-Pi­še: dr Ra­do­slav T.STA­NI­ŠIĆ, film­ski i TV re­di­telj

Sam Ča­plin se ni­kad za tim ni­je po­vo­dio i ni­je pri­hva­tio shva­ta­nja da je po­e­zi­ja u ras­ko­ra­ku sa an­ga­žo­va­no­šću du­ha i svi­je­šću ko­jom re­di­telj ra­zr­je­ša­va ili pri­ka­zu­je iz­vje­sne fe­no­me­ne sa­vre­me­nog svi­je­ta. Svi­jet ni­je ni sa­vr­šen ni skla­dan, a ni li­jep, da bi­smo u nje­mu auto­mat­ski na­šli sre­ću, i film mo­ra da ga ra­za­ra, pre­vr­će, is­pi­tu­je, osvje­tlja­va i do­ži­vlja­va sve dok ne do­đe do sa­zna­nja ili ilu­zi­ja ko­je će ga ipak do­ve­sti u ne­ka­kav od­nos sa sa­mom stvar­no­šću. Ča­pli­nu ni­je bi­la po­treb­na slo­bo­da van sa­mog iz­ra­za. Da ni­je kon­zer­va­tiv­ni tra­di­ci­o­na­li­sta do­ka­zao je upra­vo fil­mom „Mo­der­na vre­me­na”, u ko­me je ko­nač­no žr­tvo­vao lje­po­tu ti­ši­ne i po­slu­žio se zvuč­nim i mu­zič­kim ku­li­sa­ma, do­zvo­lja­va­ju­ći ko­nač­no i se­bi da pro­pje­va u jed­noj sce­ni. „Mo­der­na vre­me­na” su po­sled­nji film­ski por­tret ma­log Skit­ni­ce ko­ga je Ča­plin stvo­rio 1914. i ko­ji ga je pro­sla­vio u svi­je­tu. Od ta­da se svi­jet mno­go pro­mi­je­nio. De­vet­na­e­sti vi­jek je još bio bli­zu ka­da se ma­li Skit­ni­ca po­ja­vio.
Po­sle Ve­li­ke de­pre­si­je 1936, on se su­sreo sa ank­si­o­zno­šću ko­ja se ma­lo raz­li­ku­je od ove iz XXI vi­je­ka – ne­ma­šti­na, ne­za­po­sle­nost, štraj­ko­vi i štraj­kbre­he­ri, po­li­tič­ka ne­to­le­rant­nost, eko­nom­ska ne­jed­na­kost, teh­no­lo­ška ti­ra­ni­ja i nar­ko­ti­ci.
„Mo­der­na ve­re­me­na” je film ko­ji je Čar­li Ča­plin sni­mio  1936. i tra­je 87 mi­nu­ta. Iako su ta­da već uve­li­ko po­če­li sni­ma­ti fil­mo­vi sa zvu­kom, ovo je bio po­sljed­nji Ča­pli­nov ni­je­mi (be­zvuč­ni) film. Ča­plin je sa­mo po­vre­me­no uba­ci­vao zvuk da bi do­ča­rao mo­no­to­ni­ju ra­da u fa­bri­ci. Ide­ja o sni­ma­nju ova­kvog fil­ma ja­vi­la se ka­da je je­dan mla­di no­vi­nar is­pri­čao Ča­pli­nu pri­ču o pro­iz­vod­noj li­ni­ji u De­tro­i­tu ko­ja rad­ni­ke do­vo­di do ner­vnog slo­ma. Film je oka­rak­te­ri­san kao ve­li­ka sa­ti­ra o de­hu­ma­ni­za­ci­ji i auto­ma­ti­za­ci­ji ra­da. Ma­li Tramp (Čar­li Ča­plin) je fa­brič­ki rad­nik ko­ji do­ži­vlja­va ner­vni slom zbog pre­tje­ra­nog ra­da i bi­va po­slan u du­šev­nu bol­ni­cu. Po iz­la­sku iz bol­ni­ce, na­la­zi na cr­ve­nu za­sta­vi­cu ko­ja je osta­la iza lje­vi­čar­skih de­mon­stra­ci­ja. On uzi­ma za­sta­vi­cu i po­ku­ša­va da je vra­ti vla­sni­ci­ma, ali po­li­ci­ja ga hap­si zbog sub­ver­ziv­nih ak­tiv­no­sti. U po­li­cij­skom autu upo­zna­je dje­voj­ku Ga­mi­ne (Po­let Go­dar), ko­ja je ta­ko­đe bi­la uhap­še­na, ali zbog kra­đe hlje­ba. U za­tvo­ru Tramp po­sta­je ko­o­pe­ra­ti­van i čak po­ma­že vla­sti­ma da spri­je­če or­ga­ni­zo­va­ni bi­jeg iz za­tvo­ra. Zbog to­ga je na­gra­đen da bu­de opet na slo­bo­di. Po­no­vo na­la­zi po­sao, ali ovaj put u bro­do­gra­di­li­štu. Ubr­zo bi­va ot­pu­šten po­što gre­škom i pre­ra­no pu­šta brod u mo­re. Sle­de­ći po­sao bio je noć­ni por­tir u pro­dav­ni­ci, ali ka­da su se po­ja­vi­li pro­val­ni­ci on ih uop­šte ne spre­ča­va u nji­ho­vim na­mje­ra­ma. Zbog to­ga je opet po­slat u za­tvor. Po iz­dr­ža­va­nju ka­zne, su­sre­će se opet sa dje­voj­kom ko­ju je upo­znao u za­tvo­ru i obo­je od­la­ze bez po­sla ali sreć­ni...
Me­đu­tim, Ča­pli­na je bri­nu­lo ka­ko da sa­ču­va in­te­gri­tet pan­to­mi­me i vi­zu­el­nog uti­ska jer se pla­šio da će ti­me iz nje­go­ve igre ne­sta­ti onih mo­guć­no­sti ko­je ga ma­štom i na­dah­nu­ćem si­gur­no, i sva­ki put iz­no­va, vo­de po­e­zi­ji. Da li je mo­gu­će sve to sje­di­ni­ti sa zvu­kom, dru­štve­nom kri­ti­kom i za­htje­vi­ma sa­mog vre­me­na? Na sop­stve­ne di­le­me Ča­plin od­go­va­ra svo­jim fil­mo­vi­ma. Sva­ki od njih je jed­na no­va avan­tu­ra du­ha i iz­bje­ga­va­nje izo­lo­va­no­sti ili osta­ja­nja po stra­ni od op­šteg raz­vo­ja. Ako je okli­je­vao du­že od osta­lih u zvuč­nom fil­mu, to je sa­mo za­to što mu je bi­lo te­ško da na­đe no­vi smi­sao svo­jim vje­ro­va­nji­ma, ali, na kra­ju se iz­u­zet­no do­bro sna­šao u zvuč­nom fil­mu.
(Na­sta­vi­će se)