­pra­vo po­e­zi­ja ko­ja se če­sto stva­ra ni od če­ga i ko­ja tra­ži vi­še vje­ro­va­nje i do­ži­vlja­va­nje ne­go is­tra­ži­va­nje i pro­vje­ra­va­nje. Otud i raz­li­či­ti kri­te­ri­ju­mi i od­nos pre­ma po­je­di­nim fil­mo­vi­ma. „Svje­tlo­sti ve­le­gra­da” za­to i uz­bu­đu­ju tom sen­ti­men­tal­nom pri­čom o skit­ni­ci i sli­je­poj de­voj­ci.
U ovom dje­lu je jed­na od naj­bri­ljant­ni­jih pan­to­mi­ma ko­ju je Ča­plin uop­šte ostva­rio, ona sce­na u ko­joj je Ča­plin u si­tu­a­ci­ji da tre­ba da bok­su­je sa pro­fe­si­o­nal­nim bok­se­rom. Ovaj film se če­sto po­re­di sa „Mo­der­nim vre­me­ni­ma” i „Po­tje­rom za zla­tom”, u ko­me se na­gla­ša­va pri­su­stvo pra­ve po­e­zi­je ne­za­vi­sne od sa­me fa­bu­le i svih onih fi­zič­kih uslov­no­sti na ko­je na­i­la­zi­mo u ovom fil­mu. Jed­no vri­je­me se vje­ro­va­lo da Ča­plin tre­ba da osta­ne u do­me­nu tih svo­jih sen­ti­men­tal­nih po­e­ti­za­ci­ja i da ne za­o­štra­va dru­štve­nu kri­ti­ku. Što je vi­še sa­ti­ri­čan i kri­ti­čan to je u nje­go­vim dje­li­ma ma­nje po­e­zi­je.
(Na­sta­vi­će se)